ШЕСНАЕСТ ГОДИНА ОД ЕГЗОДУСА СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ

Четвртог августа навршиће се шеснаест година од када су хрватске оружане снаге, уз одобрење и подршку НАТО-а, у садеjству са снагама Хрватског виjећа одбране /ХВО/ и Армиjе БиХ, извршиле агресиjу на Републику Српску Краjину /РСК/. Агресиjа jе извршена упркос чињеницама да jе РСК била под заштитом УН и да су њене делегациjе само дан раниjе у Женеви, на састанку са хрватском делегациjом, пред представницима УН и у Београду пред представником САД као водећом чланицом НАТО-а, прихватиле приjедлог међународне заjеднице да се преговори у вези са завршним политичким споразумом о питању статуса Краjине воде на бази Плана Зе 4, а с циљем заустављања воjних акциjа и заузврат добиле чврсте гаранциjе да напада неће бити.

За Срну пише: проф Милоjко БУДИМИР, предсjедник Асоциjациjе избjегличких и других удружења Срба из Хрватске

Против краjишких Срба /око 230 000 житеља са око 30 000 воjника/ ангажовано jе око 200 000 воjника, од коjих jе директно у операциjи учествовало 138 500 припадника Хрватске воjске /ХВ/, МУП-а и ХВО-а.

И док jе циjела Краjина била изложена до тада невиђеноj артиљериjскоj ватри, а хрватски воjници убиjали и спаљивали све што jе српско, врховни комадант Хрватске воjске и предсjедник Хрватске Фрањо Туђман, посредством радиjа и ТВ, „у име демократске власти Хрватске“ позивао jе Србе „да остану код своjих кућа и без боjазни за своj живот и своjу имовину дочекаjу хрватску власт“.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен jе отпор Српске воjске Краjине. У оптицаjу су биле двиjе вариjанте – прва jе била да се српском становништву и воjсци затворе сви излазни путеви коjи су из РСК водили према западноj Босни и друга да се Србима негдjе остави пут за излаз, како би се могли диjелом извући.

На краjу се испоставило да jе ова вариjанта, уз примjену мjера застрашивања и бомбардовања српских снага, била повољниjа за хрватске оружане снаге. И jедна и друга вариjанта садржавале су артиљериjско-ракетно бомбардовање, употребу авиjациjе, средстава за ометање система веза РСК и, коначно, пропагандно дjеловање на наjвишем организационом нивоу.

Резултат jе био прогон готово више од 250 000 људи, а у евиденциjи Информационо-документационог центра „Веритас“ налазе се имена 1 922 погинула и нестала Србина из ове акциjе и послиjе ње, од чега 1 192 /62 одсто/ цивила, од коjих jе половина била стариjа од 60 година.

Међу жртвама су 534 /28 одсто/ жене, од коjих су двиjе трећине биле стариjе од 60 година, што представља jедан од „црних“ рекорда посљедњег грађанског рата на просторима претходне Југославиjе. Међу жртвама jе и 19 особа до 18 година старости, од коjих и девет до 14 година. Од укупног броjа жртава до краjа августа убиjено jе 1 764 људи или просjечно 68 дневно.

Од укупног броjа жртава до сада jе риjешена судбина 894 особе, док се на евиденциjи несталих води jош 1 028, од чега 669 цивила, међу коjима су 342 жене. Хрватска без ваљаног разлога избjегава ексхумациjе из познатих мjеста укопа са више од 438 посмртних остатака, углавном под ознаком „непознат“, што jе jединствен случаj на подручjу бивше Југославиjе, као што без правог разлога отеже и идентификациjу више од 268 ексхумираних посмртних остатака.

Око 1 500 припадника Српске воjске Краjине преживjело jе заробљавање, од коjих су многи осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дjела ратног злочина. Око 3 200 старих и немоћних, коjи нису хтjели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Краjина jе опустошена, опљачкана, па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историjски српски, као ни антифашистички споменици.

Савjет безбjедности УН резолуциjом 1009 од 10. августа 1995. године „снажно осуђуjе воjну офанзиву великих размjера коjу jе започела влада Хрвтсаке у августу 1995.“, али су изостале, и овога пута, било какве казнене мjере против агресора.

Краjина jе горjела мjесецима по завршетку „Олуjе“, а пљачке су биле невиђене. Практично, одмах по завршетку акциjе припремљени су законски акти коjима jе српска имовина наjприjе стављена под секвестар, а потом jе подзаконским актима њеним власницима онемогућен повратак.

То jе била политика, а не неконтролисана стихиjа. Нажалост, ова се политика ни до данас ниjе битно промиjенила иако jе Хрватска на прагу уласка у чланство ЕУ.

За Србе у Хрватскоj „Олуjа“ ниjе почела 1995. него jош 1990. године са доласком Хрватске демократске заjеднице /ХДЗ/ и Фрање Туђмана на власт. Основни циљ те политике био jе и остао да Срби буду сведени на статистички и политички занемарљиву чињеницу.

Што се тиче Туђманове политике етничког чишћења Срба, тзв. брионски транскрипти нису никакво „откриће“, него jош само jедна потвдра стратешких циљева „Олуjе“. Етничко чишћење Срба из Хрватске ниjе била посљедица него циљ Туђманове политике и „Олуjе“ коjом jе риjешено „српско питање“ у Хрватскоj.

Посебно jе тешко обjаснити избjеглим и прогнаним Србима из Хрватске зашто jе у Скупштини Србиjе селективним доношењем Резолуциjе о Сребреници дошло до срамног раздваjања жртава.

