Већ дуже времена сам се спремао да посетим свога приjатеља генерала Ратка Младића у истражном затвору у Шевенингену (Хагу), где чека своjе суђење (коjе сада краjем маjа 2014. почиње) после хапшења и изручења у Хаг (2011) ондашњом владом Србиjе. Наравно, ако ми то Међународни Кривични Трибунал за Бившу Југославиjу МКТБЈ (ICTY – International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia) у Хагу дозволи.
Генерал ме jе позвао преко свога сина Дарка, са коjим се виђам, када долазим у Београд. Последњи пут сам са Дарком говорио када сам био у Београду на међународноj конференциjи Глобалан мир против глобалног интервенционализма и империjализма (22. и 23.март 2014), где сам дискутовао о разним видовима криминалне агресиjе НАТО пакта од 78 дана уништавања и убиjања у 1999.години против СРЈ, Савезне Републике Југославиjе (Србиjа + Црна Гора). На конференциjу, одржавану 15 година после агресиjе, као госта ме jе позвао бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић, коjи jе сада преседник утицаjне међународне организациjе Форум за свет равноправних. Међу 29 чланова немачке делегациjе jе био и адмирал немачке морнарице Е.Л.Шмелинг (Schmähling), са коjим се познаjем jош од протестне конференциjе у Берлину 2001, поводом НАТО агресиjе против СРЈ.
Током београдске конференциjе сам сазнао од домаћих и иностраних учесника разне чињенице, коjе су великом оптужбом против Трибунала у Хагу (МКТБЈ), као скроз бесправне институциjе. Српски професор универзитета, правник, ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ, коjи ниjе био ухапшен у СРJ, већ jе ДОРОВОЉНО сам отишао у Хаг (2003), где jе до сада лишен слободе ПРЕКО 11 ГОДИНА. БЕЗ ОСУДЕ. Три разна учесника конференциjе су ми реклa, да наводно болуjе од рака дебелог црева, да jе већ лечен хемотерапиjом. Осим тога има и недовољно лечене озбиљне кардиолошке проблеме, о чему jе писала и београдска штампа. Као интересантну чињеницу треба рећи, да jе бивши председник владе Србиjе Ђинђић тражио од прокураторке Хашког трибунала Карле дел Понте, да нареди хапшење Шешеља, ради његовог „негативног“ политичког утицаjа. Ђинђић jе наиме издао Милошевића у Хаг БЕЗ судске дозволе, ради чега су Уставни суд Србиjе, Шешељ и Воjислав Коштуница оштро протестовали.
У хашком „заточењу“ jе већ умрло више од 10 Срба, или jе било пуштено да умре ради болести кући, да се избегну компликациjе после смрти у затвору (притвору), као на пример генерал Ђукић. Један Србин (Сима Дрљача) jе чак био убиjен приликом хапшеља од стране „елитних“ енглеских САС. Наjпознатиjи мртви српски сужањ jе свакако био недовољно у истражном притвору лечени председник Србиjе С. Милошевић (да ли му jе неко „помогао“ да умре, пошто му хашки трибунал ниjе могао наћи никакав ратни злочин ?). Познати енглески новинар John Laughland jе написао о суду у Хагу (The Times, 17.jуна 1999):-„То jе суд ниткова, са унапред договореним поступцима. Оваj трибунал у ствари крши све норме исправног (судког) поступка…“ У Чешкоj jе краjем 2013. изашла кљига на чешком, пуна критике хашког трибунала (Р.Паненка: Судска Тираниjа Усред Европе).
Дозвола, да посетим генерала Младића, jе дошла почетком априла. Према њоj могу да га посетим 24. и 25.априла, између 10,00 и 16,00. Током преговора преко меjла сам морао да потпишем читаву хрпу изjава о томе, о чему после повратка кући нећу смети да пишем. Преговоре сам водио преко врло приjатних бранилаца генерала. Путовао сам са два своjа приjатеља колима преко Немачке. Оних хиљаду километара током jедног дана нису баш нека забава, упркос перфектних аутопутева и релатино удобних кола.
