Ruski dobrovoljci u ratu u Republici Srpskoj (Video); Srbi mi spasili život

Datum objave: četvrtak, 6 septembra, 2012
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+

 

Ruski dobrovoljci
Ruski dobrovoljci

U prvoj borbi Srbi su mi spasili život

28. juna, tokom proslavljanja Vidovdana u Patrijaršijskom Podvorju u Sokoljnikama, novinar „Narodnog Sabora“ Artjom Perevoščikov se sreo sa bivšim ruskim dobrovoljcem u Srbiji, veteranom Bosanskog rata, članom Centralnog Saveta pokreta „Narodni Sabor“, predsednikom Sveruske društvene organizacije „Kosovski front“, rukovodiocem projekta za pružanje pomoći vojno-rodoljubivom vaspitanju „Steg“, urednikom sajta „Srpska.Ru“ Aleksandrom Aleksandrovičem Kravčenkom.

A.P.: Aleksandre Aleksandroviču, danas je Vidovdan, srpski narodni praznik. Rusima to može izgledati čudno – slaviti sopstveni poraz u Kosovskom boju. Kako se taj fenomen može objasniti?
A.K.: Zaista, Srbi Vidovdan ne samo da prosto obeležavaju, već upravo proslavljaju. Tu imamo dva aspekta. Prvi je bogoslovski, pravoslavni. Uistinu, to je bio poraz srpske vojske od turskih zavojevača, ali je to ipak praznik, što je retko kome shvatljivo, pogotovo nepravoslavnom, čoveku zapadne kulture. Taj praznik se zasniva na predanju i narodnom sećanju. Predanje glasi da je knezu Lazaru, koji je predvodio srpsku vojsku, ponuđen izbor između zemaljskog i nebeskog carstva. Poraz bi značio Carstvo nebesko za njegove ratnike i čitav srpski narod, pobeda bi značila zemaljsko carstvo – jaku državu do kraja Lazarevog života, ali bez nebeskog carstva. Knez Lazar je odabrao Carstvo nebesko. Ali to nije značilo da više ne treba izaći na bojno polje. Obrnuto, trebalo je sve učiniti za pobedu, uložiti krajnji napor i unapred znati da će vojska pretrpeti poraz. Tako je i bilo. Sam knez je zarobljen i potom mu je odrubljena glava. Ali je u svesti srpskog naroda Vidovdan, dan poraza srpske vojske, ostao dan kada je narod stekao mogućnost ulaska u Carstvo nebesko. Nacionalni lider je načinio izbor za čitav narod, i taj se izbor već vekovima u pesmama i predanjima smatra ispravnim, te se zato Vidovdan i proslavlja.

Taj je praznik vrlo simvoličan. Danas je Kosovo okupirano, od Srbije se zahteva da prizna njegovu nezavisnost, postavlja se uslov – priznavanje Kosova kao ulaznica za Evropsku uniju. U suštini je to izbor između materijalnog i duhovnog, to jest izbor između Evropske unije i potonjih materijalnih blaga, i nacionalne samosvesti i jedinstva naroda i zemlje. Zašto mi, Rusi, proslavljamo Vidovdan? Zato što su nam Srbi vrlo bliski. Ali mi želimo da pridamo tom prazniku opštepravoslavno obeležje, kako bi taj dan nadahnjivao ne samo Srbe, već i ostale pravoslavce. On nam pruža izvanredan primer pobede duhovnog nad materijalnim, što je pogotovo aktuelno danas, kada ljudi streme materijalnom blagu, zaboravljajući pri tome na ono što ih čini ljudima, na nacionalne i duhovne ideje, što je krajnje nužno za skladan razvoj čoveka. Zato mi aktivno propagiramo taj praznik među pravoslavnim narodima, kako bi on postao naša zajednička tradicija.
Drugi je aspekt politički. Kosovo je danas u jako teškom položaju, i naš je, ruskog pravoslavnog naroda, zadatak da mu pružimo podršku.

A.P.: Kako se po Vašem mišljenju u Rusiji prihvata taj praznik?
A.K.: Mnogi u Rusiji za taj praznik znaju. Pre svega oni ljudi koji su na neki način vezani za Srbiju. A takvih je ljudi sve više i više. Srbi jako vole Ruse, verovatno im je to na genetskom nivou usađeno. Osnovni je problem u tome što u Rusiji nema jedinstvenog organizacionog odbora za proslavu Vidovdana, te ga svako proslavlja po svome. Ali što više Srbi i Rusi budu dolazili u dodir, tim će taj praznik biti aktuelniji za ruski pravoslavni narod.

