Ratnik težak 23 kilograma

Datum objave: sreda, 30 aprila, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/kostur-sa-vida.jpg

Selo Berzilovci kod Lazarevca. Prema seoskom groblju, smeštenom na blagoj uzvisini, žurno i žustro korača seljak Slobodan Malinković. Njegova šajkača promiče između spomenika i zaustavi se kod jednog ovećeg. Seljak skide kapu, prekrsti se tri puta i poljubi sliku na spomeniku od crnog mermera.

 
– Bio je veliki srpski junak, dobar čovek i pažljiv komšija. Nikad se ni oko čega nismo zavadili. Mnogo dobrog mi je u životu učinio. Zato, kad prođem pored groblja, pomenem ga za pokoj duše – govori stavljajući na glavu pohabanu šajkaču.

Na prednjoj strani spomenika fotografija Čedomira Popovića (1896-1991). Ispod natpis – solunac. Poleđinu spomenika krasi mala crna mermerna pločica sa fotografijom iscrpljenog srpskog ratnika iz Prvog svetskog rata i tekst ispod nje “Kostur sa Vida”.

Trka za cokule
– Pričao mi je kako je došao do novih vojničkih cokula koje su mu sigurno spasle život. Oficir je preostali par cokula obesio na kolac i pred batoljonom rekao da vojnici trče da ih osvoje. Čeda je bio najbrži. Krio ih je nosio i sve do Bizete nosio u rancu pa kad je poderao opanke, obuo je cokule. Bio je to spas za izranavljene noge – kaže Đoković.

– Ovde počivaju kosti čoveka, koji je sa 19 godina pregazio albansku golgotu, lečio se na ostrvu Vidu i u Bizerti, preživeo pakao solunskog fronta i u pobedničkoj koloni srpske vojske stigao 1918. godine u svoje rodno selo kod Lazarevca – priča publicista Milorad Đoković. On je 1994. godine objavio knjigu “Kostur sa Vida” u kojoj je zabeležena ispovest ovog neobičnog srpskog ratnika.

– U ovoj knjizi je objavljena slika koju je video svet u toku 1916. godine. Ona je predstavljala čoveka-kostura, teškog samo 23 kilograma, odevenog u rite, sa velikom šajkačom, torbom obešenom o levom ramenu, koju jednom rukom pridržava. Na nogama pocepani opanci vezani oputom… Avetinjsko lice, upale u očne jabučice, jako izražene jagodice ogledalo su patnje jednog naroda – kaže Đoković.

ŽIVI LEŠEVI
Kad se, nakon dolaska iz Višegrada i studija u Beogradu, doselio u Lazarevac, Đoković je počeo da izučava sudbinu starog solunca. Danima je s njim razgovarao, beležio njegove doživljaje iz Prvog svetskog rata i tada prvi put video čuvenu fotografiju.

– Čedomir je u Kolubarskoj bici, u kojoj je srpska vojska izvojevala veliku pobedu, pomagao artiljercima donoseći im granate. Zvanično je mobilisan u oktobru 1915. godine i nakon sloma srpske odbrane u povlačenju preko Albanije sa srpskom vojskom proveo puna tri i po meseca. Tako se obreo i na ostrvu Vidu, gde je u moru sahranjeno 7.000 srpskih vojnika – priča Đoković.

Popović je Đokoviću ispričao kako je na ovom ostrvu nastala čuvena fotografija.

– Bio sam između života i smrti. Stanem u red gde pregled vrši jedan francuski lekar, po činu poručnik. Objasnih mu da bolujem od difterije, ali da nisam bolestan… Vidim lekar na jednu stranu odvaja zdrave, na drugu bolesne… Pogled na one žive leševe koji stoje ohrabri me i pomislih kako sam ja mnogo zdraviji od njih – ispričao je Đokoviću Čeda Popović.

