Саво Штрбац: Рудолф Перешин – витез или дјецоубица

Скарадно је човјека који из авиона убија уснулу дјецу у насељеном граду називати „витезом и херојем”

И овога 1. маја, 28 годинe касније, док се западнославонски Срби широм света поменима и парастосима сјећају својих мртвих рођака, пријатеља и сабораца, дотле Хрвати у Окучанима, некад главном центру те српске области, славе једну од најзначајнијих побједа у домовинском рату извојевану над „мрским агресором” у акцији коју су назвали „Бљесак”.

И овога маја Хрвати одају почаст пилоту Рудолфу Перешину „витезу домовинског рата”, како га је посмртно назвао његов врховни командант, Фрањо Туђман, и чије име је исписано на споменику страдалим припадницима хрватске војске у тој акцији, подигнутом прошле године у Окучанима.

Ко је Рудолф Перешин?

Пилот ЈНА хрватске националности. Постао је познат домаћој и свјетској јавности када је 25. октобра 1991. године, као капетан ЈНА, дезертирао са „мигом 21”. Летио је од бихаћког до клагенфуртског аеродрома у Аустрији, одакле се, без авиона, вратио у Хрватску.

У његовој биографији на хрватској Википедији, наводи се да је са његовом првом ловачком ескадрилом учествовао у свим акцијама и операцијама ХВ-а, извршавајући бројне борбене задатке бранећи Загреб и ваздушни простор Хрватске.

Док је 2. маја 1995, другог дана „Бљеска”, у раним јутарњим сатима, извршавао борбени задатак код Старе Градишке, његов „миг” бива погођен зрнима непријатељских протуавионских топова због чега остаје неуправљив. Пилот, на екстремно малој висини (испод 50 метара) и у несигурном нагибу, авион напушта катапултирањем и приземљује се на непријатељском територију, док се авион, инерцијом брзине, пребацује преко Саве на хрватски, „Бљеском” већ ослобођени простор.

Посмртни остаци су враћени 4. августа 1997, а 15. септембра исте године покопан је на Мирогојском гробљу.

Ни ријечи о томе које је јуначко дјело урадио најодликованији хрватски пилот, чије име данас носе улице, школе и паркови широм Хрватске.

А ево његовог јуначког дјела:

„Око 6 часова из правца Нове Градишке, са територије Хрватске, долетио је један авион и ушао дубље у територију Републике Српске. Пошто је било облачно закратко ми се изгубио из вида а затим се, направивши лук, вратио према Градишци и јасно сам, заједно са оцем, видио да је испустио четири касетне бомбе изнад града. Одмах потом чуле су се и снажне експлозије у граду од којих се дигао велики облак прашине и дима.” Тако је 8. маја 1995. причао Заим Захировић из Градишке, из Видовданске улице број 57, пред истражним судијом Основног суда у Градишци, Миомиром Чикићем.

Пред истим судијом и о истом догађају, 4. маја 1995. године, причао је и Ненад Гламочанин, Заимов комшија са броја 3:

„Док сам разговарао са окупљеним људима, међу циглама срушене куће примјетио сам дјечију ногу. У први мах сам помислио да је лутка. Пришао сам,пипнуо ногу и закључио да се ради о дјетету. Кад смо разгрнули цигле видио сам да се међу њима налази леш женског дјетета старог око пет година. Тијело дјевојчиице било је без главе. Поред ње се налазило ћебе. Почели смо да га извлачимо у намјери да њим прекријемо мртву дјевојчицу, но кад смо га извукли указао се, испод ћебета, леш мушког дјетета старог десетак година. Глава му је била потпуно размрскана, заправо, видјели су се само остаци тјемена са нешто мало косе. Дјеца су била у доњем вешу, по чему сам закључио да их је смрт затекла на спавању. Убрзо сам дознао да се дјевојчица зове Дајана Гојић, а дјечак Немања Гојић и да су брат и сестра.”

И Ненад и Заим су испричали да је у истој згради погинуо и Стево Раниловић из Гашниаца, који је те ноћи био у гостима код Вере Галић, а теже рањено више особа, међу којима и Немањина и Дајанина мајка.

Авионом, који је избацио убојни терет изнад града у којем је у том тренутку, поред Немање и Дајане, спавало још много дјеце, управљао је Рудолф Перешин. Одмах по избацивању смртоносног терета, у повратку на лијеву обалу Саве, погодио га је пројектил противваздушне одбране Војске Републике Српске. Заједно са распаднутим авионом у ријеку је пао и пилотов леш, којег је вода избацила код Орашја, а мјештани су га покопали под ознаком „НН”.

Перешинови посмртни остаци, предати су представницима Хрватске 4. августа 1997. године на мосту преко Саве, који спаја двије Градишке. Са тог моста још су се видјеле рушевине зграда у близини болнице у којима је пилот Перешин убио Дајану и Немању.

И још један пребјег из ЈНА, професионални пилот Антун Тус, генерал збора и први заповједник Главног стожера Хрватске војске у домовинском рату, поводом покопа назвао је Рудолфа Перешина херојем за које се каже „они чија су имена знана само Богу”.

Скарадно је човјека који из авиона убија уснулу дјецу у насељеном граду називати „витезом и херејем”. Адекватнији назив би био дјецоубица, за којег је и смрт преблага казна.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Веритас, 1. 5. 2019)