Саламон Јазбец: ПРВА МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О ЈАДОВНУ

English

У организацији Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Госпић-Јадовно 1941, те суорганизацији Института за савремену историју из Београда и Академије наука и уметности Републике Српске, у вијећници је бањалучког Банског двора 23. и 24. липња 2011. одржана Прва међународна конференција о комплексу усташких логора Госпић-Јадовно 1941.
Уз педесетак учесника и судионика овог важног скупа из Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске, Израела, Сједињених Америчких Држава, Италије, Њемачке, Русије, Аустрије и других земаља, у раду Конференције судјеловао сам у својству представника Маргеловог института из Загреба. Првог дана Конференције, на позив водитеља пријеподневне сесије, а с обзиром на изочност др. Ефраима Зуроффа (који је био спријечен присуствовати Конференцији због здравствених разлога), говорио сам о потреби кажњавања ратних злочина из доба Холокауста, те из доба геноцидног страдавања српског народа у злочиначкој Независној Држави Хрватској. Моје излагање је коинцидирало с тједном објаве смрти усташког ратног злочинца Миливоја Ашнера, који је у 99. год. живота некажњен умро у Целовцу, његовом боравишту након бијега од хрватских правосудних власти с почетка српња 2004. године. Излагање је попраћено с великим интересом пуног аудиторија. Као предстојник предстојништва градског редарства у ратној Пожеги, Миливој Ашнер одговоран је и за депортације невиних грађана Пожештине у сустав усташких логора Госпић-Јадовно, темељем злочиначког расног законодавства и геноцидне политике усташке НДХ.
По мојем суду, значај ове Конференције је голем. Заузимањем бившег директора Архива у Карловцу др. Ђуре Затезала, оснивача Удружења др. Душана Басташића из Бање Луке, те потомка жртава Јадовна и Метајне проф. др. Дана Новака из САД-а, спашено је од заборава и мјесто страдања Жидова и Срба на Велебиту и отоку Пагу, у првом реду организирањем комеморација у Јадовном, обновом и откривањем спомен-плоче у ували Слано (која је два дана касније поновно разбијена), као и обновом, па поновним откривањем споменика код злогласне Шаранове јаме. За њихове потицајне, стручне и активистичке напоре треба им стога одати дужно признање.
Др. Затезало је добар дио својег радног вијека посветио изучавању трагедије Госпићког сустава усташких логора, што је резултирало двама капиталним књигама на ту тему. На Конференцији је имао дуже уводно излагање, а учесници скупа су му одали посебно признање за његове напоре у истраживању и описивању јадовничке и пашке трагедије с почетка ИИ. свј. рата на овим просторима. Проф. др. Новак је у своја два посјета Лици и отоку Пагу од студеног 2005. на неки начин иницирао обновљени интерес за мјеста страдања жидовског и српског народа, који је пак мотивирао другог потомка јадовничких жртава др. Басташића да се озбиљније почне бавити том проблематиком, што је резултирало оснутком Удружења потомака и поштовалаца жртава усташких логора Госпић-Јадовно 1941. крајем 2009. године у Бањој Луци. (Четврта особа која је добар дио својег живота посветила спашавању сјећања на пашка страдања Жидова и Срба 1941. пјесник Анте Земљар преминуо је почетком коловоза 2004. године.) Обојици је Конференција такођер одала признање и захвалност на свим напорима за незаборав жртава усташког сустава логора Госпић, првог логора смрти у злочиначкој Независној Држави Хрватској, који је постојао од 11. травња до 21. коловоза 1941.
Слијед суставног масовног убојства недужних људи у ратној Хрватској нема дисконтинуитета и траје до 22. травња 1945. и пробоја посљедњих јасеновачких логораша, јер су задњи логораши с Пага и Јадовна, уједно и први логораши Јасеновца. Према дугогодишњим истраживањима др. Затезала, за свег постојања госпићког сустава логорâ смрти у досад евидентиране 33 бездане јаме на Велебиту, од којих је Шаранова јама код Јадовна прогутала највише жртава, те самог логора Госпић (затвор, сабиралиште на жељезничкој станици), логора Овчара покрај Госпића, затим логора код Рисове Главе, логора Слано и логора Метајна, и логора Ступачиново код Башких Оштарија, убијене су укупно 40.123 особе (38.010 Срба, 1998 Жидова, 88 Хрвата, 11 Словенаца, девет Муслимана, два Мађара, два Чеха, један Рус, један Ром и један Црногорац).
