Rušenje mitova o Titovoj epohi (1): Jugoslavija je bila lažni raj

Datum objave: nedelja, 22 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

Jedan od najukorenjenijih mitova na postjugoslovenskim prostorima je onaj koji socijalističku Jugoslaviju predstavlja u ružičastom svetlu kao i zemlju u kojoj se, gotovo po svim osnovama, živelo daleko bolje nego danas. Iako milioni iskreno žale, od Triglava do Đevđelije, zanimljivo je da nikome na pamet ne pada ideja o obnovi “jugoslovenskog raja”, pa čak ne žele ni vraćanje socijalizma.

Brojke ruše zablude: SFRJ je imala mnogo prednosti, ali i mana
Brojke ruše zablude: SFRJ je imala mnogo
prednosti, ali i mana Foto: Tanjug/AP

Mit kaže da je Jugoslavija bila radnički raj, u kojem su svi imali posao i platu, besplatne stanove, dobro živeli. Industrija je u njoj cvetala. Jugoslavija je izvozila, gradila fabrike, bolnice, škole, auto-puteve i pruge. Svi su bili srednja klasa. Dugovali smo malo, bili poštovani u svetu, imali veoma jaku armiju. A onda su, kao po komandi, na vlast došli nacionalisti, zaratili, u privatizacijama opljačkali državnu imovinu i danas se živi u jadu liberalnog kapitalizma.

Međutim, ako se pogledaju brojke, makar za udarne teze mitova, dolazi se do značajno drugačije slike koju je nedavno obelodanio ekonomista dr Goran Nikolić u analizi mita o “zlatnim sedamdesetim” u SFRJ. Prvi mit je o visokoj zaposlenosti. Pre svega, ta niska stopa nezaposlenosti je vrhunac između 1968. i 1973. godine, a upravo tada je Tito otvorio granice isprva za pola miliona, a onda i za još milion “gastarbajtera”. I upravo je za toliko i pao broj nezaposlenih, pokazuju statistike SFRJ.

Problem SFRJ je i što je stopa nezaposlenosti posle 1975. godine bila u stalnom porastu, naročito među visokoobrazovanima. Nezaposlenost u Sloveniji je iznosila četiri do pet odsto, u Hrvatskoj devet, Srbiji 15, u BiH 20 odsto, a na Kosovu čak 57 procenata. Sasvim je drugo pitanje i efikasnosti sistema, odnosno činjenice da se često nije pravila razlika između “imati posao” i “imati radno mesto”. Ovo drugo je generisalo ogroman problem preteranog broja zaposlenih u fabrikama i državnoj upravi, zbog čega i danas pate sve države bivše SFRJ. Već osamdesetih godina u SFRJ zbog toga počinju i prvi “prinudni odmori” koji su u proseku trajali više od godinu dana. Kod visokoobrazovanih 1985. godine stopa nezaposlenosti mladih (mlađih od 30 godina) bila je neverovatnih 59,6 odsto.

Drugi veliki mit je da je SFRJ dugovala malo. Jugoslavija je imala “samo” 20 milijardi dolara duga, a danas samo Srbija duguje više. Međutim, ako se uzme kalkulator rasta cena i pariteta kupovne moći, danas bih tih 20 milijardi zapravo iznosilo više od stotinu milijardi dolara. Ciklus zaduživanja Jugoslavije je počeo 1975. Šest godina kasnije je inflacija u SFRJ dostigla 45 odsto i rasla sve do čudesnih 1.000 odsto do vlade Ante Markovića koji je pokušao i u dobroj meri uspeo da izvede ekonomsku reformu. Ali, posledica visoke inflacije bilo je nestajanje skoro sve uvozne robe s rafova, zemlja nije bila u stanju da plaća uvoz nafte, opreme i sirovina, nastali su prekidi u proizvodnji, počelo se s merama poput vožnje “par-nepar” i bonova za gorivo. Nastupila je ekonomska kriza koja će trajati do raspada Jugoslavije.

