Sergej Lavrov: Trenutak istine u odnosima Rusije i Zapada

Datum objave: sreda, 10 decembra, 2014
Veličina slova: A- A+

Presudna izjava Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Rusije na XXII skupštini Saveta za unutrašnju i spoljnu odbrambenu politiku, Moskva, 22. novembra 2014. godine

Sergej Lavrov

Sergej Lavrov

Poštovani
prijatelji!

Izlaganje ministra spoljnih
poslova Rusije Sergeja V. Lavrova
na
XXII skupštini Saveta za unutrašnju i
spoljnu odbrambenu politiku
, održanoj
u Moskvi 22. novembra 2014. godine, objavljeno je 25. novembra na
engleskom, a tek 29. novembra 2014. na srpskom jeziku. Radi se o izuzetno
važnom, geostrateškom pogledu na trenutna događanja na međunarodnoj sceni, koja
će, kao retko koji istorijski događaj, ostaviti dugoročne tragove u budućnosti,
a možda je i ukinuti. Želimo da ovaj
dragoceni dokumenat kao svedočanstvo vremena u kome živimo, podelimo sa
vama. Sadržaj koji vam prezentujemo sakupljen je sa više internet-sajtova,
prvenstveno www.thesakersrpski.rs i http://stanjestvari.com .

 

 

Presudna
izjava Sergeja Lavrova

Lavrova smatraju
veoma “umerenim” i njegov jezik je uvek bio strogo diplomatski. Dakle, kada
čitate Lavrova, samo zamislite šta u drugim ruskim ministarstvima misle. Lavrov
ne krije svoj pogled na SAD i američke planove za budućnost naše planete.
Čitajući njegove reči, pokušajte da zamislite šta američki neokoni osećaju i
misle i odmah ćete znati zašto američka elita i mrzi i plaši se Rusije. Lavrov
otvoreno priznaje da su Rusija i Kina skovale dugoročni strateški savez (čime
je dokazao da su pogrešili oni koji su predviđali da će Kina zabosti nož u leđa
Rusiji). Ovo je, rekao bih, najvažniji strateški događaj u protekloj deceniji.
Najzad, obratite pažnju na očigledan prezir Lavrova prema pseudohrišćanskom
“Zapadu”, koji se ne usuđuje ni da progovori u odbranu progonjenih hrišćana,
negira svoje korene, i ne poštuje ni svoju tradiciju.

Ono čemu smo svedoci, ono
što gledamo našim očima nije neka sitna izjava o Ukrajini ili sankcijama, to je
Lavrovljevo priznanje postojanja fundamentalnog sukoba civilizacija, ali
ne između nekog potpuno imaginarnog “Hrišćanskog Zapada” i islama, već između
hrišćanske Rusije i posthrišćanskog Zapada.

Rusija nije želela ovaj
sukob. Rusija je uradila sve što je u njenoj moći da ga spreči. Ali Zapad nije
Rusiji ostavio izbora, i Rusija sada otvoreno objavljuje svoju spremnost da se
bori i pobedi.

The
Saker

 

Izlaganje
ministra spoljnih poslova Rusije S. V. Lavrova na XXII skupštini Saveta za
unutrašnju i spoljnu odbrambenu politiku, Moskva, 22. novembra 2014. godine

 

Zadovoljan sam
što mi se daje prilika da učestvujem u ovoj redovnoj Skupštini Saveta[1]. Uvek je prijatno susretati se i osetiti
stalno prisutni intelektualni potencijal koji omogućava ovom Savetu, njegovim
rukovodiocima i pojedinačnim predstavnicima da reaguju na ono što se dešava u
svetu i ocenjuju događanja. Uz to – to su sve temeljne ocene bez neke histerije,
one su solidne i na neki način donošene malo sa strane – jer oni koji se nalaze
u sred događanja jedva da su u stanju da sami sve objektivno procenjuju. Mi [koji
smo tamo] smo neizbežno pod uticajem tekućih procesa, pa nam je zato još i
dragocenije ono što vi zapažate, analizirate, izlažete i sugerišete.

Kako shvatam, glavni
naglasak tokom ovogodišnjih diskusija će biti stavljen na razmatranje perspektiva
za ubrzani unutrašnji razvoj Rusije. Nema sumnje da je baš konsolidacija napora
svog našeg društva u tom pravcu u interesu obezbeđivanja svestranog razvoja
ekonomske, socijalne i duhovne sfere i garancija za pouzdanu budućnost Rusije.
Međutim, usled [mog] profesionalnog aspekta, prinuđen sam da se usredsredim na
spoljnopolitička pitanja koje ipak imaju vezu sa dnevnim redom, jer u uslovima
međuzavisnosti i globalizacije nije moguće izolovati unutrašnji razvoj od
spoljnog sveta.

