Saša Nedeljković: ŠTAMPA O NAPADU NA ČEDU MILIĆA 1940.

Pošto je Imotski bio klerikalni kraj sokoli su bili izloženi napadima hrvatskih separatista. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolima.

Ministarstvo fizičkog vaspitanja naroda uputilo je 22. septembra 1939. banu dr. Ivanu Šubašiću predstavku o žalbama Saveza Sokola upućenim povodom smetanja rada sokolskog društva u Imotskom, … . (1)

Usledio je napad na Čedu Milića, starešinu Župe Mostar, jednog od najistaknutijih sokolskih i nacionalnih prvoboraca. Napad je izvršen u više navrata posle završene skupštine društva Imotski 11.2.1940. Kao delegat župe Čeda Milić je išao je na skupštinu sokolske jedinice u selu Glavini kod Imotskog. Bio je u pratnji sokola iz Imorskog dr. Pave Radovanovića, načelnika Živka Rake, Novaka Vukićevića, Miha Tadića i načelnice Anđe Ivanišević.

Na putu između Imotskog i Glavine sokoli su naišli na grupu članova Hrvatske seljačke zaštite. Oko stotinjak članova zaštite su u prolazu demonstrirali povicima, zviždanjem i dovikivanjem a kasnije su bacali kamenje u pravcu sokola. Za vreme rada skupštine u Glavini prošla je pored sokolskog doma četa Hrvatske seljačke zaštite. Ponovo su se vratili ispred doma uz pesmu i pogrdne psovke.

Posle završene skupštine Čeda Milić uz pratnju sokola iz Imotskog, krenuo je natrag u Imotski. Pri ulasku u grad opazili su dva člana Hrvatske seljačke zaštite koji su trčali iz kafane u kafanu i pozivali svoje ljude, da bi organizovali napade.

Pred kafanom „Napredak” dočekali su Čedu Milića sa divljom drekom, zviždanjem, psovkama i povicima : „Dole Čeda Milić …”. Posle povika bacali su kamenje i pucali iz revolvera. Drugi napad izvršile su iste osobe sa pridošlim licima na pazarištu.

Tu su počeli da bacaju veće količine kamenja i ispalili su dva metka. Na predlog starešine društva grupa sokola se sklonila u kafanu „Central”. Rulja je navalila kamenjem, demolirala vrata i zid i upala u kafanu. Tražeći Čedu Milića razdražena gomila je razbijala staklo. Čeda Milić se uklonio iz kafane kada mu je i vlasnik otkazao gostoprimstvo. U kafani je bilo preko 40 osoba, na čelu sa predsednikom mesnog odbora HSS advokatom dr. Milom Vukovićem.

Niko nije ni pokušao da zaštiti napadnute sokole. Koristeći se mrakom, sokoli su se sklonili u kuću starešine sokolskog društva, dr. Pavla Radovanovića. Rulja je došla pred kuću i gađala kamenjem, te su neka stakla polupali. Napadači su mislili, da će Čeda Milić krenuti za Mostar automobilom, te su u borovoj šumi, odmah do Imotskog, pretražili svaki autobus, koji je naišao iz Imotskog.

Povodom napada Izvršni odbor Saveza Sokola uputio je telegram banu Hrvatske Banovine dr. Ivanu Šubašiću u kome se tražilo kažnjavanje krivaca, koji su vlastima u Imotskom bili poznati. Sokoli su smatrali da kada nisu mogli da ih skrše policija i šuckori Austrije, neće moći ni da ih razbije ni bedna garda Seljačke zaštite. (2) 

Na vest koja je objavljena u „Politici” o napadu na Čedu Milića osvrnuli su se zagrebački listovi. U svom reagovanju na taj osvrt redakcija „Sokolskog Glasnika” smatrala je za najznačajniji članak „Hrvatske straže” pod nazivom „Dosta je provokacija!” pa je odgovorila na naslovnoj strani svog lista.

Odgovorila je da se lažno podvlači, da je Čeda Milić došao u Imotski kao „jedan od prvaka JNS” iako je čitav Imotski znao da je tog dana bila skupština sokolskog društva na koji je Čeda Milić došao kao starešina župe.

