fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Руски добровољци у рату у Републици Српској (Видео); Срби ми спасили живот

 

Руски добровољци
Руски добровољци

У првоj борби Срби су ми спасили живот

28. jуна, током прослављања Видовдана у Патриjаршиjском Подворjу у Сокољникама, новинар „Народног Сабора“ Артjом Перевошчиков се срео са бившим руским добровољцем у Србиjи, ветераном Босанског рата, чланом Централног Савета покрета „Народни Сабор“, председником Сверуске друштвене организациjе „Косовски фронт“, руководиоцем проjекта за пружање помоћи воjно-родољубивом васпитању „Стег“, уредником саjта „Српска.Ру“ Александром Александровичем Кравченком.

А.П.: Александре Александровичу, данас jе Видовдан, српски народни празник. Русима то може изгледати чудно – славити сопствени пораз у Косовском боjу. Како се таj феномен може обjаснити?
А.К.: Заиста, Срби Видовдан не само да просто обележаваjу, већ управо прослављаjу. Ту имамо два аспекта. Први jе богословски, православни. Уистину, то jе био пораз српске воjске од турских завоjевача, али jе то ипак празник, што jе ретко коме схватљиво, поготово неправославном, човеку западне културе. Таj празник се заснива на предању и народном сећању. Предање гласи да jе кнезу Лазару, коjи jе предводио српску воjску, понуђен избор између земаљског и небеског царства. Пораз би значио Царство небеско за његове ратнике и читав српски народ, победа би значила земаљско царство – jаку државу до краjа Лазаревог живота, али без небеског царства. Кнез Лазар jе одабрао Царство небеско. Али то ниjе значило да више не треба изаћи на боjно поље. Обрнуто, требало jе све учинити за победу, уложити краjњи напор и унапред знати да ће воjска претрпети пораз. Тако jе и било. Сам кнез jе заробљен и потом му jе одрубљена глава. Али jе у свести српског народа Видовдан, дан пораза српске воjске, остао дан када jе народ стекао могућност уласка у Царство небеско. Национални лидер jе начинио избор за читав народ, и таj се избор већ вековима у песмама и предањима сматра исправним, те се зато Видовдан и прославља.

Таj jе празник врло символичан. Данас jе Косово окупирано, од Србиjе се захтева да призна његову независност, поставља се услов – признавање Косова као улазница за Европску униjу. У суштини jе то избор између материjалног и духовног, то jест избор између Европске униjе и потоњих материjалних блага, и националне самосвести и jединства народа и земље. Зашто ми, Руси, прослављамо Видовдан? Зато што су нам Срби врло блиски. Али ми желимо да придамо том празнику општеправославно обележjе, како би таj дан надахњивао не само Србе, већ и остале православце. Он нам пружа изванредан пример победе духовног над материjалним, што jе поготово актуелно данас, када људи стреме материjалном благу, заборављаjући при томе на оно што их чини људима, на националне и духовне идеjе, што jе краjње нужно за складан развоj човека. Зато ми активно пропагирамо таj празник међу православним народима, како би он постао наша заjедничка традициjа.
Други jе аспект политички. Косово jе данас у jако тешком положаjу, и наш jе, руског православног народа, задатак да му пружимо подршку.

А.П.: Како се по Вашем мишљењу у Русиjи прихвата таj празник?
А.К.: Многи у Русиjи за таj празник знаjу. Пре свега они људи коjи су на неки начин везани за Србиjу. А таквих jе људи све више и више. Срби jако воле Русе, вероватно им jе то на генетском нивоу усађено. Основни jе проблем у томе што у Русиjи нема jединственог организационог одбора за прославу Видовдана, те га свако прославља по своме. Али што више Срби и Руси буду долазили у додир, тим ће таj празник бити актуелниjи за руски православни народ.