Predsednik Rusije V.
V. Putin je u okviru Valdajskog kluba u Sočiju i u svojim intervjuima u okviru
posete Aziji detaljno iznosio ocene sadašnje međunarodne situacije. Zbog toga
nije danas moguće iznositi nešto koncepcijski o tim pitanjima – jer sve je već
rečeno. Pa ipak, pokušaću da iznesem pojedine misli koje nastaju tokom naših
aktivnosti u praktičnoj spoljnopolitičkoj oblasti.

Ne pretendujem na
sveobuhvatnu i stabilnu prognozu, jer bilo koja prognoza – bez obzira ko je
iznosi – u današnjoj etapi bila bi veoma relativna. Osim toga, i zadatak delatnika
u diplomatiji nije da u razmišljanju raščlanjuju događaje, nego da pokušavaju da
utiču na sama događanja.

Nemoguće je ne početi
od ukrajinskog pitanja. Još i dugo vremena pre izbijanja tamošnje krize, u vazduhu
je lebdeo osećaj da se u odnosima Rusija-EU, kao i Rusija-Zapad bližimo
svojevrsnom trenutku istine. Bilo je jasno da nastavljanje odlaganja rešavanja
problema naših odnosa ne uspeva i da je neophodno učiniti izbor – ili se
razvijati u pravcu istinskog partnerstva, ili da se počne – što se reklo, sa „razbijanjem
posude“. Bez ikakve sumnje, Rusija je [uvek] birala prvu varijantu, a zapadni
partneri su se, nažalost, namerno, ili ne – zaustavili na onoj drugoj. U
suštini, oni su počeli u Ukrajini da idu na „va banque“ pristup[2], i kršeći sopstvene principe demokratske
promene vlasti, podržali su ekstremiste. Ispalo je nešto slično kao da se
igraju sa Rusijom na to ko će prvi trepnuti [i odustati] – „Chicken“. Ili – što`no kažu naši huligani „vzяtь na
pont“[3] (drukčije ne mogu da se izrazim) – da nas
nateraju da progutamo ponižavanje Rusa i ruskojezičnih stanovnika Ukrajine.

Poznati L. Gelb[4], koga uvažavam, napisao je da sporazum o
asocijaciji Ukrajine sa EU ne bi značio i poziv na ulazak Ukrajine u EU, kao i
da bi na kratki rok to bilo usmereno samo na to da se ona spreči da uđe u
Carinsku uniju.To je procena nepristasnog i neangažovanog čoveka. Ali –
zaboravili su na mnogo što-šta kada su krenuli na zaoštravanje situacije u
Ukrajini i to potpuno svesno, znajući kako će to biti shvaćeno u Rusiji.
Zaboravili su savete – između ostalih i onaj savet Ota fon Bizmarka, koji je
upozoravao da bi najveća moguća greška bila prezirati milione velikoruskog
naroda.

Ovih dana je
Predsednik Rusije V. V. Putin kazao da tokom istorije nikom nije uspelo da Rusiju
potčini svom uticaju. To čak nije ni ocena stanja, nego konstatacija činjenice.
Pa ipak, takav pokušaj je učinjen radi utoljavanja žeđi za širenjem geopolitičkog
prostora pod kontrolom Zapada, učinjen je zbog ćiftinskog straha da se ne
ispusti ćar, koji – kako su sebe ubedili oni od preko okeana, pripada Zapadu
kao pobedniku u „Hladnom ratu“.

U novonastaloj
situaciji, pozitivno je to što je [sada] sve došlo na svoje mesto, i što su se
svi proračuni u osnovi delovanja Zapada pomolili iza [njihovih] deklaracija o
spremnosti izgradnje jedinstvenog evroatlantskog prostora i zajedništva u
bezbednosti, zajedničke evropske kuće. Kako je ono pevao B.Okudžava[5]: – “…a prošlost postaje sve jasnija,
jasnija, jasnija“. A sada je ta jasnoća potpuno očigledna. Današnji zadatak nam
je ne samo da razjasnimo prošlost (mada je bez toga nemoguće), nego je ono
glavno da mislimo o budućnosti.

