Недељковић: Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Гласник Срба католика „Дубровник” извештавао jе како о  збивањима у Боки Которскоj, тако и о историjи Боке Которске. Јовица Перовић писао jе у ,,Дубровнику” о Бокељима коjи су учествовали у Првом српском устанку.

У свом чланку ,,Бокељи у Карађорђевом устанку” истакао jе : ,, … Без сумње било jе и повише синова Боке у редовима Карађорђевих бораца и jунака, коjи су као мање чувени, временом прешли у заборав. Ја ћу навести оне, коjи су оставили траjан спомен након себе  …“. Првог коjег jе навео био jе Јоко Гаврилов Суботић из Рисна. Он jе заjедно са 37 своjих другова стигао 1808. у Србиjу. Карађорђе га jе заjедно са његовом дружином из Боке и Херцеговине, послао краjинском воjводи Хаjдук Вељку Петровићу. После погибиjе Вељкове  при краjу jула 1813. од дружине остало jе њих  18. Кад су Турци прегазили Србиjу, Суботић jе наставио герилску борбу  против Турака. Кад jе воjвода Милош Обреновић дигао устанак, Суботић се међу првима придружи Милошу. Касниjе се вратио у Рисан, гдjе jе умро 14. jуна 1877. Пред смрт пољубио jе Таковски крст, послан му 1865. од кнеза Михаjла Обреновића, као спомен медаљу 50-годишњице обновљене Србиjе и пожелео jош неослобођеном диjелу српског народа скору слободу и уjедињење. У свом чланку Перовић jе jош споменуо Марка Константиновића Ивелића, Лазара Павковића и Тому Ђуров Милиновића из Мориња. (1)

Гласник Срба католика „Дубровник” имао jе рубрику „Соколство кроз Боку Которску”. У рубрици jе известио да jе инициjативом сеоске омладине Доњих Леденица 1937. основана соколска чета. Оснивачкоj скупштини присуствовао jе Жупски референт за чете Д. Живковић. У Управу су ушли : старешина Г. Суботић, замjеник К. Суботић, таjник Милован Суботић, благаjник И. Суботић, просветар Т. Илић, књижничар М. Суботић, статистичар Р. Суботић, домаћин В. Суботић, референт за  пољопривреду П. Милетић, ревизори : М. Лазовић и Г. Лазовић. У чету jе одмах уписано 27 чланова. Јов. Суботић трговац уступио jе бесплатно своjе просториjе за чету и књижницу, односно четну читаоницу коjа ради са 12 дневних и повремених листова. (2) Соколска чета у Кавчу осветила jе своjу чесму и тиме испунила завет у Соколскоj Петровоj Петолетки. Освећењу jе присуствовало  маса света међу коjима срески начелник Шеровић и старешина жупе  Милошевић.  Освећење су извршили православни свештеник Бућин и католички Петровић. У чланку се истиче да jе чесма наjбољи соколски прилог селу и народу. Католички свештеник Петровић jе накнадно тражио од управе чете да му потпишу да соколи не обављаjу своjе дужности недељом и празником. (3)  Соколска чета у Моjдежу код Херцег Новог осветила jе своjу заставу, поклон Н. Поробић. Приликом освећења било jе много свиjета. Јавни час се ниjе могао одржати услед невремена. Писац чланка коjи се потписивао као Јадрански истакао jе да jе чета агилно радила и стварала.(4)

Соколско друштво у Биjелоj прославило jе 1937. 25-годишњицу свог рада. Свечаности су присуствовали соколи из Боке и грађанство. Прво jе одржана свечана сjедница а иза ње банкет. На сjедници и банкету говорили су : Балабушић, М. Злоковић,  Г. Милошевић, П. Шеровић, С. Јовичевић, Ј.  Злоковић, Р. Ђунио, Ј. Секуловић и П. Ковачевић.  Пре почетка Јавног часа свечано jе дочекан бан Иванишевић, кога jе поздравио Злоковић. Увечер давана jе академиjа, коjа jе успjела, нарочито симболична приказивања. (5) Соколска чета „Кривошиjе” приредила jе 1937. Видовданску забаву. Присутне jе поздравио старjешина Самарџић. Свештеник П. Кривокапић jе одржао предавање о Видовдану и његовом значаjу. М. Злоковић jе поздравио присутне у име Соколске жупе.  Просте вjежбе дjеце са тробоjкама одушевиле су присутне. Изведен jе комад „Под маслинама на Крфу”. На краjу jе о о jачини соколског духа и истраjности говорио Живковић. Народно весеље jе траjало до дубоко у ноћ. (6)