А.П.: Кажу да jе нови нараштаj Срба више окренут Западу. Да ли jе тако?
А.К.: Ако говоримо о новом нараштаjу, о омладини, то jе нараштаj одрастао током рата, то jе нараштаj коjи jе видео како авиони НАТО-а бомбардуjу Србиjу. Таj jе нараштаj одлучно за косовски завет кнеза Лазара. Природно, окренути су Русиjи. Већина њих зна и схвата да jе без Русиjе немогуће решити косовско питање. То jе очигледно, зато што су Албанци то питање решили позвавши у помоћ блок НАТО. У новом нараштаjу зри идеjа реванша за национално понижење. То поколење никако ниjе окренуто Западу.
А претходни нараштаj, одрастао у социjалистичкоj Југославиjи, ипак jе растао у европскоj удобности. Сећање на то и дели српски народ. Ипак jе по анкетама свега 30% Срба за улазак у Европску униjу.

А.П.: Какав jе одjек у Србиjи имала Милошевићева оставка?
А.К.: Милошевић ниjе jеднозначна фигура. С jедне стране, иступао jе као национални лидер коjи jе водио ка обjедињавању земље и народа, али jе, с друге стране, на политичкоj позорници иступио као издаjник Србиjе, зато што су његове одлуке довеле до тога да jе република Српска Краjина престала да постоjи, део Републике Српске jе припао неприjатељу. Милошевић jе изгубио и Косово, премда то ниjе сасвим његова кривица. Он jе пристаjао на компромисе и уступке по питању Косова. Без обзира на бомбардовање, ниjедан страни воjник ниjе ступио на косовску земљу.

Срби су хрлили у боj, били спремни да се до последњег боре. Милошевић jе имао огромну подршку српског народа. Када jе потписао Кумановске споразуме – свакако, под Черномирдиновим притиском – и добио невероватна обећања, коjа наравно нису била испуњена, изгубио jе поверење већине српског становништва. То jе и било узрок његовог пораза, одласка са политичке позорнице, а потом и испоручивања Хагу.
Ја сам из Србиjе отишао у време када jе Милошевић био уклоњен са власти. Срби нису имали руско искуство, мислили су да ће, свргнувши Милошевића, стићи у светлу будућност. Међутим, све jе испало обрнуто. Још тада сам их упозоравао како ће они коjи су уместо њега дошли на власт у наjбољем случаjу бити нимало бољи од њега.

А.П.: Како сте се обрели у Србиjи?
А.К.: Када се распламсавао рат у Југославиjи, имао сам 20 година и управо се био вратио из воjске. Осећао сам да сам тамо потребан. Русиjа тада ниjе била на страни Србиjе, чак jе и подржала санкциjе против ње. Одлучио сам да, пошто моjа држава не учествуjе, одем сам како бих показао да Јељцинова влада ниjе читава Русиjа, ниjе руски народ. У то време се развиjао руски добровољачки покрет: управо се завршио рат у Придњестровљу, козаштво jе било у успону. Тако да jе било прилично лако доспети у Србиjу и учествовати у борбеним деjствима на њеноj страни у своjству добровољца.

По званичним подацима jе од 1991. до 1999. године у Србиjи било око хиљаду руских добровољаца, од чега jе њих око 50 погинуло. Али jе реално тамо отишло 10 пута више. Мени се чини да jе за 90-е године таква добровољачка активност била jединствена. Људи су одлазили – без обзира на потешкоће око добиjања пасоша, потешкоће у самоj Русиjи, финансиjске трошкове. То jе било и нешто попут чаробног штапића за националну самосвест: у тако тешка времена jе било људи коjи су с оружjем у руци посведочили своjе родољубље и верност идеjи словенског jединства. Добровољачки покрет сведочи о томе да та идеjа ниjе празна фраза, она jе жива и реално се оваплотила на боjном пољу. Међу нама jе било Руса, Бугара, Словака, Чеха. Сами Срби нису делили Русе на Украjинце, Белорусе и Русе, за њих смо били и jесмо jедна нациjа. Било jе чак представника украjинских националистичких покрета попут УНА-УНСО, али су и они улазили у састав руских добровољачких одреда. Уосталом, Русима су, како међу Србима тако и у самоj добровољачкоj средини, сматрани чак и људи из Грузиjе и Осетиjе.

А.П.: Колико времена сте провели у Србиjи?
А.К.: Рат jе започео 1991. године у Хрватскоj, потом jе прерастао у босански рат, а завршио се 1995. године. Затим jе било 3-4 године затишjа, па онда 1998. године сукоб на Косову и 1999. године – бомбардовања НАТО. Тамо сам био од 1992. до 2000. године.