U članku se odobravao napad tvrdnjom da su „seljaci s pravom shvatili dolazak Čede Milića u Imotski, kao provokaciju” i da „je to zaista bila provokacija!” U listu „Sokolski Glasnik” se isticalo : „Tako dakle, – Čeda Milić, čiji je rad god.

Za Franca Jozefa i za generala Poćoreka značio provokaciju; kojije zbog toga rada bio osuđen na smrt i nekoliko godina proveo u tamnicama, a čije ime spada među najsvetlija što ih naša današnjica ima, – TAJ ISTI ČEDA MILIĆ ZNAČI ZA IZVESNE KRUGOVE PROVOKACIJU I U GODINI 1940! …

Zaključak je jasan : Pošto je Čeda Milić ostao isti kao i g. 1914, znači da je i duh, koji u njemu vidi provokaciju, isti kao i g. 1914, – a to je duh Franca Jozefa i Poćoreka!”

Čeda Milić nije hteo da javi o napadu pa je to učinio tek onda kada je „Hrvatski Glasnik” doneo prvi vest okrivljujući Milića i sokole da su oni izazvali incidente. Redakcija „Sokolskog Glasnika” je komentarisala : „Kad dakle „Hrvatska straža” govori o „iskorišćavanju incidenata, da se škodi sporazumu”, onda treba utvrditi , da je brat Milić i sam napadaj na svoj život bio spreman da prećuti, iz ljubavi prema miru, dok su naprotiv njihovi ljudi, gnjevni što nisu dobro gađali, pokušali da vlastiti zlikovački napadaj iskoriste, da huškaju na nova ubistva i da napadnu jednog od najzaslužnijih rodoljuba u našoj zemlji.

Mi, ni nakon tolikih teških iskustava,još uvek ne možemo da verujemo da se svime time slažu odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj. Ali bezbroj slučajeva koje smo naveli, pokazuje nepobitno, da se sve to radi iz krugova „HRVATSKE ZAŠTITE”, koju frankovački elementi, bez obzira na to, što hoće ili neće Dr. Maček, upotrebljavaju, kao ORGANIZOVANU BANDU ZA TERORISANjE POLITIČKIH I LIČNIH PROTIVNIKA. Sama splitska „KATOLIČKA RIJEČ” je u prošlom broju navela slučaj, da je jedan član te bande revolverom pretio župniku, zato što mu je tražio neku taksu.

I zato, – kad već odgovorni faktori u Banovini Hrvatskoj nemaju dovoljno građanske hrabrosti, da likvidiraju pretorijance, koji ih na svakom koraku kompromituju, – MORA SA STRANE ČITAVE NAŠE JAVNOSTI DA POTEKNE NAJODLUČNIJI ZAHTEV, DA SE ZULUM RAZBIJAČKIH ELEMENATA U „HRVATSKOJ ZAŠTITI” DOKRAJČI.

Banovina Hrvatska ima svoju zasebnu žandarmeriju, a Jugoslavija svoju narodnu vojsku, pa nikakva Zaštita nije potrebna, … A dotle da se znade, da i naše strpljenje ima svoj kraj. … Sve do nedavna smo verovali da se radi o psihozi, koju treba pustiti da se izduva, pa smo bili umereni i suzdržljivi. Ali je sada već jasno, da se radi o drzovitosti tipova, koji hoće da obraćunaju sa rodoljubivim Srbima i Hrvatima, zato što su oni bili toliko velikodušni, da nisu g. 1918 s njima obračunali.” (3) U istom broju „Sokolskog Glasnika” u članku „Ko su izazivači” isticalo se : „Najbolji dokaz o divljačkim namerama napadaja na brata Čedu Milića u Imotskom, daje sam splitski „Hrvatski Glasnik”, koji važi kao zvanični organ HSS za Dalmaciju.Taj list otvoreno odobrava napadaj i preti daljim napadajima.