Помало сам се плашио, како ли ће Ратко изгледати, пошто су га неке ТВ емисиjе приказивале у доста оjађеном стању. После уласка у зграду притвора (detention unit) у Шевенингену, после предаjе пасоша, чекао ме jе преглед строжиjи него на аеродрому, укључуjући и скидање ципела. Моj пратилац ме jе водио и откључавао многа врата. Своjе поклоне генералу сам предао на улазу, да му их они предаjу. Било jе то друго издање моjе књиге „ОПТУЖУЈЕМ“ (Београд, 2001) са 486 страна, онда мала икона Богородице из српског манастира Хиландара, коjи сам посетио 2007. На краjу jе то био jош постер из Бања Луке у Републици Српскоj (БиХ), када ми jе тамо (2012) изашла књига „Разговори са генералом Младићем“. На постеру jе Ратко у ратноj генералскоj униформи, са његовим словима „Ја сам трећа генерациjа Срба, коjа ниjе упознала своjе очеве, пошто су они погинули, кад су им синови били jош мали…“.
Коначно сам са своjим пратиоцем на циљу. Братски смо се са Ратком загрлили, поздравио сам се и са његовом врло приjатном госпођом Босом, коjа има исто тако неколико дана дозвољену посету. Ратко jе изгледао сасвим добро, био jе елегантно обучен, са машном, са минимално смањеном покретношћу десне руке. Али писао jе сасвим добро. Он jе лично спремио за мене богат ручак: печену рибу, печене паприке у уљу са белим луком, неке слаткише и jош пуно свега и свачега. Боса jе кувала кафу. Први пут сам пио вино без алкохола. Прилично jезиво. Алкохол jе овде 100 % забрањен, просто табу. Никакву храну посетиоцима ниjе дозвољено да донесу са собом. Затворенике се не сме сликати.
„Раjко, иди да се поздравиш са Радованом (Караџићем), зар га не видиш тамо преко пута у ћошку?У великоj соби за посете ми Радован Караџић иде у сусрет, братски се поздрављамо и сећамо се моjе посете код њега, заjедно са Добром (1995). Ја му накнадно захваљуjем за високо одликовање ЊЕГОША, коjе сам од њега добио за своjу помоћ српском народу током грађанско-етничко-верског рата у БиХ деведесетих година, док jе био председник Републике Српске. Врло срдачно се поздрављам са бившим председником Републике Српска Краjина (РСК) Гораном Хаџићем, ухапшеним у лето 2011. Младић, Караџић и Хаџић чекаjу сада ту, да им суде за н а в о д н е ратне злочине. Први председник РСК Милан Мартић ниjе ту. Он већ издржава своjу казну од 35 година, на коjоj се види скроз jедностраност, неправедност чак и поквареност Хашког трибунала. Када jе у маjу 1995. хрватска воjсма, масивно наоружана Немачком, напала западну Славониjу (операциjа „Блесак“), као део РСК и истерала оданде у наjмању руку 15 000 српског становништва, уз пљачку, убиства више од стотине српских цивила и уништавање њихове имовине, да немаjу куда да се врате. Иначе ова област jе била тада под заштитом ОУН, баш су се водили и преговори између Хрвата и Срба. Као покушаj, да обузда нападача, Мартић jе наредио, да се испали неколико ракета на Загреб и jош неколико хрватских градова. У Загребу jе било седам мртвих и наводно око 200 рањених. Као главни доцниjи разлог за осуду Мартића jе била у томе тренутку оправдана употреба ракета, да се обузда неприjатељ, коjи jе уништавао све српско у западноj Славониjи.. Од команданата хрватске воjске нико ниjе био осуђен, упркос стравичних злочина тамо почињених.. ОУН, зачудо, ниjе више мање реаговала, иако jе хрватска воjска у борбама случаjно (?) убила (collateral damage) и неколико воjника ОУН. Мартић jе сада заточен у Естониjи, у Тарту. Како може неко од породице да га посети, кад jе тако далеко од куће? Ко може од његових да плати таj пут?