Капетан Милан Срзентић био jе пре Првог светског рата предњак Српског сокола ,,Душан Силни” у Дубровнику. Зато jе двадесетогодишњица  Уjедињења 1938. у Дубровнику  обележена  постављањем спомен-плоче соколским борцима стрељаним у Боки Которскоj 1914/15. : Филипу кап. Хаџиjи, Васи Милишићу и Милану Срзентићу.  После свечаног дефилеа воjске, морнарице, многоброjних чланова „Нове Југославиjе“ и соколских чета  са заставама  а чете Орашац и са своjом музиком откривена jе свечано спомен-плоча соколима, палим за част и величину Отаџбине, међу градским вратима од Пила.(7)

Лист ,,Дубровник” пренео jе 1939. из ,,Гласа Боке” чланак о постављању спомен-плоче Милану Срзентићу у Будви. У чланку се истиче: ,,Родно мjесто мученика и хероjа кап. Милана Срзентића, коjега су Аустриjанци стриjељали у тврђави Шпањола … Како се ове године навршило 25 година од стриjељања пок. Срзентића и како jе он био члан српског соколског друштва ,,Душан Силни”, то jе Соколско друштво у Будви повело акциjу за постављање ове спомен-плоче. … образован jе у име сокола и грађана ужи Одбор за постављање и освећење плоче. У одбор су ушли г.г. Мило Бановић, Данило Рађеновић и Анте Словинић. (8)  У Будви уз прославу Дана Уjедињења, 1 децембра 1939, подигнута jе спомен-плоча кап. Милану Срзентићу ког су аустриjске власти у септембру 1914. заjедно са кап.Хаџиjом, стрељале. Спомен-плочу подигли су будвански Соколи. Одржано jе неколико говора коjима jе предочено тадашњем млађем нараштаjу, како се умире за своj народ и своjе име.  (9)

Сем о соколима  лист „Дубровник” jе писао и прославама коjа су организовала  друштва из Боке Которске. Писао jе о прослави стогодишњице рада  Српског пjевачког друштва ,,Јединство” 26 и 27 августа 1939. у Котору. На прославу jе позвано 17 пjевачких друштава од Суботице до Битоља и Цетиња. Из прогласа коjи jе издала Управа ,,Јединства” са своjим предсjедником протом-ставрофором  Јовом Бућином  лист „Дубровник” истакао jе завршетак : ,,Тешка jе била борба, у коjоj ни попаљени домови, ни вjешала уздуж сињег мора не могоше саломити нашу жељу за слободом, ни поколебати нашу вjеру у уjедињење са осталом нашом браћом исте крви и jезика. Ту завjетну мисао ,,Јединство” jе освештало у имену своме, исписало на барjаку своме, као символ и циљ свих прегнућа, жеље и рада свога, са истакнутом лозинком : Брат jе мио, коjе вjере био. У тоj борби снажила нас jе пjесма наша да не сустанемо – пjесма нас jе одржала да не поклекнемо”. (10)  На прослави су учествовала са своjим заставама пjевачка друштва из Сремске Митровице, Мостара, Никшића, Цетиња и Рисна. Југословенски пjевачки савез одликовао jе ,,Јединство” и његовог предсjедника. Пjевачка друштва одржала су на Бенову концерт. Заjеднички хор свих друштава извео jе државну химну. Потом су поjедина друштва изводила своjе тачке. Пjевачки концерт завршен jе заjедничким пjевањем свих друштава пjесме ,,Оj, Словени”, што jе маса френетички поздравила. Свечаност на Бенову закључиле су воjна и грађанска музика своjим концертима.(11)