Priče o izolaciji
Rusije ne zaslužuju da se o njima ozbiljno razmišlja. U ovoj sali i pred ovim
društvom o tome ne vredi da se posebno govori. Naravno, moguće je naneti štetu
našoj ekonomiji, i ona se nanosi – ali ne bez toga da štetu snose i oni koji
preduzimaju odgovarajuće mere, i – što nije manje važno, rušeći sistem
međunarodnih ekonomskih odnosa – principa na kojima oni počivaju. Kada su se
ranije preduzimale sankcije (tada sam radio u Stalnom predstavništvu Rusije u
OUN) – naši zapadni partneri su, ako se radilo o Korejskoj Narodnoj Republici,
Iranu, ili drugim državama, govorili da je neophodno formulisati restrikcije na
takav način da one ne prelaze humanitarne granice i ne nanose štetu društvenoj
i ekonomskoj sferi, nego da treba da budu selektivne i tako ciljane da udare po
eliti. A sada je sve obrnuto – lideri Zapada javno govore da je potrebno da
sankcije budu takve da ruše ekonomiju [Rusije] i izazivaju narodne proteste. To
jest – što se tiče koncepcijskog prilaza u korišćenju prinudnih mera – Zapad
jasno pokazuje da se ne radi o tome da on želi da promeni politiku Rusije (što
je i samo po sebi iluzorno), nego hoće da joj promeni režim – i to praktično
niko ne poriče.

Nedavno je predsednik
Rusije V. V. Putin u razgovoru sa novinarima govorio o ograničenom horizontu
planiranja političara na Zapadu. I zaista, opasno je kada se odluke o
najvažnijim pitanjima koja se tiču razvoja sveta i celog čovečanstva donose
polazeći od kratkih izbornih ciklusa: u SAD to je na svake dve godine – a za
svaki od njih je potrebno nešto izmisliti kako bi se privukli birački glasovi.
To je negativna strana demokratskog procesa – ali ne možemo da je prenebregavamo.
Ne može se prihvatiti logika da nam predlažu da se [s tim] pomirimo, omlitavimo
se i to prihvatamo kao nešto unapred dato: da svi moraju da pate zbog toga što
u SAD kroz svake dve godine dolazi do izbora. To neće uspeti. Mi se s tim
nećemo miriti, jer suviše su veliki ulozi u borbi protiv terorizma, pretnji
širenja oružja masovnog uništenja i mnogih krvavih konflikata čije negativne
posledice daleko prevazilaze granice odgovarajućih država i regiona. Stremljenje
da se učini nešto, bilo to radi osvajanja jednostrane prednosti, bilo da se
dopadne biračkom telu pred sledeće izbore, dovodi do haosa i potpune nejasnoće
u međunarodnim odnosima.

Svakodnevno slušamo
ponavljanu mantru kako Vašington shvata sopstvenu izuzetnost i obavezu da nosi
to breme – da vodi ceo ostali svet. R. Kipling je već govorio o „bremenu belog
čoveka“. Nadam se da to nije pokretačka snaga Amerikancima. Današnji svet nije
ni beo, ni crn – nego je raznobojan i raznovrstan. U njemu se liderstvo ne može
obezbediti samo autosugestijom o sopstvenoj izuzetnosti i Bogom danoj obavezi
da budeš odgovoran za sve, nego samo sposobnošću i umešnošću stvaranja
konsenzusa. Kada bi [naši] američki partneri svoju moć usmerili na to – bili bi
dragoceni, i Rusija bi im pomagala.

Američki
administrativni resurs još uvek radi u okvirima NATO-a, pa i to uz bitna
odstupanja – dok van granica NATO-a to uopšte nije norma. Uzgred – o tome
svedoče i rezultati američkih pokušaja da “postroje u potiljak“ svetsku
zajednicu oko antiruskih sankcija i mera. Više puta sam govorio, a imamo i
mnogobrojne potvrde da širom sveta američki ambasadori i emisari pokušavaju da
isposluju susrete na vrhu i govore da zemlje u kojima borave imaju obavezu da
Rusiju kazne u zajednici s njima, inače će oni biti prisiljeni da u odnosu na te
zemlje donesu svoje zaključke. A to se čini u svim državama bez izuzetka,
uključujući i kod naših najbližih saveznika (kako izgleda, Vašinton ima takve
analitičare). Ogromna većina država sa kojima nastavljamo dijalog bez ikakvih
ograničenja i izolacije, kako vidite, ceni samostalnu ulogu Rusiju na
međunarodnoj areni. To – ne zato što im se dopada kad neko protivreči
Amerikancima, nego zato što shvataju da svetski poredak u kome niko ne može
naglas izneti svoje mišljenje, ne može biti održiv (mada „ispod žita“ najveći
njihov broj ipak izriče svoje mišljenje, ali to ne žele da rade javno zbog straha
od represalija iz Vašingtona).

