Sajmište, mesto manipulacija

Datum objave: sreda, 4 januara, 2012
Veličina slova: A- A+

bajford.jpg

Od 1960-ih godina beogradsko Staro sajmište je mesto sporenja i manipulacija. Različite zajednice – SUBNOR, bivši zatočenici, nacionalisti – interpretirale na ga svoj način, u skladu sa svojim ideološkim pogledom i pokušavajući da njime manipulištu u političke svrhe

Od decembra 1941. do marta 1942. na beogradsko Staro sajmište dovedeno je i u gasnim kamionima pobijeno oko 7.000 Jevreja iz Beograda i Banata, no ni danas na tom mestu ništa ne ukazuje na njihovo stradanje. O tome smo razgovarali s Jovanom Bajfordom, autorom nedavno promovisane knjige “Staro sajmište. Mesto sećanja, zaborava i sporenja” i profesorom britanskoga Otvorenog univerziteta.

– Po napisima u medijima, ispada da se poslednjih 65 godina na Starom sajmištu nije dešavalo ništa, no dešavalo se mnogo toga i zato sam u naslov stavio “sporenje”: ono je od 1960-ih godina mesto sporenja i manipulacija. Različite zajednice – SUBNOR, bivši zatočenici, nacionalistička elita – interpretirale na ga svoj način, u skladu sa svojim ideološkim pogledom i pokušavajući da njime manipulištu u političke svrhe. Jedan od nivoa kontinuiteta Sajmišta je da su žrtve uvek u drugom planu. U vreme socijalizma, vlasti su nastojale da ga transformišu u spomenik borbe Jugoslovena protiv fašizma. Kasnije, kada su nacionalisti preuzeli monopol nad komercijalizacijom Sajmišta, posmatrali su ga kao ispostavu Jasenovca. Danas se o njemu govori kao o simbolu razvoja Beograda. I opet se žrtve zaboravljaju. Drugi je kontinuitet isticanje neke komponente koja nije vezana isključivo uz stradanje, što je i razlog da tamo nikada nije napravljen spomen-park ili memorijalni centar. Sajmište se uvek smatralo previše vrednim da bi bilo samo mesto sećanja – kaže Bajford.

Marginalizacija holokausta

Ni danas na Sajmištu, osim paviljona i stambenih objekata, ničeg nema?

Sajmište je već 50 godina prepoznato kao neko mesto sećanja, pa se ne može tek tako sve srušiti. Osim toga, u slučaju nekih radova trebalo bi naći alternativni smeštaj za one koji onde žive, a to je skupo. No, i u zemljama bivšeg SSSR-a ima takvih mesta, npr. Babji Jar u blizini ukrajinskoga Kijeva, gde je u jarugu bačeno oko 30.000 Jevreja, a posle rata tamo je sagrađeno naselje. Manipulacije i marginalizacije holokausta bilo je i tamo, tek se danas razvija kultura sećanja i pokušava da sagradi spomenik žrtvama. Problem je isti u Srbiji: u komunizmu holokaust nije prepoznat kao stradanje koje se razlikuje od drugih zločina, jevrejskih se žrtava sećalo isključivo kao žrtava fašizma. Kasnije nije došlo do revizije tog aspekta, o Jevrejima se i dalje govorilo kao o sapatnicima Srba, eventualno u okviru trijade s Romima. Nije postojala svest da se holokaust smatra zločinom koji treba da ima svoj spomenik i znak sećanja. Kada se govori o tome, i danas je prvi instinkt da je prirodno da Izrael to plati.

U Makedoniji su memorijalni centar sagradili novcem predviđenim za restituciju Jevrejima, čime je finansijska odgovornost opet nađena izvan okvira države?

Da, i to je moralno problematično, iako je restitucija u svakoj državi stvar dogovora. No, u Srbiji to zaista nije adekvatno rešenje: rečeno je da Srbija nema para da vrati imovinu Jevrejima, pa nudi da se formira fond za gradnju memorijala na Sajmištu – no, ako je već vraćena imovina konfiskovana posle 1945, ne može da se kaže da nema para samo za Jevreje! S druge strane, država ima pravo da odlučuje i raspolaže tom imovinom i odluči koliki će fond formirati za Sajmište, čime se opet finansijska odgovornost stavlja na jevrejsku zajednicu i ispada da bi se spomenik gradio novcem koji im je oduzet 1941. Niko u Vladi nije primetio taj moralno problematični element, što ukazuje na to da ne postoji svest o poštovanju prema žrtvama i znanje šta znači pojam restitucije.

