Хрватски антифашизам преко Дражине кокарде

Срби су jедини уjедињуjући фактор кад су Хрвати и Хрватска у питању.

Постоjе тамо различите политичке идеjе, странке са десним и левим (каквим-таквим) идеологиjама; постоjе Хрвати заражени европеjством и они, таквих jе можда и више, коjи о европским интеграциjама мисле све наjгоре; има у Хрватскоj и русофила и љубитеља свега што стиже из Америке, и те разлике су видљиве, судараjу се, непомирљиве су… и све jе тако док се не дође до Срба. Тада се хрватска jавност муњевито, као што се роj пчела формира за неколико минута, удружуjе и сви мисле исто. Ево случаjа са ђенералом Дражом.

Хрватска се већ данима, у мери коjа постаjе невероватна и за многе необjашњива, бави судским процесом у Београду коjи би могао да доведе до неке врсте рехабилитациjе бригадног генерала, Драгољуба Драже Михаиловића, начелника штаба Врховне команде Југословенске воjске у отаџбини и министара воjске, ваздухопловства и морнарице. Оглашаваjу се сви, од сеоских кабадахиjа по Далматинскоj Загори, са захвалницом домовинског рата на зиду, преко попова, медиjских коментатора, историчара, политичких лидера, све до председника Иве Јосиповића. Сви мисле и говоре исто; Дража jе ратни злочинац, он и његови четници били су фашисти, рехабилитациjа би додатно оптеретила односе Србиjе и Хрватске.

У АДМИНИСТРАЦИЈИ АНТЕ ПАВЕЛИЋА

То говоре убеђени хрватски фашисти, распоређени по друштвено маргинализованим групама и политичким организациjама, то говоре тзв. „независни интелектуалци“, свеучилишни професори, историчари, бивши партизани, неспорни хрватски антифашисти… сви. Весна Пусић, министар иностраних послова Хрватске иде нешто даље, па додаjе да ће ово са Дражом поделити и саму Србиjу. Њоj jе, ето, жао Србиjе.

Иначе, отац Весне Пусић, Еуген Пусић, био jе високи службеник у администрациjи Анте Павелића. Хрватски државни архив чува матични лист Еугена Пусића (фонд бр. 487 – коjи се односи на Министарство оружаних снага НДХ) и ту налазимо много интересантних података из ратне биографиjе овог човека. Уз остало, види се да jе заклетву усташкоj влади дао само осам дана после проглашења НДХ, да jе у хрватску воjску ступио првог маjа 1941. године, те да jе 1944. године одликован према наредби „прочелника Устроjбеног одjела Министарства оружаних снага НДХ“. Пусић jе из рата изашао као из вагона воза коjи jе неповратно одлазио у историjу. Под неразjашњеним околностима, без икаквих последица, постао jе уважен и у новоj држави, догуравши до места професора на „Правном факултету“ у Загребу, а редовни члан „Југословенске академиjе знаности и умjетности“ постао jе 1983. године.

Разуме се, деца ни у коjем случаjу не могу да сносе последице деловања своjих родитеља, али у овом случаjу Весниног оца спомињем само зато што сам убеђен да би бар она могла да се суздржи и ћути када су овакве расправе на сцени. А да ниjе благонаклона према Србима у Хрватскоj и то jе тачно.

Писао сам о томе у „Печату“.

Мали jе ово простор да представимо бисере из лепезе наjновиjих хрватских мишљења о Дражи, четницима, Србима, Другом светском рату. Све се то у Хрватскоj у ових неколико дана помешало; Тито, за многе у Хрватскоj комунистички монструм и велики ратни злочинац, коjи jе побио „300 хиљада Хрвата код Блаjбурга“, преко ноћи jе постао „велики борац против четништва и победник над Дражом“; комунистички судови сада су у Хрватскоj легитимни, све jе на свом месту само да би се оправдала и оснажила службена квалификациjа Титове Југославиjе, да jе Драгољуб Дража Михаиловић био ратни злочинац.

Хрватска jе утемељена на антифашизму, ми смо са усташтвом одавно рашчистили узвикуjу Јосиповић, Пусић и остали познати и мање познати Хрвати. Додаjу да су четници, као и усташе, фашисти и да jе та прича закључена. Споменута Пусић напомиње да ће судски процес у Београду, ако оконча рехабилитациjом ђенерала Драже, нанети велику штету Србиjи у међународноj заjедници. Србиjа, познато jе, има велики углед у међународноj заjедници.

На жици Весне Пусић тамбура и Јелко Кацин, кадар Европске униjе за све и свашта на Балкану, наjвише за посматрање Србиjе и Срба. Случаjно заборављаjући чињеницу да jе наjбољи словеначки економиста Александар Баjт (умро 2000. године), по сопственом признању био активни члан Равногорског покрета Драже Михаиловића, Кацин тврди да Европе са забринутошћу и великом пажњом прати шта се у Србиjи догађа око Драже Михаиловића. Лаже, наравно. Кога у Европи то интересуjе? Са тим се више не замаjаваjу ни у Србиjи. Али, да се ми позабавимо наjновиjом манифестациjом хрватског односа према фашизму. Да та силна халабука нешто не скрива? Управо тако.