Mnogi razumni
analitičari shvataju da između globalnih ambicija vlade SAD i realnih
mogućnosti te države raste nesrazmera. Svet se menja, i – kako to uvek u istoriji
biva, onda kada nečiji uticaj i moć dostižu vrhunac – zatim dolazi do procesa
kada neko drugi počinje da se razvija još brže i efikasnije. Treba proučavati
istoriju i polaziti od realnosti. „Sedam“ ekonomija u razvoju, na čelu sa
BRIKS-om, već ima beći BND od zapadne „sedmorke“. Treba polaziti od činjenica iz
života, a ne od lažno shvatane sopstvene veličanstvenosti.

Postalo je moderno da
se misli da je na Krimu i u Ukrajini Rusija vodila i vodi nekakav „hibridni
rat“. Interesantan je to termin – ali ja bih ga primenio u odnosu na pre svega
SAD i američku strategiju rata – taj rat je istinski hibridni i upravljen je ne
toliko vojnu pobedu nad protivnikom, koliko na promenu režima u državama koje
vode politiku koja je nepoželjna Vašingtonu. Koriste se finansijski i ekonomski
pritisak, informacioni napadi, povećanje pritiska preko drugih duž granica takve
države i, razume se – informativno i ideološko delovanje uz oslanjanje na
nevladine organizacije finansirane iz inostranstva. Zar to nije hibridni proces
i ono što zovemo ratom? Zanimljivo je porazmisliti na temu poimanja hibridnog
rata: ko ga vodi, i da li se sav taj hibrid sastoji samo od „zelenih
čovečuljaka“[6]. Naravno, instrumentarijum naših
američkih partnera kojim oni u savršenstvu vladaju je daleko bogatiji.

Pokušavajući da
nametnu svoju dominaciju u uslovima kada se javljaju novi centri ekonomske,
finansijske i političke moći, Amerikanci izazivaju obratnu reakciju, u potpunom
skladu sa trećim Njutnovim zakonom, i [nevoljno] potpomažu stvaranje struktura,
mehanizama, pokreta usmerenih ka traženju metoda za rešavanje nasušnih problema,
i koji su alternativni američkim receptima za rešavanje nasušnih problema. Tu se
uopšte ne radi o antiamerikanizmu, niti o formiranju nekakvih koalicija uperenih
protiv SAD, nego se radi jedino o prirodnoj želji sve većeg broja država da sebi
obezbede sopstvene životno važne interese, i da to urade tako, kako toj
konkretnoj državi izgleda ispravno – a ne onako kako im se sugeriše „iza brda“.
Niko se ne sprema da igra antiameričke igre samo zato da bi se „zabiberilo“
Americi. Mi se sudaramo sa [američkim] pokušajima i činjenicama njihovog
eksteritorijalnog primenjivanja nacionalnog zakonodavstva SAD, otmicama naših
državljana, bez obzira na činjenicu postojanja odgovarajućih sporazuma sa Vašingtonom
koji predviđaju rešavanje takvih pitanja preko pravozaštitnih sudskih organa.

U skladu sa doktrinom
nacionalne bezbednosti, SAD imaju pravo da primenjuju silu na bilo kom mestu,
kada žele, bez obaveze da se obrate u SB UN. Sada je, bez obraćanja u SB UN
stvorena koalicija protiv “Islamske države“ (ID). Upitao sam državnog sekretara
SAD Dž. Kerija zašto se nisu obratili u SB UN. On mi je objasnio da bi u tom
slučaju bilo neophodno nekako fiksirati status predsednika Sirije B. Asada. Pa,
naravno – jer Sirija je suverena država i član OUN (niko je nije odatle
isključivao). Američki državni sekretar je odgovorio da to nije u redu, jer se
oni bore protiv terorizma, a režim B. Asada je najvažniji faktor koji podstiče
teroriste iz celog sveta i kao neki „magnet“ ih privlači u taj region u redove
terorista radi svrgavanja tog režima. Smatram da je to potpuno izokrenuta
logika. Ako već govorimo o presedanima (a SAD se baš pridržavaju prava
presedana), onda treba pomenuti hemijsko razoružavanje Sirijske Arapske Republike,
kada su odlično sarađivali sa režimom B. Asada i on je [tada] bio potpuno
legitimni partner SAD, Rusije, Organizacije za zabranu hemijskog oružja i
drugih. Amerikanci su takođe vodili, i nastavljaju da vode, pregovore i sa
talibanima. Kada im se to isplati, Amerikanci su veoma pragmatični. Ne znam
zašto je u ovom slučaju preovladala apsolutna ideologizacija njihovog stava – da
B. Asad nije partner. Najverovatnije je da to nije toliko operacija protiv
Islamske Države, koliko priprema terena za konačno svrgavanje režima „pod velom“
antiterorističke operacije.