Prebacivanje odgovornosti

Često se ističe da je Sajmište bilo na teritoriji NDH, ali se prešućuje da je logor bio pod nemačkom upravom i da su ga opsluživale kolaboracionističke vlasti Srbije?

To je argument iz kasnih 1980-ih. U originalu, funkcija mu nije bila da napakuje žrtve Sajmišta NDH-u, nego da dokaže da kolaboracionističke vlasti u Beogradu ne snose nikakvu odgovornost za holokaust jer nisu bile nadležne za logor na teritoriji NDH-a. Kasnije, kroz propagandni rad Milana Bulajića, to je dobilo i tu dimenziju, pa se logor počelo promatrati i kao ustaški, sastavni deo kompleksa Jasenovac, što nije imalo veze s istorijskim činjenicama. Malo je poznato da je Sajmište bilo predmet debata između srpskih i hrvatskih nacionalista 1980-ih godina. Nisu samo srpski nacionalisti manipulisali Sajmištem, i neki su hrvatski autori pisali literaturu koju je hrvatsko Ministarstvo informisanja izdavalo i na engleskom, u sklopu svoje međunarodne propagande i s ciljem da se neutrališu zločini u NDH-u tako što će se srpski kolaboracionisti predstaviti kao podjednako loši, ako ne i gori prema Jevrejima. Kada se govorilo o broju stradalih u Jasenovcu, koristile su se Tuđmanove brojke, oko 30.000 žrtava, a kada se govorilo o Starom sajmištu, korišćeni su naduvani podaci posleratne državne komisije za istraživanje zločina, oko 40.000 žrtava. Tim selektivnim izborom izvora, tvrdili su da opsesija Jasenovcem i NDH-om kao nekim jedinstvenim zlom ne stoji, da je tu i neka skrivena, mračna istorija Srbije. Neverovatno je, kada se paralelno čitaju hrvatski i srpski autori, da i jedni i drugi korene genocidnosti nalaze u pravoslavnoj, odnosno Katoličkoj crkvi. I neverovatno je koliko su jedni od drugih prepisivali argumente, samo invertovano.

Kolika je odgovornost Beograđana za zaborav, i u ono vreme i danas?

Pitanje posmatrača u holokaustu vrlo je kompleksno, kategorije dželata, žrtve i posmatrača nisu fiksne, pitanje su perspektive. Danas nije najrelevantnije pitati šta su Beograđani u proleće 1942. mogli da urade da spreče ubijanje jevrejskih zatočenika na Sajmištu, važnije je šta je u tom trenutku mogla da učini kolaboracionistička vlada. U istoriografiji se zanemaruje da holokaust u Srbiji i svim drugim delovima Evrope treba posmatrati u kontekstu kolaboracionizma. Jedan od razloga zašto su u jesen 1941. ubijani prvo Jevreji, bio je produkt predrasuda i tretmana Jevreja, a drugi taj što nije bilo nikakvih protesta iz vlade. Treba govoriti o odgovornosti kolaboracionističke vlade, koja je za zločine nad Jevrejima znala, ali je protestvovala tek kada je načula da se logor koristi za Srbe.

I dalje vlada percepcija Jevreja kao onih drugih. Smatra se da je holokaust deo jevrejske istorije: što bi ih se sećali Srbi, kada se ne sećaju ni sopstvenih žrtava? Ako se gleda zajedničko stradanje, nema poente. Pre nekoliko godina ministar prosvete iskoristio je priliku da na Sajmištu podseti da postoji veza u stradanju Srba i Jevreja i da u Srbiji nema antisemitizma. Realnost nije takva. Predrasude postoje, iako možda nisu dominantne u svakodnevnom životu.

Razgovarao: Dejan Kožul

Izvor: https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/snv-baner.JPG

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top