Младић, Караџић и Хаџић су деловали у краjевима, у коjима се Југославиjа у деведесетим годинама наjвише рушила. Баш тамо, где су Хитлер и Мусолини после уништења Југославиjе у рату 1941-45 створили фашистичку Независну државу Хрватску (НДХ) и „поклонили“ jоj jош БиХ и велики део Срема. И онда су тамо хрватске усташе ратног злочинца Павелића започеле стравичан геноцид Срба, Јевреjа и Рома, уз помоћ дела Муслимана. И знатан део косовских Албанаца се криминално понашао према тамошњим Србима: око 100 000 су их истерали, опљачкали и око 10 000 убили. Муслимани у БиХ су имали своjу убитачну 13.СС дивизиjу Ханџар, Хрвати своjу велику „легиjу“ на истоку против Руса, косовски Албанци своjу исто тако убитачну 21.СС дивизиjу Скендербег. Онда су на Косову и Метохиjи ликвидирани и последњи остаци Јевреjа.
Српско становништво ни Хрватске, ни БиХ, после уништења Југославиjе (1941), ниjе уопште било „спремно“, ниjе „очекивало“ jезиве догађаjе коjи су онда дошли, тако да jе масовна ликвидациjа Срба на почетку била „без проблема“ за Павелићеве усташе. Хрват С.Кризман jе на своjоj „карти смрти“, за америчку ОSS (канцелариjа стратешких служби, претходник CIA) приказао у 1943, да jе броj од усташа масакрираних Срба од априла 1941 до августа 1942 био око 600 000. Хитлеров „летећи дипломат“ за Балкан Herrman Neubacher jе написао у своjоj књизи (1956), да jе током рата поубиjано око 750 000 Срба. Слично су говорили и писали и неки немачки и италиjански генерали у своjим мемоарима, као и jедан мађарски дипломат. То истребљивање се тицало не само Срба, него и Јевреjа и Рома, као и њихове деце. У НДХ су наиме постоjали и логори за истребљивање и деце. Изгледа, да jе осим Немачке само jош у Хрватскоj долазило до „дефинитивног решења jевреjског питања“. Јевреjи су ту „ликвидирани“ на лицу места, без потребе превоза у немачке логоре.
Овде се теба присетити, да када се почетком деведесетих година у Југославиjи поjавила криза, у деловима Хрватске су почеле разне против српске акциjе, на пример избацивање са посла (скоро сви Срби из универзитета у Осjеку су били избачени), истеривање Срба из њихових насеобина, насиље проти Срба и против Хрвата наклоњених Србима, чак и њихова убиства (треба споменути убиство краjем jуна 1991 елитног шефа полициjе из Осиjека, Хрвата, приjатеља Срба, Josipa Reichl-Kira; убица jе био Антун Гудељ, из Туђманове ХДЗ). Значи ситуациjа jе била слична оноj из 1941. У иностранству, на страни званичних против српских делатности jе стаjала Немачка, потпомагана Аустриjом (ту се истицао министар иностраних послова Alois Mock), Мађарском, Италиjом, неким круговима Ватикана, доцниjе снажно предвођена Сjедињеним Државама, као и Енглеском и Француском. И наравно од организациjе НАТО. У САД jе онда био председник Клинтон, то значи човек коjи jе лагао под заклетвом у случаjу госпођице М.Левински, чиjом „заслугом“ jе било и много више насиља и мртвих у некадашњоj Југославиjи. Познати су његови лажни, увеличани подаци о броjу наводно поубиjаних углавном Муслимана у БиХ (250 000), иако су били познати много тачниjи подаци (jош увек страшни) о броjевима испод 100 000 свих учесника рата. Нешта доцниjе, се гђа Олбраjт „прославила“ у току косовских догађаjа као „балкански месар“. Ондашњи веома популарни папа Јован Павле II (сада већ „свети“) ниjе искористио своjе каризма и своj велики ауторитет, да смири ситуациjу у Хрватскоj, у БиХ. Штета, могао jе да спасе десетине хиљада људских живота, да заустави пораст мржње и тако заслужи своjе проглашење светим више него неким званичним чудима.
