Родољубље

Нема ниjедне лоше, негативне, тешке, наjцрње
оцене, квалификациjе Срба као народа и Србиjе као државе, коjа jе настала у иностранству.
Не, све оне рођене су у београдским салонским становима

Корен jе дубок,
сеже до 1918. године, што су обjашњавали и саговорници „Новости“, и рађања заjедничке
државе Јужних Словена, у коjоj jе већински народ, Срби, уз поништавање сопствене
државе морао да круни и колективну националну свест jер то jе сметало малим народима.
Работа jе кулминирала у Титовоj Југославиjи и дошли смо у ситуациjу, ево траjе и
данас, да jе свако српство у Србиjи инцидент.

Завршне радове
у овоj причи обавила jе фракциjа Савеза комуниста Србиjе, поражена на чувеноj Осмоj
седници. Они су сваком националном предзнаку код Срба прилепили хегемонизам, шовинизам,
неретко и фашизам. Они су у Србиjи увели поделу на патриоте и оне друге, уз паралелну
поставку да jе патриотизам наjвеће зло; они (поражени на Осмоj седници) „измислили“
су тзв. независно новинарство; тврде да су баш они у Србиjу „донели“ демократиjу
и слободу; они су тражили лустрациjу али са 1986. годином као стартном позициjом,
иначе би морали саме себе да лустрираjу. На краjу, они су, кажу, власници будуће
чланске карте Србиjе у Европи. Ако до тога икада дође.

Нема ниjедне
лоше, негативне, тешке, наjцрње оцене, квалификациjе Срба као народа и Србиjе као
државе, коjа jе настала у иностранству. Не, све оне рођене су у дедињским вилама
и београдским салонским становима ликова поражених на Осмоj седници, послате су
у свет као тужба на рачун сопственог народа, а отуда се вратиле као ставови међународне
заjеднице.

Сви интереси
наjвећих српских неприjатеља, великих и малих, поклапаjу се са циљевима и интересима
бивших српских комуниста (сада демократа и либерала) изашлих из шињела Осме седнице.
Чудно, али истинито. Такви, без изузетка, гаjе наглашени анимозитет према, на пример,
Емиру Кустурици. Или према Новаку Ђоковићу. Откуд њему – онако успешном, наjбољем
на свету – право да се представља као Србин.

Нисте ваљда заборавили
да jе Жарко Кораћ, први у свету, Ђоковићу замерио што након победе подиже три прста.
Кораћ то сматра србовањем, провокациjом. Из тога jе, само из тога, рођена недавна
лондонска оцена да су онаj усташа Јосип Џо Шимунић и Новак Ђоковић иста страна балканске
медаље. Човек коjи jе то изговорио поjма нема шта значе три Ђоковићева прста. Јавили
су му из Београда уз опширно, можете претпоставити какво, обjашњење.

Кустурица им
смета jер руши поставку да jе сваки српски национализам неприхватљив за Европу.
Кусту у тоj Европи третираjу као изузетно ретку и исто тако вредну ендемску врсту,
цене га више него сопствене филмске великане, а врло добро знаjу за његово србовање.
И како ту чињеницу себи и другима да обjасни следбеник поражене фракциjе КПС на
Осмоj седници. Излаз jе пре неку годину понудила Весна Пешић; она сматра да Кустурицу
треба вратити у Сараjево.

Звучи парадоксално, нестварно за 21. век,
али Срби као народ мораjу jош jедном на пут националног освешћења, jер оно што jе
у том смислу код Срба оставило jугословенство и комунизам, дугорочно гледано представља
наjуспешниjи проjекат поништавања jедне нациjе у савременоj Европи.

Пише: Ратко ДМИТРОВИЋ 

Извор: ВЕЧЕРЊЕ