Само да је против Срба

На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) jедино код Срба налазимо групе коjе у себи имаjу и константно потхрањуjу мржњу према сопственом народу. Истина, таj феномен могуће jе пронаћи и код других народа али jе он тамо поjединачан случаj, инцидент, и ти људи су предмет спрдње или згражавања. Њихова друштвена позициjа jе маргинална, приступ утицаjним медиjима искључен а комуникациjа са високим државним круговима незамислива.

Код Срба jе другачиjе. Србима спољни неприjатељи нису неопходни. Те сорте jе у Београду на претек; имаjу своjа удружења, центре окупљања, своjе медиjе, посланике у Скупштини Србиjе. Уважени су и радо виђени у наjзначаjниjим београдским кабинетима.

Њихово везивно ткиво jе мржња према Србима. Никада нису изговорили лепу реч за народ из коjег потичу, за државу у коjоj живе; никада се нису огласили кад су Срби жртве; све што jе антисрпско за њих jе напредно, цивилизовано, европско.

Свако спомињање српских жртава за њих jе ратно хушкање а повратак у историjу (тек да би се успоставио хронолошки низ и обjасниле ствари) за ову булументу представља крунски доказ „болесне српске митоманиjе“.

Представљаjу се као антифашисти али се боре само против „српског фашизма“. У Србиjи jе за њих фашиста свако ко не мисли као они. Користе и наjмању прилику да Србе оптуже колективно, поjединачни српски злочинци њима су доказ да су Срби криви у глобалу.

Онаj ко се са њима не слаже бива изложен наjгорим увредама. Кад говоре о људима другачиjег мишљења, запене као епилептичари, колаче очима, шкрипе зубима, тресу се, жиле им поскачу по врату.

Последње оглашавање овог стално будног и стално бесног чопора jош увек пратимо а повод jе смењивање њиховог човека (Сретена Угричића) са места директора Народне библиотеке Србиjе. Да, ради се о случаjу Николаидис.

Тврде да су стали у одбрану тог шовинисте из Улциња (Николаидиса) само ради принципа jер они се – тако кажу-залажу за слободу мишљења, да свако изнесе своj став. Лажу. Бестидно лажу.

У Србиjи не постоjе искључивиjи и нетолерантниjи људи од ових о коjима говорим а коjи ево већ недељу дана урличу са унутрашње стране тараба Андреjа Николаидиса. Како се зову, бар неки од њих?

Борка Павићевић већ 15 година држи Центар за културну деконтаминациjу, диван простор у центру Београда, али ту никада нити jе крочио нити jе добио реч неко ко не мисли као Борка и ови коjи бране право Андреjа Николаидиса да призива смрт Бориса Тадића, Милорада Додика, патриjарха Иринеjа, Ивице Дачића, Емира Кустурице…

Ненад Прокић, наjближи сарадник Чеде Јовановића, високи функционер његовог ЛДП-а, не напушта Чеду иако цела Србиjа зна да Чеда не трпи ни наjмање неслагање са његовим мишљењем. Због тога су га напустили: Бранислав Лечић, Весна Пешић, Биљана Србљановић, Миле Корићанац, Никола Самарџић… Прокић за себе вели да jе либерал, борац за право да сваки човек слободно мисли и слободно износи своjе ставове. Такав jе Прокић код куће и у кафани. У ЛДП-у jе послушник.

Извесни: Томислав Марковић, Саша Ћирић, Милица Јовановић, Саша Илић… кидишу на српство са позициjе „Бетона“. То jе некакав подлистак, портал, удружење…(ђаво ће га знати) коjа слободу мишљења уважаваjу до мере да са онима коjи другачиjе мисле не улазе ни у аутобус. Иначе, талентовани су на Марка Видоjковића, а духовити на Перу Луковића.
Ето, то су и такви су самозвани српски либерали, борци за право на слободу мишљења. Антисрпског мишљења.

Извор: vesti-online

Везане вијести: Ратко Дмитровић