А.П.: Коjи рат сте наjвише запамтили?
А.К.: Ја сам активно учествовао управо у Босанском рату, тамо сам био тешко рањен и одликован. Он jе и наjдуже траjао – 3,5 године, то jе био сложени рат. Остале су ми врло jарке успомене: тада сам био сасвим млад. Као да доспеваш у други свет коjи jе сишао са филмског екрана. То jе и необична лепота босанских планина; то су и људи коjи живе у традиционалном друштву, што jе за нас, грађане бившег СССР, било необично; то jе и полет борбеног духа, родољубиви порив… Али наjвише су ми се у сећање урезала бомбардовања. Ја до последњег тренутка, до марта 1999. године нисам веровао да jе нешто слично могуће у савременом свету. Реално ниjе било ниjедног битног разлога за бомбардовање Србиjе, Срби су правили компромисе, правили уступке, били спремни да преговараjу. Али се некоме jако хтело да пусти крв. После тих бомбардовања jе нешто пукло у мени, чак нисам могао ни да наставим студиjе на Београдском универзитету.

А.П.: Коjе су Ваше наjживље успомене из учешћа у борбеним деjствима?
А.К.: Наjживље се сећам прве борбе. Ниjе било довољно то што jе прва борба увек jако тешка у психолошком погледу, стицаjем одређених околности смо се и нашли у окружењу, из кога смо се морали извлачити кроз планине, по неравном терену. Ловили су нас, покушавали да нас опколе, ухвате. А ми чак нисмо знали ни куд да идемо и где се налазимо. Сећам се како смо 2 сата сасвим непомично лежали, неприjатељ се налазио буквално на 30 метара од наше групе, отприлике jе знао где се налазимо, тражио нас али нас ниjе могао открити. Да би се то схватило, треба замислити: планине, падине, честари коjи чак и зими пружаjу скровиште… Ја сам лежао у врло неудобном положаjу – на падини са главом надоле, и чекао да ме сваког трена нагази неприjатељска чизма. Нисам могао ни да мрднем, нисам видео шта се горе дешава. А горе се налазио неприjатељ. У jедном тренутку смо – било jе то око 12 сати – зачули црквена звона и схватили камо треба да се повлачимо. Лично сам то сматрао вишњим знаком.
Наjзад смо се успешно извукли. При томе желим да напоменем да су Срби из ровова (у српскоj воjсци jе постоjала подела на jединице коjе седе у рововима, и jединице коjе се крећу планинама – такозвани интервентни одреди), сазнавши да jе руски одред доспео у такав положаj, кренули да нас траже. Премда су имали сасвим другу намену и чисто људски су се jако плашили. Руси из другог дела нашег одреда, коjи се раниjе вратио, нису кренули да нас траже – уосталом, не осуђуjем их због тога – већ су Срби кренули. Сматрам да су ми у првоj борби Срби спасили живот.

А.П.: А због чега jе постоjала таква подела улога у jединицама српске воjске: на оне коjи се крећу планинама и оне коjи седе у рововима?
А.К.: Ми смо стигли као момци неоптерећени породицама, можда чак помало глупи у понечему, а српска воjска се већином састоjала из породичних људи. Природно, били су мање расположени за пентрање по планинама, то им ниjе било тако лако. Зато jе jединица седела у рововима: изађеш из куће и седнеш у ров (истина, тако jе било у почетноj етапи рата). У ту категориjу су спадали стариjи, породични људи и омладинци-воjни обвезници, њих нису упућивали у планине, чували су их. А они коjи су се кретали по планинама, такозване „интервентне чете“, били су нешто стариjи од омладинаца, добровољци. Али не бих рекао да седети у рововима значи избегавати опасност. Не! Седети у рововима зими по 3-4 недеље без икаквог греjања – ниjе лака ствар, то jе малтене подвиг. Интервентним одредима jе било лакше: изађу у планину, ратуjу, па се врате у град. Коначили смо у граду у мање-више комфорним условима са тушем и куваном храном. Интервентни одреди су ипак радили с времена на време: ишли у напад или противнапад, или у извиђање. У томе jе и била разлика између оних у рововима и интервентним одредима. Ако би негде дошло до пробоjа фронта, онда би и jедни и други учествовали.