Ma da ni jednog konkretnog podatka na može da navede, o nekom protuhrvatskom radu brata Milića, on ga u čitavom članku naziva „hrvatožderom”, „velikosrpskim agitatorom”, čovekom koji vodi „dešperaterske akcije” i „huškačke govore”. U članku se isticalo da je opšte poznato da Čeda Milić nije nikada pripadao bilo kojoj politčkoj partiji, i da je radio u sokolstvu i na prosvečivanju naroda.Za „Sokolski Glasnik” je bilo važno da je „Hrvatski Glasnik” otvoreno pisao da se „nije moglo očekivati, da će Hrvati Imotskoga, a naročito omladina, laka srca preći preko ovakvog izazova” i da je „dolazak Milića u hrvatsku kavanu izazvao revolt među hrvatskim gostima u kavani, pa je odmah nastala tučnjava i uslijedilo šamaranje, koje je svršilo nogometom” dalje „posjetioci kavane pokazali Čedi Miliću, da u Imotskome nema šta da traži”.U članku se isticalo da je „Hrvatski Glasnik” zulukaferski likovao, što su „sokolaši izletili iz kavane, brže nego što su ušli”. Takođe se u članku podvlačilo da je po „Hrvatskom Glasniku” kuća sokolskog starešine, Radovinovića „bila opsjednuta od revoltiranih građana”, i da je „počelo bombardiranje kamenicama na zaklonište sokolaških vikača”.U „Hrvatskom Glasniku” se pretilo Čedi Miliću da bude srećan „što nije drugačije prošao”, pa „nek mu to bude opomena za budućnost!”.

Na kraju članka komentar je bio : „I onda će nam još doći „Hrvatski Dnevnik” da deli lekcije o „odmjerenom” i „neodmerenom” pisanju! – Kao da ima još jednog kraja u svetu, u kom se ovako otvoreno poziva na zlostavljanje i ubijstva, kao što to čine listovi, koji se prikazuju kao organi HSS?” (4) Na sednici Izvršnog odbora Saveza Sokola održanoj 26 februara 1940. između ostalog istaknuto je : „Svestan velikog zamašaja ovog zločinačkog akta bezakonja u Imotskom, koji je samo najgrublji u nizu bezakonja, koja su izvršena i vrše se na sokolskim organizacijama i pojedincima u Banovini Hrvatskoj, pod cenu gaženja svih građanskih prava i najosnovnijih pravnih principa vladajućeg poretka, “… (5)

O napadu na Čedu Milića pisala je i „Narodna Odbrana”. Istakla je : „Pa ipak pokušali su da ga kamenuju, prikom jednog njegovog putovanja, u svojstvu starešine Mostarske sokolske župe, i to na dva mesta. U Imotskom, usred varoši, i putem u selo Glavinu.

A u samom Imotskom jedan opštinski pandur pucao je za njim četiri puta iz revolvera, svakako ne da uveliča „paradu” nego da mu uzme goli život, ono što ni nekadašnjim austrijskim policijskim režimima nije uspelo. Događaj koliko je poznat u javnosti svedoči da je napad na ovoga uglednog nacionalnog radnika bio organizovan.

Nosioci događaja su iz redova seljačke i građanske „zaštite”, koja i u danima narodnog sporazuma i u vremenima kakva su nastala posle sporazuma funkcioniše kao samostalan policajni organ, uporedo sa državnom vlašću ali mimo nje, u svim srezovima koji su pripali banovini Hrvatskoj, kao i u nekim srezovima koji ne pripadaju toj banovini.

Serija napada uperenih protivu bezbednosti izvesnih lica, koji su napadi izvršeni u raznim krajevima a za nepunih pet meseci, svedoči da se cela ova akcija vodi po izvesnom planu, a u taj plan, … ušli su i prvi naši ljudi, nacionalni radnici, kova jednog Čede Milića, iako on ne predstavlja nikakvog partijskog i političkog neprijatelja ili protivnika seljačke zaštite, pošto se uopšte ne bavi partijskom politikom. ….