Конференција се није задржала само на непосредној јадовничкој и пашкој трагедији, већ је та проблематика постала полазиште за разнородна стручна излагања, што за своју основицу имаху памћење, сјећање и проучавање геноцида, Холокауста, али и повијесни ревизионизам, који попут пошасти хара источном Еуропом, од Балтика до Црног мора, при чему Балкан није изузетак, Хрватска напосе – а чему посветих своје двије књиге 2008. и 2010. године, од чега је она прва (Магниссимум цримен – Пола вијека ревизионизма у Хрвата) уједно и прва књига на Балкану о тој тематици која нас све толико брине.
Др. Ђуро Затезало из Карловца излагао је првог дана пријеподне свој реферат „Јадовно – Комплекс усташких логора-стратишта 1941.“ Кроз тај рад дао је исцрпан преглед оснутка, постојања и расформирања сустава усташких логора на Велебиту и отоку Пагу. Након њега је ишла конференцијска сесија под називом „Сјећање није довољно“ под предсједањем новоизабраног насловног епископа липњанског и патријархова викара владике Јована (Ћулибрка) из Јерузалема, представника Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, који је учеснике скупа обавијестио да је Прва међународна конференција о Јадовну, одлуком управе Yад ВаСхема уврштена у први разред важности међународних знанствених скупова о Холокаусту.
У оквиру прве сесије излагали су: предсједник Савеза јеврејских општина Србије Александар Нећак (реферат „Сјећање није довољно“); бивши предсједник Савеза јеврејских општина БиХ и стручни савјетник на Хебрејском свеучилишту из Јерузалема Иван Черешњеш (реферат „Сјећање као идеологија у друштвима која се мијењају – ‘Никад више’ као парадигма сјећања на Холокауст’“); предавач с Бечког универзитета политологиња др. Љиљана Радонић (реферат „Рат сјећања на постјугославенском простору“), а свеучилишни предавач на катедри политичких знаности с Балл Университy из Сједињених Држава др. Францине Фриедман прочитала је писмо Конференцији извршног директора Центра Симон Wиесентхал из Јерузалема др. Ефраима Зуроффа (који је требао одржати реферат „Значај правде послије Холокауста у Источној Еуропи након пада комунизма“), након чега сам проговорио скупу о Случају Ашнер и значајним друштвеним порукама које одашиље његово некажњавање у Хрватској и Аустрији.
Реферат А. Нећака даде неке поуке које ваља извући из свега што је протеклих десетљећа учињено и неучињено по питању очувања сјећања на Холокауст у Србији и другдје на Балкану, с резимеом – сјећање није довољно. Уз сјећање и обиљежавање, не треба занемарити истраживање и едукацију, особито у свјетлу чињенице да је већ прошло 66 година од краја ИИ. свј. рата, па младе генерације нису у довољној мјери свјесне свих догађања на овим просторима 1941-45. „Кад једно друштво не едуцира младе, ствара могућност и отвара простор за појаве нетолеранције, ксенофобије, расизма, мржње и антисемитизма“, како је истакнуо у свом раду. Уз то, у свом реферату др. Зурофф још додаје да је потребно и довођење злочинаца из доба Холокауста пред лице правде, освјешћивање момента колаборације, прихваћање кривице, али и реституција.
Черешњеш је уз помоћ богате и крајње упечатљиве видеопрезентације настојао објаснити како „премостити хисторију и колективно памћење Жидова и нежидовских заједница које постоје у истом окружењу“. То је и конкретно изложио на примјерима (не)очувања жидовских гробаља и монумената из НОБ-а, односно обиљежјима страдања Жидова у ИИ. свј. рату на Балкану, као и геноцидних страдања Срба, те других народа.