Ne tako davno, F.
Fukujama je napisao knjigu „Politički poredak i politička trulež“ , u kojoj
donosi zaključak o smanjivanju efikasnosti državne uprave u SAD, i o opadanju
tradicija demokratske uprave u pravcu metoda [upravljanja] feudalnim imanjem. Ovo
[kažem] povodom onog pitanja „života u staklenoj kući“, i da li tada treba da se
gađa kamenicama. Sve se to odigrava u atmosferi porasta realnih izazova i
problema savremenog sveta. Vidimo produžavanje „potezanja užeta“ u Ukrajini,
južno od granica EU dolazi do nevolje, razgoreva se požar. Ne mislim da će
problemi regiona Bliskog istoka i Severne Afrike sami od sebe nestati. U EU je
formirana nova Komisija, pojavile su se nove spoljnopolitičke ličnosti kojima
predstoji da izdrže ozbiljnu borbu oko pitanja u kom pravcu voditi osnovne
resurse – na produžavanje avanture u Ukrajini, u Moldaviji, itd. u okviru
„Istočnog partnerstva“ (za šta se zalaže agresivna manjina u EU), ili da se
poslušaju stavovi južnih članica EU i pažnja usredsredi na ono što se događa na
suprotnoj obali Sredozemlja. To je veoma ozbiljno pitanje za EU, a za sada pretežu
oni koji se rukovode ne realnim problemima, nego ideologijom da se što brže
prigrabi ono gde su razduvali požar i što se nalazi u nesređenom, gasovitom
stanju. To je žalosno. Izvoz bilo kakvih revolucija – bilo da su demokratske ili
komunističke, nikada ne donosi dobro. U regionu Bliskog Istoka i Severne Afrike
dolazi do pravog raspada državnih, društvenih i civilizacijskih struktura.
Destruktivna energija koja se u tom procesu oslobađa može da oprlji i države
udaljene od tog regiona. Danas teroristi (između ostalih i oni Islamske Države)
pretenduju na državni status. Šta više, oni već počinju i da osvajaju teritorije
stvarajući tamo kvazidržavne organe, koji se ipak bave i administrativnom
životnom delatnošću. U okviru toga dolazi do proganjanja manjina, uključujući i
hrišćane. Danas u Evropi nije politički korektno da se o tome raspravlja, stide
se toga, dok ih mi u OEBS-u pozivamo da se tim povodom nešto zajednički uradi.
Oni se, pak, bakću sa pitanjem da bi to bilo nekakvo „isticanje“ hrišćana. A
zašto je to „isticanje“? U OEBS-u se odigrava čitava serija mera koje su
posvećene sprečavanju zaboravljanja žrtava holokausta i tog zločina. Pre nekoliko
godina, u OEBS-u, na inicijativu Evropljana, počelo se sa čitavom serijom mera
protiv „islamofobije“. A mi ćemo predlagati da se izvrši analiza procesa koji
vode „hrišćanofobiji“.

U Bazelu će 4-5
decembra biti održana ministarska sednica OEBS-a na kojoj ćemo izneti taj
predlog. Ali – većina članica EU se “sklanja u senku“, jer se stide da o tome
razgovaraju – isto onako kao što ih je bila sramota da u Ustav EU u vremenu
kada se pripremao pod rukovodstvom Žiskara d`Estena, unesu rečenicu o tome da
Evropa ima hrišćanske korene. Ako se ne sećaš i ne pamtiš sopstvene korene i
tradicije, kako ćeš onda uvažavati tradicije i vrednosti drugih? To je vrlo
logično.