Slučaj g. Čede Milića, narodnog prvaka iz Hercegovine, vrlo je karakterističan za vreme u kome živimo. On nedvoumno svedoči da položaj Srba u krajevima koji su potpali pod bansku vlast nije onako ružičast, kako žele da ga prikažu oni, čija je težnja da što više Srba potpadne pod tu vlast. Jer, kad jedna zaštitnička rulja može da napadne Čedu Milića, jednog narodnog prvaka, šta će se dogoditi onima koji nisu toliko poznati i nemaju taj glas i taj ugled ?” (6)

List „Sokolski Glasnik” nastavio je da prenosi vesti o radu sokola u Imotskom. Zbog rada sokolskih protivnika Slavka S. Zovko, članica Sokolske čete u Kamenmostu, bila je prisiljena da za neko vreme ostavi svoj rodni kraj i da pođe na oporavak, kod svoje sestre, u Beli Manastir, gde se zbog promene zraka, razbolela i podlegla bolesti krajem maja 1940. Slavka je bila dete jedne od najzaslužnijih nacionalnih porodica u Kamenmostu, pa je njena smrt izazvala žaljenje u nacionalnim redovima u celoj imotskoj krajini. (7) Starešina Tonković iz sokolske čete Kamenmost, iz društva Imotski, uputio je sa godišnje skupštine čete pozdrav Savezu Sokola Kraljevine Jugoslavije.

U pozdravu se isticalo : „Živeći i djelujući na terenu sile, bezakonja i nepravde, koja nas teško tišti; sokoli čete Kamenmost, okupljeni na svojoj glavnoj godišnjoj skupštini upućuju svoje poglede jedino k Vama ! Iako malobrojni, ostajemo nepokolebljivi i vjerni vrhovnom starješini, sokolskoj uzdanici, kličući : Živio Kralj Petar II ! Živila Jugoslavija ! Živilo sokolstvo i sloboda! Zdravo !” (8) Sveštenik u selu Podbablje-Kamenmost, blizu Imotskog, fra Stanko Bradarić, bio je neprijatelj sokola. Prethodni sveštenik fra Luka Livajić nije se bavio politikom.

Sokolskoj četi je pozajmio građevinski materijal sa katoličke crkve kada su zidali sokolski dom. Dao je i dobrovoljni prilog i svim svojim radom nastojao je da pravoslavni i katolici u selu žive u skladu i ljubavi. Dok je živeo pravoslavni su davali dobrovoljno prilog za opravku katoličke crkve ili nabavku zvona. Selo je moglo da služi kao uzor narodne sloge i ostalim krajevima. Novi župnik fra Stanko Bradarić poslužio se poluabnormalnim čovekom, koji je bio optužen zbog najgoreg prestupa, da pomoću njega teroriše sokole i sve koji nisu hteli da pristanu na njegovu politiku. Fra Stanko Bradarić vodio je hajku protiv sokolske čete i njene uprave.

Oštro je napao sekretara sokolske čete Zovka, želeći da se sa njim fizički obračuna, ma da sekretar bio bez jedne ruke. Pretio je njemu i svim sokolima, „crnom rukom” i teškim obračunavanjem. Tvrdio je da će se sokolski dom srušiti do zemlje.

Sokolski dom je bio sazidan dobrovoljnim radom seljaka-sokola. Dom je služio samo prosvetnom radu. Ponašanje sveštenika izazivalo je opšte zgražavanje. U pismu upućenom Sokolskom glasniku istaknuto je : „Ovo iznosimo kao primer od kakve koristi mogu za narod da budu dobri sveštenici, koji slede Hristovu nauku, a od kakve štete mogu da budu oni, kojima je glavno partijska svađa i politika. Naša četa u Kamenmostu neće, naravski, pokleknuti pred pretnjama fra Stanka Bradarića, jer veruje u pobedu svoje misli više nego ikada, i jer znade, da svakomu zulumu i nasilju treba da dođe kraj !” (9) Iz Imotskog su pisali u Sokolskom glasniku o otpuštanjima sokola. Jovan Kadijević, zvaničnik-dnevničar kod sreskog suda u Imotskom otpušten je iz službe zato što je bio tajnik sokolske čete u Glavini.