Лист ,,Дубровник” писао jе о збору Срба, коjи jе одржао бивши сенатор др. Ф. Лазаревић у Котору 19 новембра 1939. У свом говору др. Лазаревић истакао jе : ,, … Са овог истог мjеста приjе неколико година Љуба Јовановић jе рекао : ,,Границе између Срба и Хрвата се не могу поставити”. Ја сам против аутономиjе Босне и Херцеговине, односно противан сам да се успостављаjу границе на Дрини гдjе су их наши наjљући неприjатељи постављали. Међу српским земљама и краjевима коjи су вазда српски били и до данас остали jесте и наша мила  Бока. Она jе чисто српска по свему. Поред нас Срба има у Боки и оних коjи себе Хрватима називаjу. Ја их сматрам браћом, jер нас ништа не диjели : имамо jедне обичаjе, jедно крсно име, бадњак, женимо се између себе и живимо братски од памтивjека. И данас би тако било да нас неки по вjери не диjеле и завађаjу. … кад jе Бока сем Котора била у рукама Св. Петра цетињскога, држата jе у Доброти скупштина претставника свих бокешких општина без разлике вjере. На тоj скупштини образована jе Централна комисиjа за управљање Боком, од 9 Црногораца и 9 Бокеља. Том су се приликом претставници заклели да ће слободне провинциjе Бока и Црна Гора jедна другоj вjерне остати и заjеднички своjу судбину диjелити. … У устанцима 1848, 1869 и 1882  сви Бокељи су били jеднодушни. Нико живи не смиjе заборавити са каквим су одушевљењем Бокељи 1918 године дочекали улазак српске воjске у Котор. Бока ће остати за сва времена jедан од главних излаза Србиjе на море, … И jош jедном да нагласим, да jе Бока све до 1918 године кроз вjекове прошлости везивала своjу судбину са Црном Гором, а 1918 г. коначно са Београдом и Српством циjелим”. (12)

Говорећи о приликама у Боки 1940. Д. Живковић jе истакао да док се на жупноj цркви у Прчњу виjе само jугословенска дотле се у Богдашићу виjе на цркви само хрватска застава. Иво Божиновић био  jе градски виjечник. Сепаратисти су од њега хтели да силом направе Хрвата. Због jугословенства jе био изложен претњама. По писцу чланка у листу „Дубровник” коjи га jе лично познавао он им jе поручивао да ће приjе сунце на земљу пасти, него он издати Југословенство. Породица се боjала подметања пожара. Иво Божовић ишао jе из Тивта као радник Поморског Арсенала са Блажом Матковићем, електричарем. На четвртом километру од Тивта, у правцу Троjице, по њиховом казивању, изненада их jе напао Перо Матиjевић са jош jедним другом. Божиновић jе ранио нападача Матиjевића. Животи нападнутих били су у опасности због jугословенске заставе и исповедања jугословенства. (13) У чланку ,,Још неколико примjера ,,великодушности” у листу „Дубровник” истиче се да jе из фонда ,,зимске помоћи” за дубровачке сиромахе послано у Боку Которску 5.000 динара ,,за неке ,,политичке жртве” у ствари за људе коjи су пружили довољно доказа да им се не могу повjеравати деликатни послови у државним предузећима.”(14)

У допису из Котора писаном краjем марта 1940. истиче се кампања од стране дела хрватских интелектуалаца коjи су основали Хаб и подела летака са потписом Хаб-а. У летку се позиваjу хрватске масе у борбу за присаjедињење Боке Которске Хрватскоj бановини зато што jе оваj краj ,,стољећима диjелио судбину остале Хрватске и био претстража Хрватства на наjjужниjоj граници Хрватске народне сфере” . (15)

У допису из Боке у листу ,,Дубровник” априла 1940, реагуjући на тврдње ,,Хрватске страже” доносе се подаци да Бока има нешто више од 40.000 становника, од коjих су 12.000 католици, а остало православни. Било jе 500 истарских и словеначких избjеглица коjи су радили у морнаричким установама у Боки. (16) ,,Хрватска стража” jе наставила полемику. Ругаjући се прослави седамдесетгодишњице Кривошиjског устанка, у броjу од 22. III коментарисала jе : ,,Нама jе добро позната улога далматинских Срба у посљедњих 50 година, њихов сервилни однос према Аустриjи и италофилским аутономашима …. Ту улогу не могу засjенити ни црногорски четници, коjи су упали у Кривошиjе приjе седамдесет година”. У чланку ,,Хрватскоj стражи” Бока не да мира” су констатовали да овакве увриjеде ниjесу Бокељи доживели ни од оних против коjих су устанке дизали. Аустриjа jе у устанку 1869. изгубила 10.000 воjника. Ипак су њени воjни писци, Ниjемци по народности, у своjим дjелима, похвално писали о храбрости Бокеља. За ,,аустрофилство” у чланку се истиче : ,,Што се тиче ,,Аустрофилства” ми би били захвални ,,Х.Стражи”, да нас jе за то обиjедила 1914 године. Да jе то онда учинила, сигурно jе, да би мање наше браће и очева било стриjељано и обjешено и мање би их страдало по тамницама. Али поклик листова сродних ,,Х. Стражи” биjаше тада ,,Распни га, распни !”. (17)

