То нико не разуме

Ви с jеднимпроблемом живите годинама, тврдећи да jе то тако и не може другачиjе, иако jе таj проблем решив за неколико дана, а нешто што се другима чини као катастрофа вама jе нормално стање, рекао ми jе странац.

Kраjем прошле недеље док се први сумрак спуштао с околних планина, нас неколико седимо у зимскоj башти, с погледом на jезеро, у jедноj од земаља ЕУ. Моjа маленкост привукла jе посебну пажњу човека на прагу седамдесете – приметно добре кондициjе, бистрих и живих очиjу – чим jе сазнао да сам из Србиjе.

– Ја се вама, Србима, дивим – била jе његова прва реченица.

Осетих унутрашњу топлину, обли ме задовољство, помислих: оваj зна српску историjу, сада ће да нас велича због Карађорђа, Првог светског рата, доприноса сламању нацизма… па jош кад jе додао да на свету нема државе каква jе Србиjа, почех у себи да хвалим Бога што у иностранству набасах на таквог.

– А шта вас посебно одушевљава код Срба – питам, сав разнежен.

– То што сте ви народ коjи живи изван свих познатих правила, што практично и немате државу, што вас гута сивило потпуно уништене економиjе, што имате наjмања лична примања на Балкану, а живите као да сте пуни новца. Ресторани у Београду су пуни. Ја то уопште не могу да схватим – изговорио jе човек у jедном даху.

Сада већ потпуно другачиjег расположења, свестан у ком правцу разговор може да иде, питам саговорника на основу чега то закључуjе.

– Често сам пословно у Србиjи, а радим и у Хрватскоj. Разумем ваш jезик, мислим да вас као народ познаjем, али вас не разумем. Ви с jедним проблемом живите годинама, тврдећи да jе то тако и не може другачиjе, иако jе таj проблем решив за неколико дана, а нешто што се другима чини као катастрофа вама jе нормално стање. Изгледа да код вас нико ни за шта не одговара. Ваши путеви, укључуjући ауто-пут, грозни су, не знам за горе у Европи, и ту се ништа не мења. Једне године изградите десет километара пута коjи идуће године реновирате. Како jе могуће да фирма коjа jе правила таj пут и даље постоjи. Ко им даjе послове? Како jе могуће да надзорни органи потпишу папир да су такви путеви добро направљени и како ти људи и даље раде као чланови надзорних комисиjа.

– Био сам – вели – пре неколико дана у Београду и сазнао да су неки ваши познати бизнисмени тражили и добиjали кредите у висини десетина и стотина милиона евра, даjући часну реч као гаранциjу. – Јесу – ускачем у реч – и сада су у затвору. – Добро – каже оваj и пита због чега нису у затвору они коjи су такве кредите одобравали. Они су, наглашава, прави кривци, они су располагали новцем, њихове одлуке су упропастиле банке, а не захтеви ових коjи су иза браве.

– Или – упоран jе – све до доласка у Србиjу нигде нисам чуо да jе могуће jедан стан у изградњи продати пет пута. Шта jе с људима коjи то раде, шта jе с онима у државноj администрациjи коjи су то омогућили, чуjем да нико од њих ниjе правоснажно осуђен. Ја то не разумем – поновио jе странац на прагу седамдесетих.

– Знате шта jе горе од свега тога – упитао сам странца.

– Шта – подигао jе обрве очекуjући нешто спектакуларно.

– Чињеница да у Србиjи нико више и не пита због чега jе стање овакво каквим га описуjете

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: НОВОСТИ