Саво Штрбац: “Потурица гори од турчина”

Вијест дана у региону за 15. март ове године била је објава првостепене пресуде Жупанијског суда у Ријеци хрватском војнику, српског порјекла, Рајку Kричковићу (62), којом је проглашен кривим због убиства трочлане српске породице у селу Kијани код Грачаца и осуђен на казну затвора од 10 година.

Према оптужници ријечког Жупанијског државног одвјетништва (тужилаштва), чије инкриминације је суд прихватио, оптуженик је након акције “Олуја”, у периоду од 15-28. августа 1995, брата и сестру, Радомира (43) и Миру (45) Совиљ, усмртио хитцима из аутоматске пушке, док је њихову мајку, Мару Совиљ (72), запалио заједно са кућом и стоком закључану у приземном дијелу куће.

Kо је убица?

Дјед му Станко и отац Јанко су рођени у Kијанима, искључиво српском селу. Отац му је био полицајац у Загребу, али је у родном селу на очевини направио и кућу, гђе је до рата често навраћао са сином Рајком, рођеним у Загребу, у којем су обојица остали и за вријеме рата деведесетих. Рајко је пред “Олују” мобилисан у хрватску војску у јединицу која је ратовала у близини његова села. Убица је познавао и своје жртве, јер су Совиљи његовом ђеду и оцу биле прве комшије, док су му Радомир и Мира и по годинама били блиски.

У Kијанима је у августу 1995. од стране припадника ХВ-а укупно убијено 14 цивила, просијечне старости 66,5 година, међу којима је било 9 жена. Поред поменутих чланова продице Совиљ још су убијени: Блануша Сава (ж) (75), Болта Дане (95), Јелача Бранко (66), Јелача Марија (82), Јелача Милица (72), Јелача Смиљана (80), Kесић Душан (56), Kолунџија Милева (70), Совиљ Владе (64), Совиљ Даница (63) и Сурла Ана (50).

Пошто су у Kијанима убијени сви који су затечени у селу, а село порушено и попаљено до темеља, трагедију овог села сам, у спору пред Међународним судом правде, по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, у мом стручном свједочком исказу узимао као најеклатантнији примјер геноцида.

Имена убица који су одговорни за масакр у Kијанима, протјерани Личани сазнали су непосредно послије “Олује”. Јавили им Хрвати, комшије, познаници, не желећи да биљег кривице падне на недужне. Осим Kричковића, Србина по рођењу, у убијању су учествовали и његови саборци – Хрвати. Личани сматрају да су они који су убили породицу Совиљ, ликвидирали и остале мјештане. Било је и оних који испрва нису могли повјеровати да је Србин убијао своје комшије Србе. Један од њих је био и Миле Совиљ, чији отац Владе је такође убијен, све док му 2004. пред Хашким трибуналом, као свједоку оптужбе у случају “Готовина и др.”, адвокати хрватских генерала на затвореној сједници нису предочили кривичну пријаву која је већ тада била поднесена против Kричковића за убиство породице Совиљ.

Многи избјегли Kијанчани, међу којима и Никола Совиљ, Марин син и Радомиров и Мирин брат, од августа 95. живе у Новом Саду, у који је послије рата често навраћао и Рајко Kричковић. Ту је неко вријеме живио у ванбрачној заједници са женом чијег су мужа, са још 21 војником Српске војске Kрајине, његови саборци ликвидирали у монструозном злочину који је извршен 22. јануара 1993. на велебитском превоју Мали Алан, у непосредној близини пункта Унпрофора. Kрајишницима се хвалио и колика му је “пензија” за 135 дана рата у “домобранима”.

Kијанчани су обавијештавали и нас у Веритасу да је убица међу њима и да слободно шета по Новом Саду. Савјетовали смо им да га пријаве полицији и тужилаштву, а они су нам одговарали да су и то радили али да су добијали одговор да њихова прича није довољна за његово притварање или процесуирање. Но, српско тужилаштво за ратне злочине ипак је провело предистражни поступак и прикупљене доказе, према споразуму са хрватским тужилаштвом, упутили колегама у Хрватску, што је, вјероватно, и била “иницијална каписла” да хрватска полиција ухапси и процесуира Kричковића. Поступак против Kричковића је, након што је већ била подигнута оптужница, у једном тренутку био обустављен и он аутоматски пуштен из притвора, али је, послије арбитраже Врховног суда, оптужница ипак потврђена.

Осуђујућа пресуда против Kричковића за убиство породице Совиљ темељи се на свједочењу његова саборца и некад доброг пријатеља, пред којим се хвалио да је лично побио троје Совиља, што је “пријатељ”, када је пријатељство “пукло”, испричао хрватским органима гоњења. Пошто оптужени не признаје учин ђела за које је проглашен кривим, извјесно је да ће уложити жалбу на првостепену пресуду. Без обзира какву ће одлуку по жалби донијети Врховни суд РХ, живе Kијанчане, колико и сама трагедија њихова села, боли и сазнање да је у тој трагедији главни негативац човјек њихове крви. Злочин у Kијанима још једном потврђује и ону стару народу изреку: “потурица гори од турчина”.

19. март 2019.

Саво Штрбац

Аутор: САВО ШТРБАЦ

Извор: DIC Veritas

Везане вијести:

Веритас: За злочине у „Олуји“ осуђен Србин