На православни Петровдан 1940. свечано су пренесени из Котора у Рисан посмртни остаци браће Мата, Митра и Крста Чучковића, учесника Бокељског устанка 1869. Соколска жупа Цетиње jе преко соколских друштава у Боки, а нарочито  соколског друштва Рисан организовала пренос посмртних остатака. При испраћаjу посмртних остатака из Котора, и при сахрани у Рисну присуствовала jе маса народа, представници воjних и цивилних власти, културна и национална друштва. Сахрани jе присуствовао цио Рисан, народ из околине Рисна и из читаве Боке. Уз црквене свечаности положено jе много виjенаца и изречено неколико говора, у коjима jе подсећано на jуначко доба борбе бокешких устаника за слободу, и jуначка смрт браће Чучковића. (18)  Которска  општина  и  Народни  универзитет  Боке  Которске  поставили  су  3. марта 1940.  спомен-плочу  на  кућу у  Котору у коjоj  се  родио државник и историчар Љуба  Јовановић (кућа између св.Николе и св.Луке). Пре  откривања  спомен-плоче  одржан  jе  у  цркви  парастос Љуби Јовановићу, коме  су  присуствовали  не  само Которани, већ  многи  Бокељи  из  циjеле Боке, а  понаjвише  из  Рисна. Љуба Јовановић jе због учешћа у Кривошиjском устанку 1882. пребегао у Србиjу. (19)

Сваког 3 фебруара прославља се у Котору наjсвечаниjе, кроз столећа  дан  Светог Трипуна. Тада jе град пун народа коjи се скупља да присуствуjе тоj стародревноj свечаности. Надбискуп др. Степинац посетио jе почетком фебруара 1941. Дубровник и Котор на дане св. Влаха и св. Трипуна. И у Дубровнику као и у Котору држао jе говоре и давао изjаве о хрватству тих краjева и градова. Реагуjући на изjаву др. Степинца о хрватском карактеру Боке Которске лист  „Дубровник” штампао  jе чланак свог сарадника из Котора коjи се потписивао Јадрански „Шта доказуjе камење Боке Которске” у коме се наводи да у Боки има 836 српских братстава од коjих су 137 старинци зетског типа већином католици, 325  братстава из Црне Горе и 288 братстава из Херцеговине. (20)

У листу ,,Дубровник” истакнуто jе да jе масовним уписивањем у чланство Јадранске страже у Тивту ,,противника основних принципа саме ове институциjе” доведена нова управа. Од тог времена у циjелом раду тиватске Јадранске страже  владао jе франковачки дух. Управа jе одбиjала упис неколико стотина службеника ратне морнарице из Тивта, кад су ови то тражили. На годишњоj скупштини ,,Јадранске страже” 9. фебруара 1941. у Тивту учествовала jе четвртина чланова, присталица франковачке управе, предвођених од људи коjи су скинули државни грб са зграде тиватске опћине. Са скупштине су изостали они коjи су  протестовали  против рада те групе људи, или да се не изложе увредама и погрдама букача. У свом говору потпредсjедник Илко Перушина истакао jе да се тиватска  Јадранска стража сада налази у ,,хрватским рукама”, и да jе из ових руку ,,неће отети никаква сила”. У истом броjу  ,,Дубровник” jе донео допис из Тивта : „Јадран, наиме плаче и Српске обале. Напримjер: Дубровник и Боку Которску, у коjоj се, на вjероватно велику жалост г.Перушине, три четвртине народа осjећа и признаjе Србима. Оваj народ, свиjестан свога права и своjе снаге, може мирно да пређе преко декламациjа и немоћног биjеса  г. Перушине и њему сличних.”(21).