Вриједан реферат др. Радонић изазвао је реакције и плодну дискусију, реплике и појашњења, што је изнимно корисно и што даје додатну димензију занимљивости оваквим скуповима; карактер Конференције без одређених контроверзи не би био потпун, а облик маркантан. Темељна теза реферата Љиљане Радонић јест да „појединци и колективи сјећање на прошлост користе за сврхе садашњости, памте само оне догађаје које могу уградити у своју слику о себи или властитој групи“, уз финалну запитаност, хоћемо ли се „у ‘рату сјећања’ успјети удаљити од аргументације да увијек само ОНИ манипулирају прошлошћу, док смо МИ само невине жртве“. Вјерујем да би њезин реферат изазвао исте реакције и да је одржан пред другом публиком у Загребу или Београду или Сарајеву, Љубљани, Скопју, Новом Саду, Подгорици, Приштини, Мостару, Сплиту, Осијеку или Дубровнику, Ријеци, Пули… Из те перспективе схваћања проблематике, не треба чудити да се једна „страна“ осјећа погођеном, иако не би требала, јер су све стране на подједнак начин тангиране, говори се у бити оно, што је већ на примјеру показано и објашњено у књизи др. Радонић из 2010. године Криег ум дие Ериннерунг – Кроатисцхе Вергангенхеитсполитик зwисцхен Ревисионисмус унд еуропäисцхен Стандардс (коју сам том приликом и добио од ауторице, а она пак моју другу књигу Социологија хрватског ревизионизма). У књизи се иначе спомиње и моја прва књига, те мој приједлог да се Спомен подручје Јасеновац и Спомен подручје Доња Градина прогласе од УН-а екстериторијалним подручјем, те уједине, па ставе под заштиту УНЕСЦО-а и међународне заједнице, јер се ради о мјесту јединственог логора из ИИ. свј. рата, који напросто захтијева да се обједини и у сјећању, обиљежавању, едукацији и његовој непосредној заштити.
Друга сесија „Извори, документи и свједочанства“ одржана је под предсједањем директора Института за савремену историју из Београда проф. др. Момчила Павловића, а на њој смо имали прилику одслушати реферате: мр. Јована Ћулибрка из Јерузалема („Мемоари, аутобиографије и биографије припадника савезничких мисија у окупираној Југославији као извори за истраживање 1941. године и Јадовна“); талијанска повјесничарка и уредница ТВ-куће РАИ Wорлд Мила Михајловић („Талијански извори – Документи о масакру Срба у Далмацији, Лици и Книнској крајини /1941-1943/); те православни свештеник и војни викар у Армији БиХ Драган Шућур („Страдање свештенства Српске православне цркве у систему усташких логора Јадовно-Госпић 1941. године“).
Докторант на Хебрејском свеучилишту у Јерузалему мр. Јован Ћулибрк нагласио је у свом врсном реферату значај рецентних отварања архива који су досад били недоступни, па чак и непознати. Како наводи: „Посебно значајну групу извора чине они чији су аутори или протагонисти Жидови из Палестине који су учествовали у различитим британским мисијама, најчешће оним које је организирало МИ9, обавјештајно одјељење које је било специјализирано за спашавање оборених пилота. С обзиром да је у њихов задатак улазило и спашавање Жидова које затекну на територијама на којима су дјеловали, они су обраћали пажњу на стратишта и логоре.“
Реферат Миле Михајловић је био најисцрпнији од свих који су изложени на конференцији, уз уводни реферат др. Затезала. У њему је изнешено изнимно много нових сазнања, између осталих и о Јадовну и стратиштима на Пагу, а до којих је дошла истражујући кроз више година талијанске војне архиве у самој Италији. Њезино обимно истраживање се наставља. Очекујемо нове резултате и резимее у стручним публикацијама које припрема.