A.P.: Kažu da je novi naraštaj Srba više okrenut Zapadu. Da li je tako?
A.K.: Ako govorimo o novom naraštaju, o omladini, to je naraštaj odrastao tokom rata, to je naraštaj koji je video kako avioni NATO-a bombarduju Srbiju. Taj je naraštaj odlučno za kosovski zavet kneza Lazara. Prirodno, okrenuti su Rusiji. Većina njih zna i shvata da je bez Rusije nemoguće rešiti kosovsko pitanje. To je očigledno, zato što su Albanci to pitanje rešili pozvavši u pomoć blok NATO. U novom naraštaju zri ideja revanša za nacionalno poniženje. To pokolenje nikako nije okrenuto Zapadu.
A prethodni naraštaj, odrastao u socijalističkoj Jugoslaviji, ipak je rastao u evropskoj udobnosti. Sećanje na to i deli srpski narod. Ipak je po anketama svega 30% Srba za ulazak u Evropsku uniju.

A.P.: Kakav je odjek u Srbiji imala Miloševićeva ostavka?
A.K.: Milošević nije jednoznačna figura. S jedne strane, istupao je kao nacionalni lider koji je vodio ka objedinjavanju zemlje i naroda, ali je, s druge strane, na političkoj pozornici istupio kao izdajnik Srbije, zato što su njegove odluke dovele do toga da je republika Srpska Krajina prestala da postoji, deo Republike Srpske je pripao neprijatelju. Milošević je izgubio i Kosovo, premda to nije sasvim njegova krivica. On je pristajao na kompromise i ustupke po pitanju Kosova. Bez obzira na bombardovanje, nijedan strani vojnik nije stupio na kosovsku zemlju.

Srbi su hrlili u boj, bili spremni da se do poslednjeg bore. Milošević je imao ogromnu podršku srpskog naroda. Kada je potpisao Kumanovske sporazume – svakako, pod Černomirdinovim pritiskom – i dobio neverovatna obećanja, koja naravno nisu bila ispunjena, izgubio je poverenje većine srpskog stanovništva. To je i bilo uzrok njegovog poraza, odlaska sa političke pozornice, a potom i isporučivanja Hagu.
Ja sam iz Srbije otišao u vreme kada je Milošević bio uklonjen sa vlasti. Srbi nisu imali rusko iskustvo, mislili su da će, svrgnuvši Miloševića, stići u svetlu budućnost. Međutim, sve je ispalo obrnuto. Još tada sam ih upozoravao kako će oni koji su umesto njega došli na vlast u najboljem slučaju biti nimalo bolji od njega.

A.P.: Kako ste se obreli u Srbiji?
A.K.: Kada se rasplamsavao rat u Jugoslaviji, imao sam 20 godina i upravo se bio vratio iz vojske. Osećao sam da sam tamo potreban. Rusija tada nije bila na strani Srbije, čak je i podržala sankcije protiv nje. Odlučio sam da, pošto moja država ne učestvuje, odem sam kako bih pokazao da Jeljcinova vlada nije čitava Rusija, nije ruski narod. U to vreme se razvijao ruski dobrovoljački pokret: upravo se završio rat u Pridnjestrovlju, kozaštvo je bilo u usponu. Tako da je bilo prilično lako dospeti u Srbiju i učestvovati u borbenim dejstvima na njenoj strani u svojstvu dobrovoljca.

Po zvaničnim podacima je od 1991. do 1999. godine u Srbiji bilo oko hiljadu ruskih dobrovoljaca, od čega je njih oko 50 poginulo. Ali je realno tamo otišlo 10 puta više. Meni se čini da je za 90-e godine takva dobrovoljačka aktivnost bila jedinstvena. Ljudi su odlazili – bez obzira na poteškoće oko dobijanja pasoša, poteškoće u samoj Rusiji, finansijske troškove. To je bilo i nešto poput čarobnog štapića za nacionalnu samosvest: u tako teška vremena je bilo ljudi koji su s oružjem u ruci posvedočili svoje rodoljublje i vernost ideji slovenskog jedinstva. Dobrovoljački pokret svedoči o tome da ta ideja nije prazna fraza, ona je živa i realno se ovaplotila na bojnom polju. Među nama je bilo Rusa, Bugara, Slovaka, Čeha. Sami Srbi nisu delili Ruse na Ukrajince, Beloruse i Ruse, za njih smo bili i jesmo jedna nacija. Bilo je čak predstavnika ukrajinskih nacionalističkih pokreta poput UNA-UNSO, ali su i oni ulazili u sastav ruskih dobrovoljačkih odreda. Uostalom, Rusima su, kako među Srbima tako i u samoj dobrovoljačkoj sredini, smatrani čak i ljudi iz Gruzije i Osetije.