Лист Срба католика ,,Дубровник” извештавао jе о догађаjима на Приморjу. Извештавао jе како о  збивањима у Боки Которскоj, тако и о повести Боке Которске. Писао jе о раду Сокола у Боки Которскоj. У бурном периоду стварања бановине Хрватске ,,Дубровник” jе са своjим дописницима из Боке Которске водио полемику са хрватском штампом а посебно са ,,Хрватском стражом” о националном опредељењу Бокеља. Истицао jе да су Дубровник и Бока Которска део Српског приморjа. После стварања Бановине Хрватске лист ,,Дубровник” штампан jе у Котору, па jе у свом заглавjу наводио Котор-Дубровник.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе

Напомене :

1. Јовица Перовић, ,,Бокељи учесници у Карађорђевом устанку”, ,,Дубровник”, бр. 34, 26 августа 1939, Дубровник,  стр. 2,3,4;

2.Јадрански “Основана Соколска чета у Леденицама”, “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;

3. Јадрански, „Сок. Чета у Кавчу осветила jе своjу чесму”,  “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;

4. Јадрански, „Соколска чета у Моjдежу осветила jе заставу”,“Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;

5. Ж. „Јубилеj Соколског друштва  Биjела”,  ,,Дубровник”, бр.24, Дубровник, 10 Јули 1937, стр.3;

6. „Соколска чета „Кривошиjе”,  ,Дубровник”, бр.24, Дубровник, 10 Јули 1937, стр.3;

7. ,„Дубровачке  вjести“,  бр. 48,   „Дубровник”,3 децембра 1938, Дубровник, стр.4;

8. ,,Спомен-плоча кап. Милану Срзентићу у Будви”,  18 новембра 1939, бр. 46,  „Дубровник”, Дубровник, стр. 4;

9. ,, Дирљива свечаност у Будви”,  ,,Дубровник”, бр.49, Дубровник, 9 децембра 1939, стр.4;

10. ,,Стогодишњица српског пjевачког друштва ,,Јединство”  у Котору”,29 jула 1939, ,,Дубровник”,  бр. 30, Дубровник, стр.4;    ,,100-годишњица ,,Јединства”, „Дубровник”, 26 августа 1939, бр. 34, Дубровник, стр.3;

11. ,,Стогодишњица срп. пjев. Друштва ,,Јединство”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3;

12. З. ,,Бока jе српска и српска остаjе”, „Дубровник”, 2 децембра 1939, бр. 48, Дубровник, стр. 4;

13. Д. Живковић, “Мали људи-велики нељуди”, „Дубровник”,13 jануара 1940, бр.2,  стр. 3; “Обистинило се”,  „Дубровник”, 27 jануар 1940, бр.3, Дубровник, стр. 4;

14. ,,Још неколико примjера ,,великодушности”, „Дубровник”, бр. 4, 25 jануар 1941, Котор-Дубровник, стр. 4;

15. ,,Наши дописи”, „Дубровник”,  6 априла 1940, бр. 14, Дубровник, стр. 3;

16. Бокељ, ,,Хрватска стража” и  Бока”, ,,Дубровник”, 13 априла 1940, бр. 15, Дубровник, стр. 3;

17. Бокељ, ,,Хрватскоj стражи” Бока не да мира”, ,,Дубровник”, 20 априла 1940, бр. 16, Дубровник, стр. 2;

18. ,,Дирљива свечаност у Рисну”, ,,Дубровник”, 20 jула 1940, бр. 28, Дубровник, стр.3,4;

19. „Спомен плоча пок. Љуби Јовановићу”,  „Дубровник”, 16 марта 1940, бр.11,  Дубровник, стр.3;

20. Виктор Новак, „Magnum Crimen”, Београд 1986, стр. 503-504; Јадрански, „Шта доказуjе камење Боке Которске”, бр. 9, „Дубровник”, 1 март 1941, Котор-Дубровник”,стр. 2;

21. Ј, ,,Врабац у ластавичином гњезду.”,  „Дубровник”,  бр. 8, Дубровник,  22 фебруара 1941, стр. 3-4; ”J”, ”Наши дописи”,  ”Дубровник”, 22 фебруар 1941, бр. 8, Котор-Дубровник”, стр. 3-4;