Ratko Bulatović, junak i stradalik iz 1999. – Povratnik sa poslednje kapije

Datum objave: subota, 27 aprila, 2019
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

Sve je to patetična statistika”, graknuće uhranjena gomila perača krvi sa vetrobrana NATO-ovih letećih ubica. Ona ista beslovesna masa frenetičnih natofila čija će dobrodošlica Solani, Anri-Leviju i ostalim srbofobnim zagovornicima odstrela Srbije ostati upisana poput olimpijskih rekorda u disciplini podaništva zločincima i izdaji otadžbine

Ratko Bulatović
Ratko Bulatović

Te noći, 29/30. april, naši tradicionalni prijatelji raketirali su Generalštab u centru Beograda.

On, dežurni u Gradskom štabu civilne zaštite, pohitao je sa ekipom da spasava ranjene. Pažljivo izračunavši vreme, ubice su se vratile dvanaest minuta kasnije i bombardovale isto mesto. On je ostao bez obe noge i tla pod njima. Nisu mu davali mnogo šansi, ali je preživeo. Od njega i danas možemo učiti kako se bori za život i smisao, kako se verom pomeraju planine.

 

Osvanuli smo tog prolećnog jutra 2000. godine na godišnjicu NATO bombardovanja u nekoj birtiji na novobeogradskom Kvantašu, gde nas je mamurna zora dovela direktno od Bate Pežoa iz Novog Sada u čijem smo restoranu proveli, popodne i celu noć. Pili smo slaveći život, odlivajući po kap za nesrećnike koje je sreća ostavila u ruševinama zgrada, mostova, pijaca, obdaništa, bolnica, porodilišta. Za heroje neba i branioce međe na Košarama i širom krvlju natopljenog Kosmeta. Zaboravljenog i otrgnutog poput kosovskog božura čije cvetanje nas podseća na vreme kada se otmena smrt pazarila životom i kada je gospodstvo ovenčavano krunom viteštva i oreolom besmrtnosti. Srpska vojska je jedna od retkih čije su krunisane glave, od Nemanje do despota Stefana Lazarevića i Petra Prvog koračale pred svojim ratnicima. Tako je zapisano kao podstrek i opomena.

„Sve je to patetična statistika”, graknuće uhranjena gomila perača krvi sa vetrobrana NATO-ovih letećih ubica. Ona ista beslovesna masa frenetičnih natofila čija će dobrodošlica Solani, Anri-Leviju i ostalim srbofobnim zagovornicima odstrela Srbije ostati upisana poput olimpijskih rekorda u disciplini podaništva zločincima i izdaji otadžbine.

A šta su emocije, šta je ranjena duša, šta je poezija? Šta je narod bez mita? Bez epopeja i tragedija na kojima je uzvišeno gradio vrhove!? Zar život na Balkanu nije patetika!? Patetika kreirana negde daleko. Bez konjanika, vitezova, mačeva ili pušaka. Ovde je, na našem pragu, napravljen najveći poligon industrije smrti.

„Sve je ovde sumrak. Zemlja je obavijena mrakom sile i silom mraka”, primećuje preko dima cigarete Ratko Bulatović, pitajući me znam li gde sahranjuju amputirane delove ljudskih tela.

„Voleo bih da znam gde su mi sahranili noge. Da odem da im uždim sveću. Da zapalim voštanicu drugoj polovini tela na drugom svetu“, nastavi odsutno nekako za sebe, moj dobri Rale.

Zoran ga je gledao očima punim suza. Nisu se poznavali pre Ratkovog ranjavanja. Upoznao sam ih u leto kada je Ratko ponovo prohodao. Od tog trenutka do Zoranovog odlaska 16. septembra 2006. godine, na dan smotre prvih pitomaca Vojske Srbije, nismo se razdvajali.