Lekar se zainteresovao za ovog srpskog vojnika. Uzeo mu je i ostale podatke, izvagao ga i ustanovio da ima 23 kilograma.

– Reče mi da li može da me slika. Ja stadoh, što god više mogoh isprsih se iako mi nije bilo jasno zašto mene slika pored toliko vojnika – ispričao je Čedomir.

Pobeda na Kolubari
U vreme obeležavanja 80-godišnjice od slavne pobede srpske nad austrougarskom vojskom na Kolubari, kada je poginulo 30.000 neprijateljskih i 20.000 srpskih vojnika, u Lazarevcu je na svečanoj akademiji izveden pozorišni komad “Kostur sa Vida” za koji je scenario napisao Milorad Đoković. Predstavu su izveli glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a ulogu Čede Popovića tumačio je glumac Zoran Belošević iz Lazarevca.

Francuski lekar je posle tri dana posetio Čedomira u bolnici doneo mu pomorandže i njegovu fotografiju.

– Kasnije sam saznao da je tih dana januara 1916. godine čitav svet video moju sliku. Lekar me često posećivao i donosio mi milostive. Ime tog lekara nisam upamtio i to mi je dan-danas žao – sećao se Čedomir.

Kostur sa Vida je fotografiju samo pogledao i sakrio je u novčanik.

– Čuvao sam je kao najveću relikviju i nikome je nisam pokazivao. Čovek, tako sam mislio, muku svoju treba da sakrije daleko od ljudi i da to bude samo njegova tajna. Sliku sam pogledao samo jednom uoči bitke na Gorniševu. Gledao sam je i govorio – kad si ti, Čedo, preživeo Albaniju i Vido, preživećeš sve u životu…

Već prekaljeni ratnik je tada imao 24 godine. Bio je momak za ženidbu i bojao se šta će mu reći devojke kad na fotografiji vide kako je izgledao.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/solunci.jpg

Poslednji Solunci: Čedomir (treći sa lijeve strane)

KAČAMAK SA ZEMLjOM
Kostura sa Vida, Čedu Popovića i njegovu čuvenu fotografiju “otkrio” je list “Politika” još 1939. godine kada je u ovom listu osvanula i reportaža i nesalomivosti srpskih seljaka ratnika.

Po povratku sa ratišta, gde je ostao i invalid, Čeda je živio u skromnoj kućici u selu Berzilovcima. Bio je, kažu seljani, pismen i dobar čovek koji se trudio svima da pomogne. Oženio se i sa suprugom Jelkom dobio šest kćeri. U Čedinoj rodnoj kući danas žive njegova kćerke Nadežda i Vera.

Stari ratnik je pričao Đokoviću kako su ga vojni sveštenici osam puta opajali jer se nije znalo da li će preživeti bitku. Pričao mu je kako su mnogi vojnici prilikom prelaska preko Albanije pojeli svoje opanke od štavljene životinjske kože, kako su pili morsku vodu i tu umirali, smrzavali se po albanskim gudurama ili su ih ubijali Arnauti.

– Sećam se otac mi je često pričao kako je pri prelasku preko albanskih gudura zaradio nadimak Čeda Kačamak. Kad su na Božić 1916. posle gladovanja i danonoćnog pešačenja srpski vojnici stigli u varošicu Fijeri, deljen im je topli kačamak sa maslom. Čeda je, onako pregladneo, prekršio oficirsko naređenje i dva puta stajao u red za porciju kačamaka. Treći put ga je primetio jedan major i opalio mu šamar po izmučenom licu. On je pao na zemlju, kačamak se prosuo i pomešao sa zemljom, ali je otac sve to halapljivo pojeo. Saborci su mu tada prišili nadimak Čeda Kačamak – priča kćerka Vera.
Kostur sa Vida umro je 27. oktobra 1991. godine. Sahranjen je na seoskom groblju uz sve vojne i civilne počasti.

 

Izvor: Vesti Online




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top