A.P.: Koliko vremena ste proveli u Srbiji?
A.K.: Rat je započeo 1991. godine u Hrvatskoj, potom je prerastao u bosanski rat, a završio se 1995. godine. Zatim je bilo 3-4 godine zatišja, pa onda 1998. godine sukob na Kosovu i 1999. godine – bombardovanja NATO. Tamo sam bio od 1992. do 2000. godine.

A.P.: Koji rat ste najviše zapamtili?
A.K.: Ja sam aktivno učestvovao upravo u Bosanskom ratu, tamo sam bio teško ranjen i odlikovan. On je i najduže trajao – 3,5 godine, to je bio složeni rat. Ostale su mi vrlo jarke uspomene: tada sam bio sasvim mlad. Kao da dospevaš u drugi svet koji je sišao sa filmskog ekrana. To je i neobična lepota bosanskih planina; to su i ljudi koji žive u tradicionalnom društvu, što je za nas, građane bivšeg SSSR, bilo neobično; to je i polet borbenog duha, rodoljubivi poriv… Ali najviše su mi se u sećanje urezala bombardovanja. Ja do poslednjeg trenutka, do marta 1999. godine nisam verovao da je nešto slično moguće u savremenom svetu. Realno nije bilo nijednog bitnog razloga za bombardovanje Srbije, Srbi su pravili kompromise, pravili ustupke, bili spremni da pregovaraju. Ali se nekome jako htelo da pusti krv. Posle tih bombardovanja je nešto puklo u meni, čak nisam mogao ni da nastavim studije na Beogradskom univerzitetu.

A.P.: Koje su Vaše najživlje uspomene iz učešća u borbenim dejstvima?
A.K.: Najživlje se sećam prve borbe. Nije bilo dovoljno to što je prva borba uvek jako teška u psihološkom pogledu, sticajem određenih okolnosti smo se i našli u okruženju, iz koga smo se morali izvlačiti kroz planine, po neravnom terenu. Lovili su nas, pokušavali da nas opkole, uhvate. A mi čak nismo znali ni kud da idemo i gde se nalazimo. Sećam se kako smo 2 sata sasvim nepomično ležali, neprijatelj se nalazio bukvalno na 30 metara od naše grupe, otprilike je znao gde se nalazimo, tražio nas ali nas nije mogao otkriti. Da bi se to shvatilo, treba zamisliti: planine, padine, čestari koji čak i zimi pružaju skrovište… Ja sam ležao u vrlo neudobnom položaju – na padini sa glavom nadole, i čekao da me svakog trena nagazi neprijateljska čizma. Nisam mogao ni da mrdnem, nisam video šta se gore dešava. A gore se nalazio neprijatelj. U jednom trenutku smo – bilo je to oko 12 sati – začuli crkvena zvona i shvatili kamo treba da se povlačimo. Lično sam to smatrao višnjim znakom.
Najzad smo se uspešno izvukli. Pri tome želim da napomenem da su Srbi iz rovova (u srpskoj vojsci je postojala podela na jedinice koje sede u rovovima, i jedinice koje se kreću planinama – takozvani interventni odredi), saznavši da je ruski odred dospeo u takav položaj, krenuli da nas traže. Premda su imali sasvim drugu namenu i čisto ljudski su se jako plašili. Rusi iz drugog dela našeg odreda, koji se ranije vratio, nisu krenuli da nas traže – uostalom, ne osuđujem ih zbog toga – već su Srbi krenuli. Smatram da su mi u prvoj borbi Srbi spasili život.

A.P.: A zbog čega je postojala takva podela uloga u jedinicama srpske vojske: na one koji se kreću planinama i one koji sede u rovovima?
A.K.: Mi smo stigli kao momci neopterećeni porodicama, možda čak pomalo glupi u ponečemu, a srpska vojska se većinom sastojala iz porodičnih ljudi. Prirodno, bili su manje raspoloženi za pentranje po planinama, to im nije bilo tako lako. Zato je jedinica sedela u rovovima: izađeš iz kuće i sedneš u rov (istina, tako je bilo u početnoj etapi rata). U tu kategoriju su spadali stariji, porodični ljudi i omladinci-vojni obveznici, njih nisu upućivali u planine, čuvali su ih. A oni koji su se kretali po planinama, takozvane „interventne čete“, bili su nešto stariji od omladinaca, dobrovoljci. Ali ne bih rekao da sedeti u rovovima znači izbegavati opasnost. Ne! Sedeti u rovovima zimi po 3-4 nedelje bez ikakvog grejanja – nije laka stvar, to je maltene podvig. Interventnim odredima je bilo lakše: izađu u planinu, ratuju, pa se vrate u grad. Konačili smo u gradu u manje-više komfornim uslovima sa tušem i kuvanom hranom. Interventni odredi su ipak radili s vremena na vreme: išli u napad ili protivnapad, ili u izviđanje. U tome je i bila razlika između onih u rovovima i interventnim odredima. Ako bi negde došlo do proboja fronta, onda bi i jedni i drugi učestvovali.

