Сабиралиште на жељезничкој станици Госпић – Књига Јадовно 1.

Пише: Dušan Bastašić

Како се на жељезничку станицу у Госпићу сваког дана допремао све већи број заточеника, усташе су простор на којем се вршио утовар и истовар стоке оградили дрвеним плотом и бодљикавом жицом у висини два метра, у који су на кратко вријеме могли да смјесте 500-700 људи, што је зависило од могућности директног транспортовања жртава у логоре или на губилишта. Овдје су усташе у прво вријеме вршили попис и подјелу приспјелих по националности на Србе, Јевреје и Хрвате. Њих је прихватао и организовао попис већ споменути усташки натпоручник Јанко Михаловић, управник за политичке затворенике у казнионици. Након тога су Јевреји и Хрвати камионом одвожени у Овчару или у казнионицу Окружног суда, а Срби су, у дворедима или четвороредима, везивани жицом двојица по двојица или четворица по четворица, у колони која је још и уздужно била повезана ланцем или конопцем, одвођени пјешице у казнионицу, а из ње на губилишта.[1] Често су били тако густо повезани да су морали ићи у корак, јер у противном не би могли ходати. На путу ка смрти били су ударани кундацима, разним предметима, извргивани понижавањима и праћени неизоставним псовањем српске мајке.

Колоне повезаних су бројиле, зависно од тога колико је ухапшених стизало и отпремано са жељезничке станице, од 100 до 500 људи. Усташе су многе жртве убијали успут над јамама на Велебиту, а остатак одводили у логор Јадовно, па из њега до безданих јама. Дио заточеника су, пјешице или камионима, слали у логор Слана на Пагу. Исто су поступали и с мушкарцима Јеврејима и Хрватима, с тим што су Јевреји ријетко допремани у казнионицу. Јеврејке и Српкиње су с дјецом са жељезничке станице ишле у логор Овчара, а из њега у логор Ступачиново код Башких Оштарија, или директно у логоре Слана и Метајна.[2] Једнако су пролазиле и комунисткиње хрватске националности, с тим што је један дио њих смјештан и у казнионицу.

Да су неки заточеници, који су на жељезничку станицу у Госпић приспјели из разних крајева НДХ, упућивани директно у Јадовно или преко Карлобага у Слану, потврђује неколико свједока. Тако Нада Фојерајзен каже да је у транспорту с још 650 заточеника кренула из Загреба 12/13. јула и стигла 13. јула послије подне у Госпић. У сабиралишту на жељезничкој станици су били затворени само једну ноћ, а ујутру су жене с дјецом потрпане у камионе и одвезене до Карлобага, а мушкарци су, везани жицом, ишли пјешице до мора. Потом су сви заједно превезени бродицама у логор Слана. У случајевима када су транспорти били врло велики, у недостатку простора, усташе су Јевреје и Српкиње с дјецом смјештали у двориште и салу кина, зграду старе опћине или у двориште хотела „Лика“, а по потреби и у неке куће, углавном поубијаних Срба трговаца или избјеглих у Србију. Тако је др Драгутин Кон, који је ухапшен 12. јула, а 14. упућен из Загреба у Госпић, с више стотина мушкараца, жена и дјеце натрпаних у теретне пломбиране вагоне, са жељезничке станице одведен, с групом заточеника, у један напуштени објекат у средишту града. Била је то гостионица с неколико соба на кату, чијег су власника Србина усташе раније убили. Жене и дјецу су смјестили у унутрашњост зграде, док су мушкарци остали у дворишту. Онако исцрпљени и уморни од путовања, полијегали су по бетонираном дворишту, а послије неколико сати их је пробудио изненадни пролом облака и промочио до голе коже. Два дана касније су пресељени у просторије мјесног кинематографа. Овдје су макар могли да се угурају под кров, а и на паркету је било удобније лежати него на бетону. Страже су се налазиле само на улазима, а ноћу би усташе улазили у просторије и затвореницима одузимали вредније ствари, уколико су их до Госпића успјели сачувати. Након 14 дана, пресељени су у Овчару. Жене и дјецу су одвојили и смјестили их у штале и сјенике, а мушкарце у шупе. „Одавде сваки дан усташе су одводиле на вањске радове радне групе. Сјећам се да смо неколико дана туцали камен на једној цести и засипали грабе. Срећа је била доћи у групу која је чистила улице града јер се тако могло доћи до неке хране. Тако набављену храну углавном смо давали дјеци.“[3]

[1]   Изјава Боже Шварца од јула 1943, АХ, ЗКРЗ 1872/45, кут. 10.
[2]   Исто.
[3]   АХ, ЗКРЗ 1872/45, кут. 10.