Свеобухватан је био и реферат бањалучког свештеника Драгана Шућура о страдању православног свештенства у суставу усташких логора Јадовно-Госпић 1941. Према његовим подацима, у неколико мјесеци постојања логорâ, у њима је убијено: два архијереја, пет јеромонаха, 56 свештеника, два ђакона, два калуђера, два богослова и један православни теолог.
Трећа сесија првог радног дана Конференције „Контекст Другог свјетског рата“ одржана је под предсједањем академика Николе Поповића. Реферати: повјесничар др. Кирил Феферман с Московског Центра за проучавање Холокауста и члан Комисије за додјелу медаља праведника међу народима Yад ВаСхема („Нацистички ‘Дивиде ет импера’ – Успоредба совјетског и југославенског случаја 1941. године“); повјесничар др. Филиппо Петруцци с Универзитета у Цаглиарију („Талијанска окупација Туниса и Југославије: Разлике и сличности у односу према Жидовима“); те повјесничар проф. др. Рапхаел Исраели с Хебрејског свеучилишта у Јерузалему („Ислам на Балкану под њемачком окупацијом“).
Др. Феферман је изложио занимљив реферат уз пројекцију неколико ексклузивних кратких филмова из руских архива о уласцима нацистичке војске у поједине градове окупиране Еуропе, па тако и у Загреб и Сарајево.
Др. Петруцци је такођер имао интересантан реферат о судбини и различитим судбинама појединих жидовских заједница у Тунису, Алжиру и Југославији, те различит третман двије заједнице у Тунису, аутохтоних тунижанских Жидова и жидовске заједнице талијанских Жидова у Тунису, поријеклом из Ливорна.
Др. Исраели је изложио трећи занимљив реферат о ставу исламске заједнице у ИИ. свј. рату на Балкану наспрам Жидова и Срба, те утјецаја јерузалемског муфтије на промјену доминантног става муслиманске заједнице Босне и Херцеговине од критизирања, па и одупирања усташком и нацистичком терору над Србима и Жидовима у Босни и Херцеговини – што је било исказано у резолуцијама појединих муслиманских заједница по градовима (Маргелов институт посједује такву резолуцију из Бање Луке од 12. студеног 1941) – па све до активног учешћа у усташким и нацистичким постројбама које су ишле и на Стаљинград, али и вршиле масновна злочинства над Србима и Жидовима у Босни и Херцеговини (Ханџар-дивизија).
Задња сесија првог радног дана „Јадовно у политици и идеологији НДХ“, под предсједањем стручњакиње за политику Источне Еуропе, с нагласком на подручје бивше Југославије, политологиње проф. др. Францине Фриедман с Балл Стате Университy из САД-а, реферате су одржали: повјесничар др. Милан Кољанин виши стручни сурадник Института за савремену историју из Београда („Логор Госпић у хрватској национално-расној политици 1941. године“); те др. Младенка Иванковић виша стручна сурадница Института за новију историју Србије и савјетник Јеврејског историјског музеја из Београда („Јадовно – ‘Аријанизација културног озрачја ‘ Независне Државе Хрватске – Јеврејски интелектуалци и студентска омладина међу првим жртвама масовних егзекуција“). Одлични Реферати др. Кољанина и др. Иванковић дадоше јасну и широку илустрацију позадине и вишедимензионалности усташке расне и националне политике, односно идеологије нетом након стварања злочиначке НДХ, али и касније.
Почетна сесија другог радног дана Конференције „Калеидоскоп увида“, под предсједањем др. Филиппа Петруцција, није имала најављени реферат директорице невладине удруге грађана из Загреба ЦЕНДО др. Мелите Швоб („Жидови страдали у Јадовном“), која није присуствовала Конференцији из здравствених разлога – како је обзнањено – а реферат вишег кустоса Музеја жртава геноцида из Београда и Крагујевца др. Јована Мирковића, прочитала је на крају пете сесије друга кустосица Музеја жртава геноцида из Београда („Жртве рата 1941-1945. рођене на подручју Босанске крајине према до сада извршеној ревизији пописа из 1964. године с посебним освртом на страдање старијих лица и страдање у логору Јадовно“). Пету сесију отворио је врло информативан реферат др. Николе Жутића с Института за новију историју Србије из Београда („ Личко крваво љето 1941: Римокатолички инспиратори и извршитељи геноцида“). Најављено је тискање зборника радова пристиглих на Конференцију по позиву организатора и знанственог одбора, па ћемо вјеројатно имати прилике упознати се и с рефератом који је требала на скупу изложити др. Швоб. Дјеломично је, међутим, тему већ покрила др. Младенка Иванковић својим изврсним рефератом.
