SEĆANjE

Datum objave: ponedeljak, 24 marta, 2014
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/zasto-ste-nas-ubijali.jpg

Karlo Veliki je u IX veku izdao jasnu naredbu: „Ako Česi napadnu njegovo Franačko carstvo da se digne trećina
vojske. Ali ako napadnu Srbi da se digne cela vojska.„ Jedanaest vekova kasnije, „novi svetski poredak“ u oličenju NATO –a je izdao nalog: Ako se Srbi budu branili od uništenja svega što je njihovo obavezno ih bombardovati. A ako se ne budu branili onda ih, bombardovati.

I onda se 24. Marta 1999 leta Gospodnjeg
krenulo sa izvršenjem naredbe. Za one koji misle da sam predimenzionirao
nalog i da to nije bilo baš tako, navešću samo neke od izjava visokih
zvaničnika zapada u periodu od 1991 do 24.marta 1999, koje su samo
služile za pripremu izvršenja date naredbe.

„Srbe treba baciti na kolena“ (Klaus Kinkel, ministar inostranih poslova Nemačke, 1992)

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek“ (Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, 1994)

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe“ (Otac Pjer, poznati Francuski sveštenik – „humanitarac“, 1995)

„Trebalo bi da bombardujete Srbe“ (Papa Jovan Pavle II, 1995)

„Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista“ (Žak Širak, predsednik Francuske, 1995)

„Srbi nisu naročito pametni … Srpska deca se više neće smejati.“ (Lorens Iglberger, bivši državni sekretar SAD)

„Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu.“ (Helmut Kol, kancelar Nemačke, 1998)

„Rat protiv Srba nije samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između varvarstva i civilizacije“ (Toni Bler, premijer Velike Britanije, 1999)

Ovih reči i ovakvih „ljudi“ ne
sećaju se jedino oni koji se tada nisu rodili. Ali je zato važno da tu
decu i omladinu mi podsetimo na to. Danas ih prijateljima mogu
zvati samo oni koji su zaboravili dvogodišnjeg Marka Simića, trogodišnju
Milicu Rakić, maturante Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić, Stefana i
Dajanu Pavlović kao i njihovog oca Vladimira, Julijanu Brudar, Miroslava
Kneževića, Oliveru Maksimović dece koja su tek kročila na put života,
dece pred kojom je tek bila budućnost ali im je ona zajedno sa njihovim
životima oduzeta. Ta deca su tek koračala putem života kao i Sanja
Milenković u kojoj je kažu čučao novi Pupin ili Tesla, da li je tako
nažalost nećemo saznati … Danas ih prijateljima mogu nazvati samo oni
licemeri koji mogu bez stida i griže savesti pogledati u roditelje,
rođake, prijatelje, braću i sestre onih kojima rane nikada neće zarasti,
jer se NATO pobrinuo za to.

Mi Srbi, koji smo tada 78 dana i noći
slušali sirene i gledali kako našim nebom lete neki nepozvani, nemamo
prava da zaboravimo da je u preko 30.000 naleta tada najmoćnije svetske
sile izbačeno preko 20.000 tona bombi i preko 600 krstarećih raketa. Da
je tada stradalo preko 3000 nevinih duša, da je među njima bilo 79 dece.
Ne smemo da zaboravimo da je nakon toga 280.000 Srba napustilo Kosovo i
Metohiju a da se na Srpsku svetu zemlju naselilo 800.000 Albanaca. Nikada
ne smemo izbrisati lik nevine Ljiljane Spasić koju je „milosrdni Anđeo“
odneo u sedmom mesecu trudnoće.

Snaga jednog naroda su njegova
sećanja. Ona sazrevaju u razmeni jačih i slabijih talasa, osećanja
izazvanih tim sećanjima. To je dug proces koji svoju punu jasnoću dobija u
prelomnim istorijskim trenucima kada dolazi do duhovne morije tog
naroda. Ta neophodna snaga koja se ispoljava u najtežim momentima mora se
čuvati sećanjem, jer ono jedino čuva duh naroda i čini ga živim. Kao
što drvo ne može da stoji bez korena, kao što kuće nema bez temelja,
nema ni naroda ako nema sećanja. Ono nam daje jasniju sliku ko su nam
prijatelji a ko ne, jasno nam govoreći kako dalje. Na osnovu iskustva koje
nam daje otevši ga iz zaborava, pred nama pokazuje put i vrednosti koje
treba da prenosimo pokolenjima kako bi sačuvali slobodu, dostojanstvo,
veru i domovinu.

I danas petnaest godina posle, kad
pogledam u nebo vidim prošlost u kojoj su nas pod okriljem njihovih
interesa bombardovali, ne interesujući se za cenu nevinih ljudskih
života. Setim se svoje dece kako mi trče u narućje kada čuju zvuk sirene
koja najavljuje da zlotvori dolaze. Setim se njihovih suza u očima
i čvrstog zagrljaja koji je izazvan strahom. To sećanje mi jasno kaže suze
dece im neću oprostiti. Svako od nas treba da postupa po savesti, Gete
je davno rekao: „Samo jedno zlo je neizlečivo, ako narod sam digne ruke od sebe.“
Neka nas sećanje na tirane koji su nas bombardovali ojača u borbi da
nikad ne robujemo pogotovo ne gorima od sebe. Dužni smo to našim precima
od kojih smo sve i dobili, a još više potomcima našim od kojih smo sve
pozajmili. Pred kojima sutra treba da stojimo ponosno i uspravno a to se
ne može po onome što mislimo već po onome što činimo. Albert Anštajn je
govorio: „Svet je opasno mesto za život, ne zbog ljudi koji su zli, već zbog dobrih ljudi koji ništa ne preduzimaju.“
Posle svega rečenog sećanja treba da nam pomognu da shvatimo zašto nismo
u NATO-u a savest da nam kaže šta je sve potrebno da uradimo da tamo nikad i ne budemo.

Piše: Nenad Blagojević

Izvor: Fond strateške kulture




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top