А.П.: Шта jе у рату наjтеже?
А.К.: Наjтежа jе психолошка адаптациjа на нове услове. На услове смрти. На мене jе врло снажан утисак оставила смрт друга на моjим рукама. Био jе тешко рањен. Сам процес човековог одласка из живота – а при томе смо сви ми били млади – оставио jе страшан утисак на мене. После тога сам чак хтео да се вратим кући, али сам ипак остао, навикао се. Чак ни физичка оптерећења нису толико тешка као психолошка.

А.П.: Да ли jе било подвига у том рату?
А.К.: Било jе подвига и то не jедном. У првоj етапи рата су постоjали посебни руски добровољачки одреди, а краjем рата су се њихови остаци улили у одред „Бели вукови“, у коjи су улазили добровољци разних националности: Срби, Руси, Бугари. То jе била наjелитниjа jединица воjске Републике Српске коjа jе убацивана у боj. У то време се, 1994-1995. године Република Српска само бранила, пошто jе противник добиjао активну подршку у наоружању. И ето, десио се пробоj триjу муслиманских босанских бригада код града Трнова. Услед муслиманског jуриша су српске jединице са положаjа почеле да се хаотично повлаче и напустиле град. У тим деjствима нисам учествовао, пошто сам био рањен. У сусрет босанским бригадама у надирању (а свака jе имала по 300-400 воjника) упућен jе део одреда „Бели вукови“ – 10-15 воjника. Оно што се потом одиграло jе просто фантастика! Премда jе ту одиграла улогу и специфичност планинског рата, када су jединице принуђене да се развуку дуж путева и клисура. Муслимани су се, видевши бекство Срба, опустили, спремили за лако напредовање, и у том тренутку су се поjавили „бели вукови“. Извршили су удар на претходницу и своjим дрским деjствима пореметили противниково борбено расположење, тако да се зауставио и почео да се укопава. Потом су приспеле српске резерве и пробоj jе заустављен.

А.П.: Да ли бисте, ако опет започне рат, отишли тамо?
А.К.: Наравно да бих, ако би то било могуће. То jе моj народ. Уопште, сматрам да су Руси и Срби jако блиски, то jе у суштини jедан народ. Оно што се тамо одиграва, ратови, сукоби – то jе удар на Русиjу. Србиjа jе само мања сметња у глобалноj игри и идеолози НАТО то не криjу. Ако дође до рата, мислим да ће се тицати Косова. Косово jе светиња не само српског, него и читавог православног народа, и његова одбрана jе непосредна обавеза православаца.

А.П.: Како Ви видите будућност Србиjе?
А.К.: Ја таj народ волим, jа ту земљу волим и желим jоj свако добро. Добро се, како jа то схватам, налази у сфери развоjа сопствених националних традициjа, националних идеjа, а не у стремљењу у Европску униjу или НАТО. Интерес руског народа jе у томе да Срби буду Срби. Желео бих да Србиjа буде снажна, достоjна држава, достоjна свог народа, своjе историjе, своjих светаца, што искључуjе њено чланство у Европскоj униjи, НАТО-у и осталим антихришћанским, антиправославним структурама.

А.П.: Шта Руси могу да учине како би помогли Србиjи?
А.К.: Ми смо за Србе неки ауторитет. Срби имаjу пословицу: „Бог на небу, Русиjа на земљи“. Чак смо и сада за њих извесно мерило сопственог понашања. Узгред, то се не тиче само Срба, просто jе код њих то наjвише изражено. Те зато, указуjући им здрави пут развоjа, можемо врло озбиљно променити ситуациjу у Србиjи. Сем тога, jачаjући у целини, руски народ може много тога учинити за Србе, за многе народе.
Да пређемо на конкретно, на пример, организациjа као што jе „Народни Сабор“ поседуjе друштвене технологиjе коjе српске организациjе немаjу. Упознавање Срба са њима може озбиљно утицати на друштвено-политички живот савремене Србиjе.

Извор: СРБИН

Везане виjести:

Спомен-храм за погинуле руске добровољце

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: