Ракија, срчаница и гестаповци

Све је унапријед договорено – ракија ће се пећи код Најхаузера у Сталовици. Они ће дати и дрва, а одређен је и ушур по котлу, у ракији. Смјеса је морала бити у топлом па смо је држали у штали. Кад је одаврела, договорено је да ми печемо након Трегнера. Смјеса ће се возити у кантама на тракачу, јер до Најхаузера има нешто више од двије стотине метара. Ми ћемо посудити наше двије канте Трегнерима, а они ће их нама вратити када испеку. Ипак је то посебан догађај, а занима нас и каква ће бити ракија. Вјерујем да ћу морати придржавати канте на тракачу, што ће ми осигурати присуство међу тим људима, па ваљда ћу и ја код котла пробати ракију! Али, не лези враже – дође лугар Драго Вукелић, већ је касно послије подне, донио некакво писмо и каже да га сутра свакако однесем до Шукића. Мама се расправља с њим – „краве још нитко не тера, како ћу ићи сам, како ћу се оправдати ако ме тко сретне, шта ћу ја сам у шуми? Он то никако сутра не може однијети“. Међутим, писмо мора отићи. Мени се иде, од јесенас нисам био тамо. Преко зиме су долазиле ријетке везе преко Вукелића, куме Кате и Бујићке из вароша. А сутра се пече и ракија! Како ће сутра мама објаснити куда сам отишао кад Јованка придржава канте на тракачу? Који је то сада важнији посао од печења ракије на који сам ја отишао? Једноставно ће питати: „Ђе је Милан, куд је отишао“?! Мама се боји да нетко може посумњати, упитат ће се: „Какав је то разлог да он иде у шуму, а ракија се пече? Шта он сада има радити у шуми“? Мама одлучи да не идем. Схватам сву ту опрезност, али ја бих ипак ишао. Тако и смислим увјерљив разлог. Нека каже да смо јесенас Живко и ја срушили у шуми брезу, па смо од шиба правили метле. Бреза је ту остала. Кажу да је од брезе добра срчаница за кола, лагана је, а доста жилава. Отишао сам видјети да ли је тамо. Ако је тамо, замолит ћемо некога да нам је довезе кад буде ишао по дрва, то није тешко. И мама је била задовољна том причом, па нас све троје охрабри: „Можда нитко не буде ни питао гдје си“!

Сутрадан, негдје прије подне кренем на пут. Идем низ ограду, па у Точак, увалу гдје је било прало за рубне, па ћу се јавити и куми Драгани. Ње нема код куће па продужих. Путем има доста блата, али до оних других Цигана постоји и нека стаза ван блатног пута јер њих је пуно, а одлазе и до ових других Цигана, па и у варош. Ускоро пређем мост на каналу крај Прицине ливаде и скренем у ливаду Крсташицу. Пишти вода под ногама, али кад сам изашао из низе на мало осушнији дио, тога није било. Одем тако Крсташицом до Суботове крчевине и уђем у шуму. У том правцу налази се и срушена бреза. Одем уз просјеку десно и свратим до тог мјеста. Бреза је ту. Вратим се нешто назад и ту скренем на пут, у ствари на великобарњанску стазу. Журим колико могу. Кад сам прешао канал у шуми Ињаци, уз грмљавину крила диже се пар дивљих гусака. Уплашио сам се и стао као укопан. Добро ме изненадише и уплашише у оној шумској тишини и мојој напетости која је стално била присутна.

Код Шукића сам нашао стрину Босиљку, она ме изљуби: „О, мој Милоше, мој јуначе“! Дадем јој писмо, испричам да се пече ракија и да се журим назад. Пошто сам одбио понуду да нешто поједем, она ми даде нове карте, оне велике, ваљда педесет двије, талијанске. Умота их у комад папира од шканицла. Будући да сам имао некакве хлаче зване рајтозле, ставим те карте у оно бочно проширење ногавице. Као, ту су сакривене и на сигурном!

Одох натраг истим путем. Свратим опет до брезе па ћу натраг преко Басташића крчевина. Дођем на стазу, а она је блатна и склизава. То је та великобарњанска стаза која преко наших крчевина, ливада и Грабара води ка православној цркви у Грубишном Пољу, па у варош. Већ сам прешао онај равни плато, приближио се низбрдици и дубоком путу који води до ливада, кад угледам на Бишкуповом бријегу некакав развучени поредак војника. Наставио сам према ливади и дубоком путу не обраћајући пажњу на војнике. Уосталом, идем према Грубишном, а не према шуми. Тек што сам схватио да је тај правац мога кретања важан, јер идем према њима, они опалише неколико метака. Мислим, вјежбају па пуцају. Идем ја нормално даље кад запуцаше опет и мени се учини да меци фућкају ту поред мене и изнад мене. Легнем у оно блато на путу, па како је лијево од пута било орање, видим јарак између два слога па претрчим тамо. Доста су они далеко од мене, видим да иду према ливадама у мом правцу, али пјешице има далеко да се иде јер су на другом брду. Још по који пут опале пушке, али ја лежим у том блату и размишљам шта ћу са картама. Најбоље да их затрпам у блато јер ако дођу до мене па ме претресу, а карте нису коришћене, нове су, питат ће ме одакле ми. А жао ми карата. Њих је, у ствари, мени послао Маријан, тако рече стрина Шукићка. У том тешком размишљању што учинити, чујем гласове војника у ливадама. Шта да радим – да идем напријед, доље у дубоки пут, или да ту лежим и чекам? Остат ћу лежати док они не дођу близу, онда ћу устати, дигнути руке и викати да не пуцају. Ту и тамо опали по која пушка, али ја њих чујем све ближе, све гласније. Послије тог, некако дугог чекања и страха, па и хладноће јер је одијело промочило, видим им главе, ту су, гестаповци! Ајој, шта сад, о њима сам чуо све најгоре, као о усташама. Ево их, ту су близу. Устанем и дигнем руке. Вичем: “Не пуцај“. Идем према њима. Они стадоше, држе пушке у рукама, чекају да дођем. Говоре хрватски, вичу: „’Ајде, брже“! Дођем и кажем: „Добар дан“! „Шта радиш ту? Гдје си био“, пита један. „Одакле си“, пита други. Најприје одговорим овом другом: „Из Грубишног, а ишао сам видјети да ли је још у шуми бреза коју смо ми говедари јесенас срушили и правили метле“. „Па јеси ли је нашао“, пита. „Тамо је. Кажу да је добра за срчаницу јер је жилава, а лагана“. „А колико је далеко одавле“, питају. „Па није јако далеко, али има ићи. Горе је, десно од просјеке“, одговорим. „Значи, из Грубишног си“, опет испитују. „Па да. Ја вас познам. Познам и Ђебру и још неке“, кажем. „Добро, ’ајде. Мислили смо тко зна тко је, а ти правиш метле и тражиш за кола ту, како кажеш…“ „Срчаницу“, додам ја брже-боље. Разговарају они између себе. На крају питају гдје имам кућу? Ја објасним. „Добро, онда ’ајде с нама кроз Сталовицу“, рекоше.

Тако дођемо до Најхаузерових. Ту је доста свијета. Ја се хвалим да и ми ту печемо ракију, а онај један упита: „Па откуда сад шљиве“? „Ма нису шљиве, него од посија и крумпира“, сретан ја да хоће са мном разговарати. Изгубим се од њих, угурам се онако блатан међу онај свијет, све их углавном познам. Ни не виде они мене како сам блатан и мокар. Маму и Јованку не примјећујем. Сви они гледају тамо у двориште Вилка Најхаузера. Видим да неке жене плачу. Највише чељади има у гањку и код кућних врата. Не знам шта је, осјећам да се нешто догодило. Ватра у ложишту гори, нема котла, капа од котла наслоњена на ложиште. Угледам тету Анку и питам је јесу ли моји испекли ракију. „Ма јесу. Испекли смо и ми, али Ђебро је избо ножем Вилка“, каже ми она. Чим сам то чуо, продужим Басташића путем кући преко ограда.

Затекнем маму како носи напој кравама. Кад ме угледала, пометну она канту са напојем и пође према мени. Кад је пришла близу, изгледала ми је некако преплашено, избезумљено. Пита: „Јој, па гдје си, а шта си тако блатан“? Испричам јој како сам прошао и похвалим се да ми је Маријан послао нове карте. „Какве карте“, пита. „Нове“, кажем ја. Погледа она карте, па онда мене и сва изван себе поче да ми приговара: „Па, добро, јеси ли ти луд? И та Шукићка и Маријан?! Они теби даду нове карте, а ’вамо те сретну гестаповци и мукама те натерају да им кажеш тко ти је дао карте. И оде ти, мој синко, опет у Јасеновац или те убију! Кад су они такви, најбоље је да ти више тамо не идеш. Ја то више нећу дозволити! Ено им Вукелића и осталих одраслих људи, нека они иду. Сад је испало да је најзгодније да ти страдаш, а они своју главу чувају. Одмах те карте баци у пећ и о њима никад више ни ријечи. Немој случајно да се изланеш пред Лојзом или пред Голштајнима, ни пред ким ни зуц јер ћете те карте у велико зло увалити“. Гледам у карте, па у земљу. Жао ми карата, али знам да их морам бацити. Она наставља и каже да су карте иначе посебан враг који ми у животу никад неће требати. Отвори она врата од шпорета и ја бацим карте и онај папир у ватру. „Ајде, свуци се. Дат ћу ти чисти веш да се пресвучеш, а одијело метни на банак да се суши“. Кад сам се пресвукао, пита ме да ли сам чуо шта се догодило код Најхаузера. „Ма, рече ми тета Анка да је Ђебро избо ножем Вилка и сад тамо има пуно свијета“. „А, ето, видиш врага уз ракију“, поче она причу.

„Дошао гестаповац Ђебро у двориште и пришао котлу крај кога је био Вилков ћаћа Андрија. Одмах се видјело да је тај гестаповац био пијан. Ушао је у двориште и питао старог Андрију да ли он продаје ракију. Но, нешто иза тога из куће изађе Вилко и поздрави се са Ђебром. Руковаше се. Анка, Јованка и ја смо покупиле наше канте и изручиле ракију испод котла у велику флашу. У том часу чујемо како је нетко добио пљуску, шамар. Погледам на ту страну и видим како се Ђебро занио, забатрљао, и да му је стројница пала на земљу. Вилко је кренуо према гањку и кућним вратима, а Ђебро је пошао за њим и извадио бајонету. Ми, брже-боље, покуписмо наше канте, флашу и тракач и пођемо кући. Отишле смо тек неколико корака кад зачусмо јаук, а онда и вриску жена. Нисмо се обазирале и журно смо се удаљиле из дворишта. Јованка је одмах вратила тракач Трегнеровима јер је Анка морала ићи по своју качицу и канте. Штефан, Вилков брат, дигао је из блата стројницу и однио је преко врта некуда у варош, ваљда да је преда гестаповцима“, описала је мама догађаје. Већ је падао мрак кад је тета Анка кренула кући возећи качицу, па нам је испричала остатак догађања. Нетко је о свему брзо обавијестио гестаповце у варошу, па су они у стрељачком строју кренули према горњем крају и Сталовици. Штефана су срели нешто прије Амиџића сокака, одузели му стројницу и на мртво га пребили. Затим су у великом броју дошли у Најхаузерово двориште. Тета Анка се дуго задржала док нам је све детаљно испричала. Био је већ добар мрак кад ју је мама испратила до краја гањка. Она оде кући. Она оде, а ми ускоро легосмо да покушамо пребродити још једну неизвјесну ноћ.