„Znaš, što duže poznajem Ratka sve ga više volim. Retki su ljudi koji tako otmeno nose svoju muku, kao naš Rale. On je čovek za literaturu. Živi junak ovog našeg surovog vremena u kome je svaki dan istorija”, govorio je setno, tog jutra, kada smo se rastali sa Ratkom, moj novinarski uzor i učitelj Zoran Bogavac, redak novinar sa dušom deteta i mudrošću antičkog starca.

Uzdam se u istinu
„Na jednoj strani je snaga, moć, novac. Na drugoj smo mi, sami kao slamka među vihorove. Stali smo na put vražjoj sili. Pali anđeli u crnim košuljama iz kukavičjeg gnezda prosipaju smrt. Zaposlili su bolnice i pogrebna preduzeća na neodređeno vreme. Tek ćemo osetiti huk ove nesreće. Posejano zlo će puneći groblja prazniti gradove i sela”, proročanski je tog jutra zagledan ko slepi prorok u začađalu tavanicu govorio Ratko.

„Bog svevišnji zna ko će pobediti. Mrak ili svetlost. Nespokoj me baca, istina podiže. Telo posustaje, duša ga krepi nadom za Božjom pravdom. Osećam se kao stranac na ovom svetu koji ne razume mene, ali ja još manje razumem ovo carstvo laži, obmane i opsene. Uzdam se jedino u istinu. Božju, neponovljivu i nedeljivu. Jednu jedinu. Ona je moje Vjeruju. Moj simbol vere i zaveta. Prikratili su me za noge, ali neća za istinu. Svedočiću na ovom svetu i pred nebeskom porotom. Oltar istine je jedini sud čiji tas filigranski meri pravdu jakom i nejakom. Ako nije tako, ako istina ne trijumfuje sve gubi svaki smisao. Čak i naše postojanje.”

A istina je ponekad nedokučiva. Neuhvatljiva umom kao rukama jegulja iz Skadarskog jezera.

Svirepo su se obračunali sa nama, razmišljao sam slušajući Ratka, mrzeći i njih i vlast i narod koji je tog juna nakon sedamdeset osam dana slavio pobedu nad NATO snagama, sluteći da dolazi slom još teži od bombi i tog bezumnog čina velikih sila. Tada nisam ni sanjao da ćemo sami sebe lomiti i rašrafljivati državu kao što rasturaju polovne ili kradene automobile na auto deponijama. Ni u primisli tog jutra, dok sam goreo od želje da Miloševiću i njegovima vidim leđa, nisam mogao zamisliti, da će se nove vlasti ponašati kao okupatori i da će zemlja ubrzo postati protektorat u kom će vladati razni interesni klanovi, da će uz državnu nestati i granica između razuma i ludila, kao što se u bestiđe strovalila svaka moralna međa.

Ratko Bulatović sa porodicom
Ratko Bulatović sa porodicom

Prošlo je skoro dve decenije od razgovora u kvantaškoj birtiji. Mnogo toga se promenilo. Sve je postalo opšteprihvatljivo i opravdano. Isprostituisana istina stoluje, laži više niko i ne nastoji da demantuje. Ljudi se povlače u svoje ljušture. Ko nema utočište negde na selu ili prirodi povlači se u sebe. Samoizolacija postaje masovna pojava. Nažalost, mnogi nisu izdržali, odstupili su u prevremenu večnost, sami ili uz pomoć NATO radijacije.

Ratko sa majkom
Ratko sa majkom

Na noge me opet podigla majka
Ratka zatičem u selu Jalovik u blizini Vladimiraca i Šapca. Orezuje mlade voćke. Angažovao se na izgradnji nove trafostanice, zamene dotrajalih stubova dalekovoda, popravci puta, pomoći seoskoj školi staroj skoro dvesta godina. Tu je preselio biblioteku. Piše pesme za decu, posvećene unuci Teodori. Prisećamo se susreta u Urgentnom centru. Tih dana hitno je operisan profesor-sveštenik Radovan Bigović, moj počivši prijatelj. U rukama je nosio prikopčane kese polako mileći do Ratkove sobe kako bi ga podržao u danonoćnoj borbi sa užasnim bolovima.