Izraelski politikolog
Š. Avineri je upoređujući ono što se odigrava na Bliskom istoku sa periodom
verskih ratova u Evropi, istakao da rezultat [tamošnjih] savremenih potresa
teško može da bude ono što Zapad podrazumeva pod demokratskim promenama. Teško
je simultano igrati na više ploča. Amerikanci pokušavaju da to čine, ali im ne
polazi za rukom. Tokom 2013 g. su posvetili devetomesečni period da bi
“sredili“ izraelsko-palestinski konflikt. Neću zalaziti u razloge, mada su
poznati, ali nije im uspelo. Sada su zatražili još neko vreme kako bi do kraja
(ove) godine došlo do naznake nekakvog napretka i kako Palestinci ne bi išli u
OUN na potpisivanje Statuta Međunarodnog kriminalnog suda, itd. Odjednom se
pokazalo da oni vode paralelno pregovore o Iranu. Ministarstvo spoljnih poslova
SAD je tako batalilo Palestinu, počevši da radi na pitanju Irana.

Sasvim nedavno sam se
s državnim sekretarom SAD Dž. Kerijem dogovorio da porazgovaramo o toj temi.
Treba shvatiti da se ne sme problem Palestine stalno držati „u duboko
zamrznutom“ stanju. Više od 70 godina držanje tog problema u stanju
neregulisanosti jedan je od ozbiljnih argumenata onih koji vrbuju ekstremiste za
svoje redove: „Nema nikakve pravednosti: obećano je stvaranje dveju država;
jevrejska je stvorena, a arapsku neće nikada.“ Po gladnim arapskim ulicama ti
argumenti zvuče veoma ozbiljno, pojavljuju se pozivi na borbu za pravednost
pomoću drugih metoda.

Reči Predsednika
Rusije V. V. Putina na sednici Valdajskog kluba u Sočiju o neophodnosti nove
verzije uzajamne zavisnosti su veoma aktuelne. Neophodno je da vodeće države
ponovo sednu za pregovarački sto i dogovore se o tome kako mogu u nekoj novoj
formi da se spoje zakoniti interesi svih osnovnih igrača (ne znam kako će se to
zvati, ali mora se oslanjati na Ustav OUN), kako će se ostvarivati razumno
samoograničavanje i zajedničko upravljanje rizicima u kontekstu demokratskih
međunarodnih odnosa. Sve ovo proglašavaju naši zapadni partneri kada se odnosi
na događanja unutar neke države: vrhunska moć prava, demokratija, poštovanje
tačke gledišta manjina. Ali – na međunarodnoj areni oni od toga odstupaju, pa se
kao „pionir“ principa demokratizacije, pravednosti i vrhunske moći međunarodnog
prava javlja Rusija.

Novo svetsko uređenje
može biti samo policentrično i odraz kulturno-civilizacijske različitosti
savremenog sveta.

Poznati su vam naši
stavovi o neophodnosti da se u praksi i u pravnom smislu ustanovi nedeljivost
bezbednosti. Neću se zadržavati na toj temi.

Hteo bih da podržim
teze Saveta za unutrašnju i spoljnu odbrambenu politiku da je ubrzani razvoj
istočnih regiona naše zemlje neophodna pretpostavka da Rusija postane velika,
uspešna samouverena svetska država HHI veka.

S. A. Karaganov[7] je bio jedan od prvih koji je oformio tu
ideju i u potpunosti se slažem s njim. Kvalitetni skok naših odnosa sa državama
Azijsko-tihookeanskog regiona je apsolutno neophodan. U tom smislu, Rusija je
delovala u Pekingu na samitu Azijsko-tihookeanske ekonomske saradnje (ATES) i u
tu svrhu koristila i samit „Grupe 20“. U novim uslovima ćemo tom zadatku
prilaziti uzimajući u obzir principe Evroazijskog Ekonomskog Saveza (EAES) koji
počinje da funkcioniše od 1. januara 2015. godine.