A.P.: Šta je u ratu najteže?
A.K.: Najteža je psihološka adaptacija na nove uslove. Na uslove smrti. Na mene je vrlo snažan utisak ostavila smrt druga na mojim rukama. Bio je teško ranjen. Sam proces čovekovog odlaska iz života – a pri tome smo svi mi bili mladi – ostavio je strašan utisak na mene. Posle toga sam čak hteo da se vratim kući, ali sam ipak ostao, navikao se. Čak ni fizička opterećenja nisu toliko teška kao psihološka.

A.P.: Da li je bilo podviga u tom ratu?
A.K.: Bilo je podviga i to ne jednom. U prvoj etapi rata su postojali posebni ruski dobrovoljački odredi, a krajem rata su se njihovi ostaci ulili u odred „Beli vukovi“, u koji su ulazili dobrovoljci raznih nacionalnosti: Srbi, Rusi, Bugari. To je bila najelitnija jedinica vojske Republike Srpske koja je ubacivana u boj. U to vreme se, 1994-1995. godine Republika Srpska samo branila, pošto je protivnik dobijao aktivnu podršku u naoružanju. I eto, desio se proboj triju muslimanskih bosanskih brigada kod grada Trnova. Usled muslimanskog juriša su srpske jedinice sa položaja počele da se haotično povlače i napustile grad. U tim dejstvima nisam učestvovao, pošto sam bio ranjen. U susret bosanskim brigadama u nadiranju (a svaka je imala po 300-400 vojnika) upućen je deo odreda „Beli vukovi“ – 10-15 vojnika. Ono što se potom odigralo je prosto fantastika! Premda je tu odigrala ulogu i specifičnost planinskog rata, kada su jedinice prinuđene da se razvuku duž puteva i klisura. Muslimani su se, videvši bekstvo Srba, opustili, spremili za lako napredovanje, i u tom trenutku su se pojavili „beli vukovi“. Izvršili su udar na prethodnicu i svojim drskim dejstvima poremetili protivnikovo borbeno raspoloženje, tako da se zaustavio i počeo da se ukopava. Potom su prispele srpske rezerve i proboj je zaustavljen.

A.P.: Da li biste, ako opet započne rat, otišli tamo?
A.K.: Naravno da bih, ako bi to bilo moguće. To je moj narod. Uopšte, smatram da su Rusi i Srbi jako bliski, to je u suštini jedan narod. Ono što se tamo odigrava, ratovi, sukobi – to je udar na Rusiju. Srbija je samo manja smetnja u globalnoj igri i ideolozi NATO to ne kriju. Ako dođe do rata, mislim da će se ticati Kosova. Kosovo je svetinja ne samo srpskog, nego i čitavog pravoslavnog naroda, i njegova odbrana je neposredna obaveza pravoslavaca.

A.P.: Kako Vi vidite budućnost Srbije?
A.K.: Ja taj narod volim, ja tu zemlju volim i želim joj svako dobro. Dobro se, kako ja to shvatam, nalazi u sferi razvoja sopstvenih nacionalnih tradicija, nacionalnih ideja, a ne u stremljenju u Evropsku uniju ili NATO. Interes ruskog naroda je u tome da Srbi budu Srbi. Želeo bih da Srbija bude snažna, dostojna država, dostojna svog naroda, svoje istorije, svojih svetaca, što isključuje njeno članstvo u Evropskoj uniji, NATO-u i ostalim antihrišćanskim, antipravoslavnim strukturama.

A.P.: Šta Rusi mogu da učine kako bi pomogli Srbiji?
A.K.: Mi smo za Srbe neki autoritet. Srbi imaju poslovicu: „Bog na nebu, Rusija na zemlji“. Čak smo i sada za njih izvesno merilo sopstvenog ponašanja. Uzgred, to se ne tiče samo Srba, prosto je kod njih to najviše izraženo. Te zato, ukazujući im zdravi put razvoja, možemo vrlo ozbiljno promeniti situaciju u Srbiji. Sem toga, jačajući u celini, ruski narod može mnogo toga učiniti za Srbe, za mnoge narode.
Da pređemo na konkretno, na primer, organizacija kao što je „Narodni Sabor“ poseduje društvene tehnologije koje srpske organizacije nemaju. Upoznavanje Srba sa njima može ozbiljno uticati na društveno-politički život savremene Srbije.

Izvor: SRBIN

Vezane vijesti:

Spomen-hram za poginule ruske dobrovoljce

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top