Mesec dana nakon Titove smrti, u maju 1980, savezna vlada je devalvirala dinar za 30 odsto, a zatim će se devalvacije ređati jedna za drugom sve do raspada zemlje. I onda je, 1983. godine Jugoslavija i zvanično bankrotirala, iako to nikad svojim građanima nije objavila, te je prestala da plaća sve obaveze prema inostranstvu, što je rezultiralo golemim nestašicama. Svetska banka je 1991. procenila da je dug SFRJ nenaplativ. Nije vredelo ni što je MMF otpisao 1,8 milijardi duga, niti što je vlada SAD, u očajničkom pokušaju da spreči raspad države, donirala još tri i po milijarde dolara za stabilizaciju dinara. Dug Jugoaje od 1961. do 1980. uve턇ao se za oko 17,6 odsto svake godine. Da se taj tempo rasta nastao i nakon 1980, ukupni dug bivše SFRJ bi danas iznoo neverovatnih šest triliona dolara.

Fraza “dobra stara vremena” često su na usnama sredovečnih i starijih ljudi koji se sa sadašnjošću rvu gledajući unazad. Ali, istorijska nauka pokazuje da ta dobra stara vremena nisu samo period socijalističke Jugoslavije, već razdoblje koje je trajalo više od vek i po, kaže istoričar Predrag Marković autor knjige “Tito – kratka biografija”:

– Čitav 19. vek je bio dobar period za Evropu, pa i za nas. Od “naroda iz šume” u prošli vek smo ušli sa izgrađenim institucijama. A druga polovina 20. veka bila je dobra za ceo svet. To nema veze s Titom i komunistima. Ipak, SFRJ je bila u mnogo čemu posebna. Građenje identiteta je veliki posao. Imamo pitanje na koje je teško odgovoriti – šta je dobro u tome biti danas Srbin? Titovi Jugosloveni su mogli da odgovore na to na šta su ponosni.

Bravar, pijanista, vizionar

Istoričar Marković pokušao je da sažme i kontroverze oko Tita.
– Bio je bravar, ambiciozni partijski aktivista, dobar mačevalac, vođa antifašističkog otpora, strastveni lovac, diktator, ljubitelj duvana i jahanja, neprikosnoveni lider država koje nisu pripadale nijednom hladnoratovskom bloku, fotograf i pijanista, vizionar jugoslovenskog puta u komunizam, hedonista, “srbomrzac” i “najveći neprijatelj hrvatskog naroda” u istom trenutku, egzekutor političkih neistomišljenika, najveći humanista i borac za slobodu ugnjetavanih i malih u 20. veku. Njegov najveći uspeh je blistava spoljna politika. Retko kada je tako mala zemlja igrala tako veliku ulogu na međunarodnoj sceni.

Zašto se građani nisu pitali kuda to plovi jugoslovenski brod? Verovatno zato što je porodica u srednjoj klasi mogla da živi od jedne plate. Istina je da su se vozili loši automobili, ali je bar skoro svako mogao da ih kupi. Išlo se i na more. Uglavnom Jadransko. Nisu to bila luksuzna letovališta, ali je svako sebi mogao da priušti sunce i more. Moglo se i na zimovanje, a veliki broj porodica je gradio vikendice. U takvim okolnostima se oni nisu pitali da li je sve u redu.

Marković se slaže da je zabluda da je sve za Titovog vakta bilo dobro i ističe da su raspad zemlje i propadanje privrede u stvari počeli za njegovog života. Bilo je u Titu nečeg što je podsećalo na turskog vođu Mustafu Kemala Ataturka ili Mao Cedunga, smatra Marković, ali s jednom ogromnom razlikom:

– Države koje su oni stvorili i dalje traju. Titova država je propala.

(Nastaviće se)

Autor: Lj. Ivanović

Izvor: Vesti online

 

Vezane vijesti:

Rušenje mitova o Titovoj epohi (2): Slovenci uvek prvi povuku nogu

Rušenje mitova o Titovoj epohi (3): Poraz pete armije Evrope

Rušenje mitova o Titovoj epohi (4): Živeli smo u velikom obdaništu

Rušenje mitova o Titovoj epohi (5): Po Titu se zove i asteroid

Rušenje mitova o Titovoj epohi (6): Brozova Jugoslavija najhumanija država

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

3 komentara za Rušenje mitova o Titovoj epohi (1): Jugoslavija je bila lažni raj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top