„Preteče li, Rale?” pitao sam ga pokušavajući da uspostavim kakav-takav smisao u haotičnim emocijama koje sam jedva obuzdavao.
Danas, nakon dve decenije, odgovara mi na to pitanje u kameru Nebojše Petrovića, mađioničara pokretnih slika, čije vešto oko grabi svaki detalj, Ratkove životne drame.

„Na noge me podigla majka. Kao što mi je materinstvom udahnula život, tako su me njene oči i čiste molitve vratile sa kapije onog sveta. Umesto supice koju sam povukao iz slamčice, očima sam uvukao snagu iz majčinih očiju i njen vapaj: ,Izdrži, Rato, ti si jak!‘ To je prenulo moju posustalu volju. Nalazio sam se u beličastoj svetlosti, u nekom međuprostoru, na putu ili raskrsnici.
I dok sam umirao i polako napuštao ovaj svet, i dok sam slušao staru majku kako prigušeno kuka i jeca, oplakujući sina koji pred njenim očima izdiše – pomislio sam: ,Izborićeš se ti, Ratko, ako ni zbog koga drugog, onda zbog tvoje majke, majke mučenice i svetice.‘“

Priču o Ratkovom stradanju, borbi, životu objavio sam u julskom broju magazina Duga.

„Dim je kuljao iz ranjenog zdanja. Na drugoj strani ulice ponovo je gađana zgrada Saveznog MUP-a. Ratko nije uspeo da podigne radio stanicu, zemlja je ponovo planula.

Tačno dvanaest minuta nakon prvog udara, sejači smrti ,overili‘ su istu metu sa još nekoliko tona razornog metala. Čuvari humanizma i demokratije tačno su izračunali koliko spasilačkim ekipama treba da stignu na lice mesta…”

Ratko Bulatović nije uspeo da se skloni ostao je zatrpan građevinskim materijalom i prašinom. Tih dana sam u Pres centru Vojske Jugoslavije saznao da su ga spasila izvesna braća Marinković. Jedan od braće bio je zaposlen kao vozač na „BK televiziji”.

Ratko Bulatović
Ratko Bulatović

One noći u Urgentnom
Deset godina kasnije, na svoj pedeseti rođendan, 15. septembra 2009, Ratko Bulatović u frizerskom salonu upoznaje medicinsku sestru iz Urgentnog centra koja je te noći dežurala.

„Sedeo sam na stolici pored nje, primećujući da veoma često gleda u mom pravcu. Zagledala me pomalo stidljivo da bi se u jednom trenutku uzbuđeno obratila sa pitanjem da li sam ja Ratko Bulatović. Nakon potvrdnog odgovora nastavila je skoro zadihano:
,Oprostite što Vam se ovako obraćam, ja sam Tanja, radim kao medicinska sestra u Urgentnom centru i, verujte, za trinaest godina rada teži slučaj od Vas nisam imala.‘
,Kako?‘ upitao sam zbunjeno. Kada se god pomene Urgentni centar, prođe me jeza. Naviru slike najtežih dana mog života, obojene ranama, bolom, krvlju, bombama…
,One večeri između 29. i 30. aprila‘, nastavila je Tanja, ,kada su Vas dovezli u Urgentni, ja sam Vas iznosila uz pomoć koleginice iz crvene ,lade‘ Vatrogasne brigade Beograda u kojoj su Vas dovezli ranjenog.‘

Na trenutak smo oboje zaćutali, okruženi grobnom tišinom. Gledao sam je sa nevericom, svestan da će nova saznanja još više produbiti neka pitanja na koja ni danas nemam odgovore, svestan da ih ni najveći filozofi i poznavaoci ljudske ćudi nisu odgonetnuli. Po glavi sam preturao razne scene bezuspešno pokušavajući da se prisetim tog glasa, njegove boje. Kao eho su tada odzvanjali mnogi glasovi koje sam lebdeći iznad svog masakriranog tela čuo. Ovaj Tanjin nisam uspeo da prepoznam, ali sam osećao da je svaka reč pretočena u taj melodični ton bila istinita. Ni njen lik nisam mogao da smestim ni u jedan detalj moje patnje. Gledao sam je tupo pokušavajući bilo čega da se prisetim, glasa, lika, kose, uniforme, ruku…