У свом реферату, др. Жутић даје повијесни контекст Лике, средине у којој је било могуће с наступом усташке НДХ организирати прве логоре смрти на Балкану. Појашњава разлоге због чега је то тако, односно, због чега је баш у Лици почело с првим масовним убојствима Срба и Жидова, те организацијом логорског сустава убијања тих народа на нашем дијелу Еуропе. Освјетљава и улогу Римокатоличке цркве у том геноциду. Истиче да су од Хрвата у злочиначкој НДХ први страдавали „унитарни либерали“ и „југославенски националисти“, а тек затим комунисти.
Иза предавања др. Жутића, на ред је дошло врло емотивно излагање, обилато хуманистичким порукама, од стране свеучилишног предавача математике проф. др. Дана Новака с Итхаца Цоллега, Неw Yорк (Сједињене Државе) о страдању његове обитељи у Јадовном, у Метајни и код Карлобага 1941, те његовом проласку истим путевима 2005. године, у потрази за истином о тим страшним догађањима која су се збила прије његова рођења 1949. године у Израелу. Уз предавање је била видеопројекција постаја његова пута на Јадовно и Паг. Кад је након много мука и тражења, напокон пронашао запуштен локалитет Шаранове јаме на Јадовну, Дани је на рубу гротла страшне јаме оставио у знак обиљежја тог мјеста и као спомен на страдање своје обитељи један упаљач с Давидовом звијездом из својег џепа. То је био тренутак који ми је потјерао сузе на очи. Тај једноставан знамен говорио је више од ријечи.
Дани је врло дојмљиво изложио муке своје породице која дуго није знала потпуну истину о судбинама својих чланова, па је та мучна тајна притискала свакидашњицу свих чланова обитељи, све док он сâм, не издржавши притисак незнања, двије године након смрти своје маме рођене Загрепчанке Зденке Новак рођ. Стеинер није одлучио да крене из Америке у истраживачки посјет Хрватској и разјасни гдје су и како страдали његова бака, тета, брат његова оца и први супруг његове мајке. Иако је рођен послије рата, у знак особите солидарности са жртвама и кроз трансцендентални момент повезаности и својеврсног племенитог поистовјећивања с њима и њиховим страдањем, Дани Новак је своје излагање насловио „Преживјело дијете логораш – Особно сјећање и пренесено искуство“. Маргелов институт је 9. просинца 2010. године одржао прву хрватску промоцију књиге Зденке Новак Кад се небо срушило, чији је и дистрибутер, осам година након изласка књиге и седам година након смрти ауторице. На крају реферата др. Новак поручује: „Вријеме је да истина изађе на видјело, да се залијечимо и опростимо. Повијест се не мора поновити.“ Било би добро кад би свијет чуо и усвојио ријечи тог племенитог појединца.