Како је све почело, касније је испричао стари Андрија, Вилков отац: „Ђебро је дошао у наше двориште и пришао котлу гдје сам и ја стајао. Питао је тко продаје ракију, а ја му одговорим да се ракија не продаје. У том часу из куће изађе мој Вилко и каже њему „добар дан“, а овај га одмах пита да ли он продаје ракију. ’Нема за продају, али има за попити’, рече Вилко, а Ђебро понови да он хоће купити и понуди Вилка цигаретом. Пошто сам и ја пушач, а нисам имао цигарета, обратим се Ђебри: ’Дај и мени једну’. Умјесто цигарете, он мене пошаље у пичку материну, а Вилко му каже да сам му ја отац. Он је поновио ту своју псовку и Вилко га је ошамарио тако да је он скоро пао на земљу. Заљуљао се и стројница му је пала у блато. Тада је он, као, вриснуо, некако се плачљиво продерао, извадио је бајунет, а Вилко је брже кренуо у кућу. Он потрча за Вилком и у том часу чујем како је Вилко почео да јауче. Не знам како се ту нашао и мој син Штефан. Он је пограбио стројницу и кроз башту отрчао према варошу гдје се сусрео са гестаповцима, који су ваљда пошли овамо. Узели су му стројницу, испребијали га пушкама и ципелама до несвијести и ту га оставили. У правцу вароша отрчао је, некако плачући, и Ђебро коме су дали стројницу. Цијела та група дошла је у наше двориште. Између њих издвојио се Ђебро са упереном стројницом и пошао у кућу. У тој намјери спријечили су га остали гестаповци. Ту се нису дуго задржали. Некоме су испричали да су онога што је отео стројницу ухватили, избатинали и да ће га предати у затвор. Тамо је отрчала његова жена. Нашла га је и скупа са гестаповцима отпремила доктору. Снаха је причала да је дуго пишао крв, а, поред доктора, обилазио га је и командир гестаповаца који је био Нијемац“. Тај Нијемац обишао је и Вилка који је послије пар дана умро. О томе се брзо прочуло. Спровод приликом погреба био је велик. Коментари су били разни, али суштина је била у томе да су сада заклани и пребијени браћа, која су њемачког поријекла, нису Срби! Прије нека два мјесеца, гестаповци су убили и браћу Волф у њиховој кући. Оптужили су их да су сурађивали са партизанима. Они су такођер поријеклом били Нијемци. Вилко није испољавао ништа лоше према Србима, а имао је и своје породичне проблеме – жена Бара годинама је лежала непокретна, а кћерке Теринка и Штефица биле су малољетне. Споменути му брат Штефан, лимар по занимању, био је другачији. Што би се рекло, био је пашче и као нарав и у јавном односу према Србима и Жидовима. Ђука Сингер, једини преживјели Жидов у Грубишном Пољу, причао је да је Штефан дао убити његовог брата Бранка, проказавши га као Жидова пошто је био заробљен у офанзиви на Билогору октобра 1942. године и дотјеран у Вировитицу. Цијели послијератни период, док год је Штефан био жив, увијек је напуштао биртију ако би у њу улазио Ђука. Исто је тако било кад би се сусрели на путу, улици. Штефан би одмах прелазио на другу страну како се не би сусрели. Али, ето, овог прољећа има све више до сада неуобичајених догађања. Ранораниоци из „жице“ враћају се све касније, а усташе их прате све чешће. Прије којих мјесец-два, гестаповци су убили Волфове, недавно бајонетом смртно избодоше Вилка Најхаузера и смртно му испребијаше брата Штефана, а сви су они за нас, за наше сазнање, Швабе, Нијемци!

Због свега се наглас чуде и Пемци, који су раније говорили: „Ми сме Њемци“, али чуде се и сви остали међу којима до сада није било жртава – Чеси, Мађари… Ове реакције и приче тога свијета нас Србе некако охрабрују. Мислимо, па нека и они осјете како је нама било свих ових година кад су нас сви малтретирали, масовно и појединачно масакрирали, пребијали и пљачкали. Са друге стране, слушам коментаре маме, куме Драгане и Милке. „А, јој“, кажу оне, „а шта ће сад радити са нама кад су почели и своје убијати“? Ето, тек помислисмо да се догађа нешто на боље, а оно опет не ваља. Налазимо се у некаквом другом, новом осјећању. Опет лошем, али се у њему назире и разрјешење овог, више неподношљивог стања. Нешто се мора догодити, промијенити, да би ми уопште опстали, да би остали живи. Већ падом мрака разиђоше се драге и увијек добродошле куме. Ми остадосмо сами и забринути за своју судбину, Вјеројатно и оне одоше забринуте јер нам је судбина заједничка.

Коначно полијегасмо у неизвјесност злослутне ноћи. Осјетим да се сви будимо на сваки шум – на кораке случајног пролазника, да и не говоримо. Поново покушавамо да заспемо, а онда у варошу поче пуцњава. Нагло и оштро. „Ако су то партизани припуцали, онда нитко од усташа не смије из ’жице’“, вели Јованка. „Ма, шути, дијете! Нек’ сам враг зна што се у ноћи догађа“, каже мама. Како је пуцњава изненада почела, тако је, некако у свитање, и престала. Са новим даном дођоше и старе обавезе. Мама оде да подоји краве и да их понуди водом. Моје је да идем оснажити шталу, а Јованка ће дотле растрвити постељину и приставити нешто за доручак. Тај уобичајени ред омогућава да се и краве на вријеме изгоне на пашу. Сунце је свако јутро све више и грије све јаче. Док смо код крава, Цигани нам причају да су неко јутро у ливадама видјели нову стазу – јако угажену траву. Мора да је туда прошло пуно људи. Цигани знаду све што се догађа у њиховој околини. Они немају земље па ништа не саде и углавном просјаче по селу. Додатна сигурност у исхрани њихових многочланих породица су сва околна поља која су засађена и посијана разним пољопривредним културама. Ту се они подмире са крумпиром, печењацима и кукурузима.