Smatraju nas [Zapad]
za „untermenše“[8]. Više od 10 godina Rusija pokušava da
uredi partnerske odnose sa NATO-m na liniji Organizacije Ugovora o kolektivnoj
bezbednosti (ODKB)[9]. To ona čini ne samo zato da postavi NATO
i ODKB „na istu ravan“, nego zato što se ODKB bavi otkrivanjem narkodilera i
ilegalnih migranata na spoljašnjim granicama Avganistana – dok NATO predstavlja
kičmu međunarodnih snaga saradnje bezbednosti, koje su, između ostalog bile u
obavezi i da se bore protiv terorističke pretnje i izvora za njeno finansiranje iz
trgovine narkoticima. Stalno smo „udarali glavom u zid“, pokušavajući i milom i
postavljanjem energičnih zahteva, sve sa ciljem da uredimo tu saradnju u sistemu
„realnog vremena“, kako bi Natovci primetivši kretanje karavana sa narkoticima,
i nemajući mogućnosti da ga zaustave o tome saopštili na drugu stranu granice
kako bismo mogli da ga uhvatimo uz pomoć snaga ODKB. Oni su, jednostavno,
odbijali da razgovaraju sa nama. Naši prijatelji (u pravom smislu te reči) iz
NATO-a su nam šaputali da taj savez iz ideoloških razloga ne može gledati na
ODKB kao ravnopravnu organizaciju. Takav potcenjivački i uobraženi odnos se sve
do sada vidi i prema evroazijskom ekonomskog integracionom procesu. I to – mada
države koje formiraju i nameravaju da stupe u EAES imaju međusobno mnogo više
zajedničkog u ekonomskoj, istorijskoj i kuturnoj ravni nego mnoge države EU. U
EAES se mi ne ograđujemo ni od koga, nego podvlačimo otvorenu prirodu te
zajednice. Ubeđen sam da će to biti ozbiljan element mosta između Evrope i
Azijsko-tihookeanskog regiona.

Ne mogu a da ne kažem
i o razvoju sveobuhvatnog partnerstva Rusije sa Kinom. Mi smo doneli velike
bilateralne odluke koje omogućavaju da se govori o formiranju rusko-kineskog
energetskog saveza, ali ne i samo to. Postoji sve više osnova da se može
govoriti i o formiranju rusko – kineskog tehnološkog saveza. Danas, naš tandem
sa Pekingom je jedan od najvažnijih faktora podrške međunarodnoj stabilnosti i
kakve-takve ravnoteže u međunarodnim poslovima, kao i obezbeđenja vrhunske
vladavine međunarodnog prava. Koristićemo i u punom obimu potencijal odnosa sa
Indijom i Vijetnamom – našim strateškim partnerima – zatim i državama ASEAN-a[10], a otvoreni smo i za najširu saradnju sa
Japanom, samo kad bi naši japanski susedi pokazali osećanje shvatanja njihovih
sopstvenih interesa i ne budu se obazirali na neke tamo – preko Okeana.

Bez daljnjeg, EU je naš
najveći kolektivni partner. Niko [od nas] se ne sprema da „sebi puca u nogu“
odričući se saradnje sa EU, mada, razumljivo da je sada već „business as usual“ nemoguć. Evropski partneri nam to i govore – ali, stvar
je u tome da nam takav „business“ i nije potreban. Oni
su polazili od toga da Rusija nešto mora, a mi smo želeli da ravnopravno sarađujemo.
Zbog toga „business as usual“-a više neće biti,
ali ja sam ubeđen da ćemo preovladati sadašnji period, da će lekcije biti
naučene i da će se pojaviti nova osnovica za naše odnose.

Sada već počinje naglas
da se govori o legitimnosti postavljanja zadatka za formiranje jedinstvenog
ekonomskog i humanitarnog prostora od Lisabona do Vladivostoka. Ministar
spoljnih poslova Nemačke F-V. Štajnmajer je javno kazao (mada mi o tome već
odavno govorimo) da je neophodno uspostavljanje dijaloga između EU i EAES. Više
se ne shvata kao neka egzotičnost ono što je Predsednik Rusije V. V. Putin
kazao u Briselu prošlog januara – da je kao prvi korak potrebno početi
pregovore o stvaranju zone slobodne trgovine između EU i Carinskog saveza, s tim
da se orijentiše na 2020. godinu. Sve je to već u toku i postalo je deo
diplomatije i realne politike. Za sada je na ravni diskusija, ali ubeđen sam da
ćemo dospeti do onoga što se danas naziva „integracijom integracija“. To će
biti jedna od „udarnih tema“ koju želimo da propagiramo u okviru OEBS-a na
Savetu ministara spoljnih poslova u Bazelu.