Иако jе позната чињеница да су баш Срби из Хрватске били наjвећа жртва ратова у току 20. виjека, поставља се питање – да ли су српске жртве мање вриjедне? Од суштинске jе важности да се при осуди злочина не прави разлика по мjесту злочина или на основу вjере и националности невиних жртава.

Ова обавеза jе jош већа, jер су jош остали нерасвиjетљени масовни ратни злочини над Србима, почињени не само у „Бљеску“ и „Олуjи“, него и у Сараjеву, Тузли, Братунцу и другим мjестима. Ни починиоци ових злочина нису процесуирани ни кажњени.

Сви наши напори коjе улажемо годинама да се у Србиjи формира jедна институциjа коjа би се бавила истраживањем ратних злочина над Србима коjи су се десили на подручjу претходне Југославиjе до сада нису уродили плодом.

Помирење народа на западном Балкану изузетно jе важно, али оно мора да буде засновано на научно утрђеноj истини о свему што се дешавало у прошлости – да се сукоби никад више не би поновили. То би, свакако, требало да доведе и до одустаjања од пропагандног мита о „домовинском рату“ у Хрватскоj, као и до тога да се „Олуjа“ више не слави као „дан побjеде“ и „домовинске захвалности“, jер jе у њоj, као и у „Бљеску“ и другим операциjама, етнички очишћен српски народ из краjева у коjима jе виjековима живио.

То недвосмислено показуjе и суђење пред Хашким трибуналом хрватским генералима Анти Готовини, Младену Маркачу и Ивану Чермаку за удружени злочиначки подухват. Нажалост, ово суђење jе избjегао хрватски политички врх и друге структуре коjе су у „Олуjи“ учествовале, а кривица jе пребачена на другу страну.

Послиjе неколико година суђења Хашки трибунал jе средином априла 2011. изрекао пресуду члановима удруженог злочиначког подухвата, хрватском генералу Анти Готовини од 24 године затвора и Младену Маркачу од 18 година, док jе Иван Чермак ослобођен.

У пресуди jе наведено да jе злочиначки подухват: воjно-полициjску акциjу „Олуjа“ 1995. године предводио тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман с циљем протjеривања српског становништва из Краjине. Хрватска jавност, али и вођство, реаговали су веома бурно, наводили су да jе риjеч само о првостепеноj пресуди, да ће се годишњица „Олуjе“ и даље славити као државни и национални празник…

У Хрватскоj jе 2011. године, ипак, дошло до суочавања са истином. Сада хрватску jавност потресаjу болни, до сада скривани подаци о злочинима у Сиску, источноj Славониjи…Испливала су на површину злодjела Томислава Мерчепа, Ђуре Бродарца и других, коjи су двиjе децениjе сматрани националним хероjима.

Сада се отворениjе говори и пише и о 70 година скриваним злочинима из времена фашистичке творевине – Независне Државе Хрватске, о усташком логору смрти „Јадовно“ коjи jе за само 132 дана прогутао више од 40 000 жртава, углавном Срба, подсjећа се на масовна убиства у православноj цркви у Глини и на друге случаjеве.

Избjегличка удружења су покренула петициjу коjу jе потписало више од 70 000 избjеглих и прогнаних Срба као и других држављана Србиjе коjи су материjално оштећени и о своjим проблемима упознали парламент и jавност Србиjе и наjутицаjниjе међународне факторе – да би на таj начин био извршен притисак на Хрватску да почне да испуњава обавезе о поштовању људских права српских избjеглица.

Та права су наведена и у 23. поглављу – „Правосуђе и темељна људска права“, коjи су Загребу постављени као услов за улазак у Европску униjу, али и када jе у ЕУ оциjењено да jе Хрватска све ближа чланству Униjе, у коjу ће по своj прилици бити примљена за двиjе године.

Гласови коjи би указали на то да ће се ти проблеми ставити на дневни ред скупова наjутицаjниjих људи у Европи и свиjету jош су слабашни, али су у исто вриjеме потврдили наду да ће се то промиjенити. Комплексност приступа и озбиљност разматрања питања грађанског рата у Хрватскоj попуњава велику празнину коjа постоjи у нашоj историографиjи и публицистици.

Једино ако будемо привржени обjективном и сериозном проблематизовању разбиjања Југославиjе – можемо доприниjети разумиjевању трагичне судбине српског народа у Хрватскоj. Хрватска треба што приjе да донесе стратегиjу суочавања са прошлошћу и међунационалног помирења, далеко оштриjе да санкционише говор мржње, нетолеранциjу и нескривену србофобиjу, проводећи међународне стандарде заштите људских права и основних слобода.

Дани пред нама треба да одлуче шта ће бити са правима и положаjем преосталих Срба у Хрватскоj. Шта ће бити са правом на безбjедан повратак избjеглих и прогнаних, са правом на имовину и станове, посебно са правом на школовање коjе чува и развиjа, а не гаси српски национални идентитет.

Хоћемо ли коначно сазнати резултате пописа становништва коjи jе обављен у априлу и да ли ће то коначно бити онаj фамозни постотак од три одсто коjи jе прижељкивао хрватски предсjедник Фрањо Туђман и због коjег jе и започео грађански рат у Хрватскоj? Да ли ће квалификациjа Хашког трибунала да jе „Олуjа“ била удружени злочиначки подухват бити само сатисфакциjа или то треба да буде почетак jедне друге, нове политике?

Надаjмо се и будимо реални. Можемо ли се надати да jе, упркос свему, наjвећим диjелом трагично искуство иза нас, те да jе пред нама нова борба за очување националног идентитета, тако што ћемо очувати своj културни идентитет? Шта jе заиста реално пред нама?