Da je to tačno svedoči i činjenica, da je uvek bio ocenjen kao odličan. Bio je bačen na ulicu da učini mesto čoveku koji je nekada bio sokolski prednjak, a 1940. najgrlatiji u Hrvatskoj Zaštiti. Kadijević je bio Srbin i ponos čete u Glavini. (10) U Sokolskom glasniku su preneli pisanje “Hrvatskog Glasnika” o priredbi “Hrvatskog Junaka” u Imotskom. Društveni stjegovođa, Miroslav Pušić, je čitav svoj govor posvetio napadima na sokolstvo. U Sokolskom glasniku su primetili : „Šteta što „Hrvatski glasnik” ne javlja, kakav je rodoljubivi hrvatski govor izrekao na toj priredbi i poznati imoćanski protusokolski heroj, – Italo Kolombani … “(11)

Inicijativom učitelja pučke škole i člana sokola Josipa Kirinčića (penzionosanog “po potrebi službe”) i članova uprave sokolske čete, uz saradnju i materijalnu pomoć sokola i ostalih meštana napravljen je bunar sa pumpom.

Novac za nabavku pumpe sokoli i meštani su sakupili među sobom, a rad na kopanju bio je dobrovoljan. Sokoli su time ispunili zavjet u okviru Sokolske Petrove petoletke. (12) Posle početka Aprilskog rata Zaštita se stavila na stranu okupatora, dok su sokoli bili u prvim redovima odbrane zemlje. Odredi koji su se sastojali od vojnih begunaca, pripadnika Seljačke straže i Građanske zaštite HSS napali su 10. aprila 1941. vojsku u Mostaru, Gabeli i Čapljini. (13)

Sokoli u Zapadnoj Hercegovini bili su izloženi napadima hrvatskih separatista i rimokatoličkih sveštenika. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. HSS je koristio vlast za obračun sa sokolima. Napadnut je i Čeda Milić, starešina Župe Mostar, 11.2.1940. I srpska i hrvatska štampa pisale su o tom napadu.

Svaka sa svoje tačke gledišta. Sokolska štampa nastojala je da preko javnosti izvrši pritisak na banske vlasti. Časopis „Narodna Odbrana” naglasio je opasnost za Srbe od tih organizovanih napada. Sokoli u Imotskom ostali su verni sokolskim idealima i Jugoslaviji. Uprkos napadima na sokole i otpuštanjima, sokoli su nastavili svoj rad u okviru Sokolske Petrove petoletke. Posle Aprilskog rata 1941. na teritoriji NDH. nastavljen je obračun sa sokolima župe Mostar. Ono što se dešavalo u Banovini Hrvatskoj bilo je uvod u stradanje Srba i sokola u NDH.

Saša Nedeljković

član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Izvor: Vidovdan.org

Napomene :

1. Gojko Jakovčev, „Sokolska organizacija u borbi za bratstvo jugoslavenskih naroda do 1918, Progon Sokolske organizacije u Hrvatskoj”, Zagreb, 1970, str. 63;

2. M.G.S. „Više se ne može ćutati ni trpiti”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4, str.57-59;

3. „Čeda Milić znači provokaciju g. 1940 -jednako kao g. 1914!”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 1;

4. „Ko su izazivači”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;

5. „Savez Sokola K.J. O napadu na brata Čedu Milića”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 1 mart 1940, br. 9, str. 3;

6. „Slučaj Čede Milića”, „Narodna Odbrana”, Beograd, 2 mart 1940, br. 9, str. 130;

7. „Smrt valjane sokolice”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 14 juni 1940, br. 24, str. 6;

8. „Pozdravi Savezu Sokola K.J.”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 15 mart 1940, br. 7, str. 7;

9. „Dobar i loš sveštenik”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 12 april 1940, br. 15, str. 4

10. „Otpuštanje sokola”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 maj 1940, br. 20, str. 6;

11. „Čitajući novine …”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 maj 1940, br. 20, str. 7;

12. „Kratke vesti iz našeg sokolstva”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 28 mart 1941, br. 13, str. 8;

13. Vlado Ivković, „Nevesinje 1941”, Mostar 1980, str. 53;