Rusija će postati
predsednik BRIKS-a i ŠOS-a[11]. U Ufi će se održati dva samita ovih
organizacija. To su veoma perspektivne strukture nove epohe – to nisu blokovi
(naročito ne BRIKS), nego interesna udruženja u kojima su predstavljene države
svih kontinenata koje dele opšte poglede i pristupe budućnosti svetske
ekonomije, finansija i politike.

http://stanjestvari.com/2014/11/29/sergej-lavrov-trenutak-istine-u-odnos/


[1] Prim Ur.: Sovet po vnešneй i
oboronnoй politike (SVOP) je ruska nevladina društvena organizacija osnovana
25. februara 1992. u Moskvi. Osnovala ju je grupa političara, rukovodilaca
udruženja poslovnih krugova, preduzetnika, društvenih i državnih funkcionera,
predstavnika ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova, vojno-industrijskog
kompleksa, nauke i masmedija. Zadatak organizacije je potpomaganje formiranja i
ostvarivanja strateških koncepcija razvoja Rusije, njene spoljne i odbrambene
politike, uspostavljanju Države Rusije i građanskog društva u njoj. (http://svop.ru/about/ ).

[2] Prim. Ur.:koncentrisanje svim snagama
na dobit bez obzira na okolnosti.

[3] Prim. Ur: u ruskoj lopovskoj
terminologiji – preveslati, nadmudriti.

[4] Prim. Ur.: Leslie Gelb – počasni
predsednik američkog Council on Foreign Relations i član
konsultativnog Saveta The National Interest

[5] Prim. Ur.: Bulát Šálvovič Okudžáva (19241997), jedan od
najpoznatijih sovjetskih i ruskih bardova – pesnika, roditelji su ga na rođenju
nazvali Dorianom (u čast Vajldovog junaka Doriana Greja). Član KPSS od
1955-1990, kada je izašao iz nje. Pred smrt kršten i dobio ime Ivan.

[6] Prim. Ur.: „Zeleni čovečuljci“,
odnosno „Učtivi ljudi“ („Véžlivыe
lю́di“
takže „zelёnыe
čelovéčki“
) je internetski pojam lansiran od kraja februara
2014. godine. U vojnom smislu, pod tim podrazumevaju vojnike specijalnih
jedinica Ruske Federacije koji deluju na teritorijama drugih država bez
saglasnosti tih država, a nose vojne uniforme bez znakova raspoznavanja i činova
(https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D0%B6%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D1%8B%D0%B5_%D0%BB%D1%8E%D0%B4%D0%B8 )

[7] Prim. Ur.: Sergej Aleksandrovič
Karagaanov (1952), ruski
politikolog, Dekan fakulteta svetske ekonomije i svetske politike Nacionalnog
istraživačkog univerziteta „Visoka škola ekonomije“, Moskva, St. Peterburg,
Perm.

[8] Prim. Ur.: Rasistički nemački termin
– „podljudi“, nasuprot „ubermenšu“, natčoveku.

[9] Prim. Ur.: Organizacija kolektivne
bezbednosti koju sačinjavaju Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan,
Tadžikistan i Kirgizija – za istorijat,zadatke, itd. vid.: http://ru.history.wikia.com/wiki/%D0%9E%D0%94%D0%9A%D0%91

[10] Prim. Ur.: ASEAN ( Association of SouthEast Asian Nations) — politička,
ekonomska i kulturna regionalna međuvladina organizacija država iz Jugo-Istočne
Azije (članice: Brunei, Vijetnam, Indonezija, Kambodža, Laos, Malezija,
Mijanmar,Singapur,Tajland, Filipini).

[11] Prim. Ur.: (ŠOSŠangajska
Organizacija Saradnje
je regionalna međunarodna organizacija,
osnovana 2001 g. Članice su: Kazahstan, Kirgizija, Kina, Rusija, Tadžikistan,
Uzbekistan. Države posmatrači su: Avganistan, Indija, Iran, Mongolija,
Pakistan, a pozivi na samite šefova država se šalju i Turkmeniji, Savezu
Nezavisnih Država, ASEAN-u, OUN, EAES, SAD.

 

Izvori:

(Zvanični sajt Ministarstva spoljnih poslova
Ruske Federacije, 22. 11. 2014
)

http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/DC5FF1F87726417FC3257D9800518D9A

https://www.youtube.com/watch?v=LYduEz9eBNM

www.thesakersrpski.rs/2014/11/25/the-saker-apsolutno-presudna-izjava-sergeja/

http://stanjestvari.com/2014/11/29/sergej-lavrov-trenutak-istine-u-odnos/




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top