Иза др. Новака, надахнуто и значајно предавање одржао је члан Међународне комисије за истину о Јасеновцу др. Владимир Умељић из Маинасцхаффа, Њемачка („ Социјално-психолошки аспекти феномена геноцида у свјетлу теорије дефиниционизма“). Др. Умељић закључује: „Статистички гледано, већина починитеља једног геноцида су ‘нормални’ људи и тешко да ће један нормалан човјек пожељети или учинити зло својој мајци, брату, сину или супрузи. Довести једног ‘нормалног’ човјека, дакле, дотле да у својој беспомоћној жртви у тренутку властитог тешког криминалног и неморалног акта (мучење, убиство) не види своју мајку или своје дијете, свог брата или своју сестру, подразумијева један висок ступањ психагогичног успјеха редефинирања дотичне жртве – то жртвено биће за починитеља у том тренутку није људско биће, те његова властита радња за њега није ни криминална ни грешна.“
Конференција је закључена у суботу, 24. липња поподне, а у вечерњим сатима истог дана одржана је промоција двије мемоарске књиге талијанског сенатора и дугогодишњег градоначелника Латине 90-годишњег Аимонеа Финестре, који је управо најзаслужнији што истина о усташким логорима смрти Слано и Метајна није заташкана, јер је као млади дочасник на челу карабињерских јединица након талијанске реокупације те окупацијске зоне наложио ексхумацију лешева мушкараца, жена и дјеце из масовних гробница на Пагу, те њихову службену обдукцију и комплетно стручно евидентирање. Маргелов институт је у посједу обају књига.
На Конференцији су судјеловали бројни новинари и уредници дневних и тједних новина, те неколико издавача из Босне и Херцеговине и Њемачке, књижевници и публицисти, а међу слушатељима су били у замјетном броју кроз оба радна дана студенти Филозофског факултета Свеучилишта у Бањој Луци, што је посебно важно за едукацију младих у локалној заједници о Холокаусту и геноциду, те угледни појединци и активисти из регије, од којих издвајам:
др. Милана Басташића, аутора изврсне монографије Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.; представницу организације Јасеновац Ресеарцх Институте из Неw Yорка за подручје бивше Југославије Наду Љубић из Београда; предсједницу Јеврејске општине Ниш Јасну Ћирић; сенатора и савјетника предсједника Републике Српске Арие Ливнеа; потпредсједника Републике Српске проф. др. Емила Влајкија; изасланика српског предсједника Тадића Млађана Ђорђевића; предсједника Академије наука и уметности Републике Српске академика Рајка Кузмановића; академика Владимира Лукића из Међународне комисије за истину о Јасеновцу и Удружења Јасеновац-Доња Градина; помоћницу гл. уредника магазина „Печат“ из Београда Наташу Јовановић; тајника Одбора за Јасеновац СПЦ-а презвитера Драгослава Тополца; предавачицу с Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву Сању Савић; Јанка Велимировића из ентитетске Комисије за истраживање ратних злочина и евидентирање жртава рата; предсједника Удружења логораша из Другог свјетског рата Гојка Кнежевића; пјесника Гаврила Стевића; бившег уредника Тањуга и публицисту Јована Бабића; предсједницу удруге „Нефеш хаја“ из Бање Луке Миру Јовановић, те бројне свештенике из бањалучке епархије, уз исприку свим онима које сам заборавио споменути, а запазио сам их, поновно сусрео, или упознао управо том пригодом – било их је доста.
Посебно истичем да су Конференцији присуствовали и преживјели заточеници усташких концлогора.
У недјељу, 25. липња 2011. судионици Конференције заједно су учествовали на Другој комеморацији жртвама Јадовна над Шарановом јамом, с откривањем обновљеног монумента на том мјесту.
Било би неправедно посебно издвајати било који реферат од оних који су изложени тијеком Прве међународне конференције о комплексу усташких логора Госпић-Јадовно 1941, јер су сви били на свој начин вриједни и значајни, те су пажљивом слушачу могли рећи много и о јадовничко-пашкој трагедији у усташкој НДХ, али и о другим проблемима и темама повезанима с том великом темом.
На крају, ваља похвалити доиста сјајну организацију Конференције, за што посебну захвалност дугујемо др. Душану Басташићу и бањалучком Удружењу потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно-Госпић 1941.
Надам се да ће једна од идућих међународних конференција бити одржана у Госпићу. Био би то несумњиво пресудан корак ка катарзи саме локалне заједнице, али и хрватског друштва у цјелини, које још увијек нема снаге и одлучности недвојбено се, јасно, одговорно и – коначно – исправно одредити према големом страдању Жидова и Срба у Лици и Хрватском Приморју 1941. године, али и Холокаусту и геноциду Срба у Другом свјетском рату опћенито.

Извор: Маргелов институт