Zbunjen i zatečen, prekidajući tu neprijatnu tišinu nesvesno sam je upitao kako se zove. ,Zovem se Tanja‘, ponovila je gledajući me netremice i nastavila s nekom čudnom čvrstinom u glasu, koji više nije vibrirao od uzbuđenja. ,Ja Vas nikada neću zaboraviti!‘
Ponovo pauza, uzdah prepun neverice.
,Pobogu, kako se ničega ne sećate!‘ rekla je širom otvorenih zenica.
,Onog jutra, dok smo Vas ja i moja koleginica iznosile iz one crvene ,lade‘, dogodilo se nešto strašno, što nikada ne mogu zaboraviti. To mi se do tada nije desilo i nadam se da neće ni ubuduće… Izvukla sam samo pola Vas, jer su Vaše noge ostale u ,ladi‘ zaglavljene između prednjih sedišta.‘
Izašao sam iz frizerskog salona sluđen i ošamućen, ne znajući ni ko sam, ni gde sam, ni zašto sam, ni kako sam…”

Ratko Bulatović Mišo Vujović
Ratko Bulatović Mišo Vujović

Da nikad ne odoh iz Lipova
Ratku Bulatoviću se nakon ove nesreće javilo desetak „spasilaca”, među njima i braća Marinkovići, i izvesni prezimenjak s molbom da mu zaposli sina.
Najbolnije od svega je što je osim nogu ostao, te noći bez novčanika i pištolja.
„Probudio sam se u šok sobi vezan. Nisam mogao da govorim, od sondi u nosu i ustima. Celo telo mi je utrnulo. Pokazao sam glavom da mi odvežu ruke i zatražio olovku i papir. ,Imam li noge?‘ napisao sam doktoru koji je samo klimnuo glavom, stavio papir u fasciklu i izašao. Kada mi je sestra odvezala i drugu ruku, zadigao sam pokrivač i zanemeo. U tom trenutku nisam bio siguran da ću prihvatiti činjenicu da sam invalid. Da nemam noge.”

„Nekada se zapitam zašto sam uopšte odlazio iz Lipova!? Ne znam da igde lepše miriše cveće i brže raste trava nego u mom Lipovu. Ne znam da li su igde zore bistrije a jutra čistija nego u mom Lipovu. Ne znam da li se igde lakše san navlači na oči i igde brže zora dolazi nego tamo. Čuvao sam stado na Sinjajevini, kupao se kao neplivač u jezeru.

Moj drug Raco Mašanov mlatarao je rukama i nogama pokušavajući da otpliva do jednog ostrvceta udaljenog desetak metara od obale. Najednom je potonuo. Davio se pred mojim očima. Skočio sam bez razmišljanja, uspevši da ga, mlatarajući rukama, nekako skopam za kosu i izvučem u plićak. Stoga često kažem da se jezerske vode niko nije od mene više napio.”

Ratko Bulatović je rođen pre nepunih 60 godina u selu Lipovo, kao peto od sedmoro dece čestitog i siromašnog gorštaka Vukote Bulatovića, koji je svoju mnogočlanu porodicu hranio minerskim hlebom sa devet kora. Majka Krstinja, domaćica, bila je stub porodice. Otac, večiti terenac, odvajao je od svojih usta. Leti bi Ratko na katunu na Sinjajevini napasao stoku, kupajući se na Savinoj vodi, jezeru na vrhu Sinjajevine, sanjajući da jednog dana završi velike škole, odmeni majku i oca. Osnovnu školu je završio u Lipovu, gimnaziju u Kolašinu, Pravni fakultet u Beogradu.