УСТАШЕ И ДОМОБРАНИ

Хрватска влада, jош од 1993. године, редовно, сваког месеца, исплаћуjе преживелим усташама пензиjе. Знам да вам ово звучи невероватно, али jе истина. Хрватска, коjа данас за себе тврди да ниjе следбеница „Независне државе Хрватске“, да са Павелићем и његовом државом нема никакве везе и на оваj начин негуjе успомену на ту монструозну фашистичку творевину. Кажем „и на оваj начин“, пошто ниjе jедини.

Из хрватског Инвалидско-мировинског фонда прошлог месеца (март 2012. године) исплаћено jе 16.000 пензиjа припадницима регуларних снага „Независне државе Хрватске“, усташама и домобранима. Истовремено, врло jе интересантан податак да 9.500 грађана Хрватске прима пензиjу на основу учешћа у партизанском покрету. Ове две броjке врло су инспиративне за разне анализе, поређења, преиспитивања, али текст ниjе о томе и зато се враћамо усташким пензиjама.

Хрватска истина никада ниjе донела закон о рехабилитациjи Анте Павелића и усташтва, формално ниjе, али jе практично у потпуности рехабилитовала таj покрет; кроз примену ендехазиjских термина, назива воjних формациjа и чинова, кроз дозволу остарелим усташама да се врате (углавном из Јужне Америке) и слободно живе у Хрватскоj, те на краjу кроз решења о пензиjама за ту Павелићеву братиjу.

Неко ће рећи да се наjснажниjа веза НДХ и савремене Хрватске видела и види кроз однос према Србима и свакоj заjедничкоj држави са њима, и таj неко биће увелико у праву.

Сваког пролећа, ево већ двадесет година, наjвиша државна делегациjа Хрватске одлази до вароши Блаjбург, у Аустриjи, и на тамошњем пољу, месту где jе капитулирала усташка воjска, полаже венац на споменик убиjеним усташама. Тачниjе, одржава сећање и на ту воjску, и на НДХ. Зар се то може назвати антифашизмом?

Шта год неко данас причао, како год тумачио Други светски рат, „Независна држава Хрватска“, како то своjевремено рече Фрањо Туђман, била jе жељена и хиљаду година сањана хрватска држава. Истина, траjала jе кратко, стицаjем околности, али то jе била хрватска држава, са свим своjим садржаjима, дометима и злочинима.

Хрвати се тога могу стидети, али се не могу одрећи. Судећи по уважавању Блаjбуршког споменика и одласку на то место, они се тога и не одричу.

Недавно jе Даниjел Ивин, рођени брат Славка Голдштаjна, покренуо инициjативу да се уредбом Владе Хрватске прекине, малтене забрани, одлазак државних службеника на поклоњење сенима усташа убиjених код Блаjбурга. Са службених државних адреса нема реаговања. Ивина jе подржао само Савез антифашистичких бораца Хрватске.

ПОРАЖЕНИ ФАШИСТИ

Изjедначавање усташа и четника, поравнавање Анте Павелића и Драже Михаиловића, стара jе дисциплина на овим просторима. Нису то лансирали Хрвати, већ комунисти, победници у грађанском рату, коjи су знали да ниjе могуће створити будућу федералну државу ако у њу наjброjниjи народ (Срби) уђу као антифашисти, победници у рату, а други по броjности, Хрвати, као поражени фашисти. Зато су усташе и четници постали исти и пред судовима, и пред филмским камерама.

Иву Јосиповића и Весну Пусић нико не подсећа, ни у Хрватскоj, ни из Србиjе, а требало би, на разлику између усташа и четника. Нико да их упита – па ћемо то ми урадити, набраjаjући у „Печату“ већ обjављене податке – како се то легендарни Шарл де Гол, командант Покрета отпора у Францускоj 1943. године „збунио“ и одликовао Дражу „Ратним крстом“. Тим поводом пред jединицама француске воjске читана jе похвала у коjоj Де Гол назива Дражу Михаиловића „легендарним jунаком и симболом наjчистиjег родољубља“. Или, шта би председнику Америке Хари Труману, да постхумно, 1948. године, одликуjе Дражу Михаиловића орденом „Легиjе заслуга“. Или, ко то превари чувени „Таjмс“ да jе 28. jула 1946. године, после стрељања генерала Михаиловића, обjавио: „Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао jе као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазиjе са истока“.

Први град у поробљеноj Европи, коjа jе стењала под Хитлеровом чизмом, била jе Лозница. Град су 31. августа 1941. године ослободили четници Драже Михаиловића, под командом потпуковника Веселина Мисите. Већ сутрадан „Радио Москва“ jавља да jе Хитлер доживео први пораз на Балкану, у Србиjи, где су, пазите сада, „партизани ослободили градић Лозницу“.

Та информациjа дошла jе из истог оног мозга коjи jе 1945. године изjедначио усташе и четнике, мозга коjи то ради и данас. У Хрватскоj, али, жалосно jе, и у Србиjи.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 06. априла 2012. године.