Иду они и да купе клас по стрништима пошто сељаци одвезу жито. Тако они стално крстаре околином и остварују у њу увид. Ширини те информираности доприноси и чињеница да они не праве велику штету једном домаћину. Узимају од свих по мало тако да су врло активни, а и за сељаке је то углавном подношљиво. „То су сигурно они партизани што су напали упориште, али су их наши одбили“, огласи се Звонко. Живко и ја некако половично потврдисмо ту констатацију ријечима: „Па можда и јесу. А можда су и домобрани некуда ишли по ноћи“. „Нису домобрани“, успротиви се Звонко, „Каже Славко Маркота да нитко – ни усташе, ни домобрани, ни гестаповци – ноћу не излази из упоришта. То је, каже, забрањено“. Славко му је рекао да је најбоље да не гони краве на пашу у шуму јер би их могли отјерати партизани. „Па видиш да су јесенас некима отјерали из штала, а нас у шуми нису дирали“, допуним ја Звонково излагање. „Ма, да“, потврди Живко. Перо Циган разблажи цијелу расправу констатацијом: „Па видиш, кад иду ту преко ливада, увијек би могли отјерати наше краве, па неће“! Тако смо завршили расправу о безбједености нашег стада, а било је и вријеме да се иде кући. На крају, оде Звонко Басташића путем, а Живко и ја ћемо наставити сокаком до цесте. Ту смо попричали о Славковом приједлогу Звонку. „То би нам добро дошло јер нас не би ометао код одласка у Барну“, закључисмо. Таман су се некако партизани примирили. Ноћу има пушкарања, али то је појединачно и ријетко. Није за размишљање што се догађа.

Послије пар дана опет скокнем до Шукића и нађем тамо Гојка и још једног друга. Гојко ме пригрли и пољуби. „Ово је наш храбри момак“, похвали ме. „Како то ви у Грубишном чувате те ваше усташе кад вам их ми крадемо“, нашали се он. Кажем му да се журим натраг јер су и Цигани са кравама у шуми, да не би шта посумњали. Живко ће им рећи да сам отишао тражити гљива. Прича ми да ће и Дарувар и Грубишно партизани ускоро, сигурно овог љета, ослободити. Разговарамо у ходу према шуми. Он одједном застаде и каже ми: „Чуј, кад ти пролазиш са кравама кроз Сталовицу, ’е л’ ти видиш некад оног усташу Ногала, емигранта што је у Гаврановој кући“? „Па видим га. Некад предвечер сједи у ’ладовини крај куће, у дворишту крај плота“, одговорим. „Ајде, припази ове суботе и недјеље да ли је тамо предвечер или ујутро. Занима ме ’е л’ он суботом спава код куће. Настој доћи ’вамо у понедјељак, па реци мојој мами шта си видио. Пази, ово знамо само ти и ја. Ни код куће то не говори“, каже ми Гојко. Пружи ми руку и ја трком одох преко брвна у шуму. Ногало је имао троје или четворо дјеце. Кад би он сједио у дворишту, дјеца су се ту играла јер у комшилуку и није било дјеце осим малог Цабрње, који је имао око двије године. Сваког дана, кад сам одлазио с кравама на пашу и кад сам се враћао кући, мотрио сам на ту тужну кућу покојног Павла Гаврана. Кад сам у недјељу ишао са кравама, негдје око десет сати видим Ногала у кошуљи на дворишту. Био је подаље па га нисам поздравио.

Тамо је нешто радио око дрва или воћки, био је леђима окренут. Све до повратка са паше мучила ме знатижеља да ли ћу га опет видјети. Двоје дјеце нешто се играју на мосту, а иза плота, крај отворених малих врата улаза у двориште сједи Ногало са женом. Сад и поздравим са „добар дан“, а он, као и у ранијим приликама, одговара: „Здраво момак“. Тако каже и Живку и Звонку. Кад нам свима одговара, ако смо у хрпи, каже: “Здраво монци” (Херцеговац). Једва сам дочекао понедјељак. Кажем Живку да скине звоно са краве, па сатерамо краве од “бајте” (дрвене кућице гдје се може склонити од невремена) низ пут. Одатле ми је најближе до Барне (брзо се могу вратити). Код Шукића нађем Гојкову маму, испричам јој шта да каже Гојку. Нисам се нити издувао од трчања, а већ се враћам. На повратку кући Ногала нисам видио, само су се дјеца ту некако забављала.

А онда опет неуобичајен догађај! Тко би се надао?!

< Бољи Нијемци, него усташе                                            Садржај                                               Усташа емигрант Ногало >