Đaci kolašinske gimnazije 1978
Đaci kolašinske gimnazije 1978

„Život me zaista nije milovao. Još kao đak morao sam da radim, kao student obavljao sam razne poslove preko omladinske i studentske zadruge. Oženio sam se kao student, kćerka Jelena je rođena kad sam postao vojnik. Nekom je suđeno da celog života ide prečicom, a neko za sve mora žestoko da se preznoji. Život te nauči da poštuješ prirodne zakone, da pomažeš ljudima. Moj posao nije bio nimalo lak. Odgovoran, nezahvalan, ali moj moto je bio i ostao: ,Ispoštuj zakon i ne ogreši dušu.‘ I zaista sam se trudio da sagledam sve okolnosti, da uskladim taj ljudski, životni momenat sa pravnim. Sada u ovim dugim, besanim i bolnim noćima analiziram, vrtim film, slažem kockice. Sada imam vremena na pretek, celog života sam samo trčao, radio danonoćno. Naučen sam da je uzeti tuđe prokleto, a da je samo oznojeno blagosloveno. Od malena sam naviknut da moram uspravno da koračam, pa i bez obe noge…” govorio mi je u diktafon neposredno posle izlaska iz bolnice.

Pauza. Cug od skoro pola cigarete…

„Ovaj fantomski bol me urniše. Ponekad mi se čini da ću da izludim. Ni ove narkoze za bolove ne deluju, neću da ih pijem. Zamisli, još mi samo fali da postanem narkoman” – pokušava šalom da pobedi bol koji je dolazio iz desnog stopala. Stopala, koje je ostalo tog 30. aprila u ambisu jednoumlja Novog poretka.

Biografija
Ratko Bulatović (Gornje Lipovo, Kolašin, 1959). Osnovnu školu završio u Gornjem Lipovu, gimnaziju u Kolašinu, Pravni fakultet u Beogradu. Radio u organima državne uprave, opštine Vračar, Skupštine Beograda, Ministarstvu trgovine, turizma i usluga. Agresija Severoatlantskog pakta na Srbiju 1999. zatiče ga na mestu gradskog sekretara za inspekcijske poslove u Beogradu. Tokom rata bio je i pomoćnik načelnika Gradskog štaba civilne zaštite. U noći 29/30. april 1999, obavljajući dužnost, izašao je da spasava ranjene u raketnom napadu na Generalštab. Dvanaest minuta kasnije ubice su se vratile i bombardovale isto mesto.

Teško ranjen, Ratko Bulatović ostao je bez obe noge, „visoko iznad kolena”.
Nisu mu davane velike šanse, ali on je preživeo.
Odlikovan je Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti, prvog stepena. Napisao je knjigu „Nemilosrdni anđeo” (2011). Živi u Beogradu, okružen suprugom Sofijom, kćerkom Jelenom, sinom Jovanom i unukom Teodorom.

Fantomski bol
„Sad mi se čini da mi je neko žicom zakačio palac i vuče u levo, kao da će ga svakog trenutka iščupati, a ostali prsti idu na suprotnu stranu. To jezivo boli, sve dok centar u glavi ne prihvati činjenicu da je jedan deo tela zauvek nestao. Jednostavno, boli te nešto što nemaš.”

„Uvek sam se zgražavao kad sam na semaforu prema Batajnici sretao nekoliko ratnih invalida iz Bosne koji su prosili. Ako sam imao neki dinar, uvek sam dao. Ta slika, „Sve će to narod pozlatiti”, na mene je uvek ostavljala snažan utisak. Znao sam do Novog Sada da razmišljam o tim mučenicima. Osećao sam neki čudan nemir, strah, kao da sam predosećao da će mi se ovo dogoditi. Nisam bio siguran u prvom trenutku da ću prihvatiti surovu realnost. Ali Bog mi je ipak na kraju podario siguran korak u glavi!”

Autor: MIŠO VUJOVIĆ

Izvor: NACIONALNA REVIJA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top