О значаjноj улози у разбиjању Југославиjе немачког министра иностраних послова Клауса Кинкела пише на пример бивши немачки официр E.Schmidt-Eenboom у књизи (1995) „Ратник у сенци – Клаус Кинкел и БНД“ (немачка обавештаjна служба). Још више крвавих догађаjа у бившоj Југославиjи jе без сумње „спремио“ краjем 1991.немачки министар иностраних послова Hans-Dietrich Genscher, када jе натерао 17.децембра у Мастрихту подмитљиву Европску заjедницу (предходника Униjе) да превремено призна независност Хрватске и Словениjе, ускоро праћене признањем Босне и Херцеговине. Као да jе заборавио, да jе наjвећи међународни злочин према критериjуму Трибунала у Норинбегу (1946) био започињање РАТА, чиjе ширење jе он помогао своjом интервенциjом у Мастрихту. Зар ниjе према овоj дефинициjи Геншер ратни криминалац? Зашто њега не суди Трибунал у Хагу?
У грађанско-етничко-верском рату у бившоj Југославиjи нико ниjе био сасвим без кривице. Али овде треба одмах и недвосмислено рећи, да оваj рат НИСУ отпочели Срби. За разлику од рата 1941-45, Срби у Хрватскоj и у БиХ су почели на време да се бране.. И зато су њихове вође, коjи су на време спречили геноциду свога народа, Караџић, Младић и Хаџић, сада у Хагу. Нико не сме да се чуди, да их српски народ сматра за своjе хероjе. Они, коjи бране jеднострану против српску делатност трибунала у Хагу, су почели да тврде већ пре неколико година, да jе МКТБЈ почео да скупља доказе и о ратним злочинима вође Хрвата Фрање Туђмана и вође Муслимана из БиХ Алиjе Изетбеговића, али ништа од тога ниjе било званично обjављено са оном лармом, коjа jе била уобичаjена, када се радило о Милошевићу, Караџићу, Младићу, о вођама Срба из Краjине, Мартићу или Хаџићу. Туђман и Изетбеговић су „на време“ умрли.
Али постоjи чак превише доказа о томе, како jе MKTBJ jеднострано против српски. То jе на пример пуштање на слободу (2013) хрватских генерала Готовине и Маркача, коjи су били годину дана пре тога осуђени на казне затвора од 24 и 18 година за ратне злочине хрватске воjске и полициjе током операциjа „Блесак“ и „Олуjа“ (1995), када jе опљачкано и из Хрватске истерано скоро 250 000 Срба и преко 1 000 (или чак 1 900) њих поубиjано, уз невероватна разарања свега српског. Чак jе врло смешно помислити, да њих двоjица нису ни у чему криви. Ћути се и о стратешком командовању операциjе „Олуjа“ изнаjмљеном троjицом пензионисаних америчких генерала (Soyster, Vuono, Saint).
Даље jе ту питање Насира Орића, команданта 28. Муслиманске дивизиjе из Сребренице, коjи jе пуштен кући, тако рећи уз извињавање, после две године у затвору, иако су га и западни медиjи приказивали као крволочног убицу. А шта рећи о злочинима jедног од водећих команданата косовско-албанских УЧК терориста Рамуша Харадинаjа, коjи jе био чак ДВА ПУТА ослобођен Хашким трибуналом ради недостатка доказа, иако jе о њему главна прокураторка Карла дел Понте чак и писала у своjоj књизи као о jезивом злочинцу. И тако даље. И тако даље.
Огромна, богато финансирана пропагандистичка машинериjа Запада jе од жртава направила кривце, а од стварних криваца жртве. Као на великог криминалца треба гледати i на Хавиjера Солану, бившег генералног секретара НАТО, према командноj орговорности, (коjу пропагира МКТБЈ) за злочине, коjи jе БЕЗ одобрења Саветом безбедности ОУН, на основу разних измишљотина, наредио 24.марта 1999. почетак 78 дана агресиjе, уништавања и убиjања, против СРЈ, са хиљадама мртвих и осакаћених цивила, са огромним материjалним штетама од преко 100 милиjарди америчких долара, за употребу осиромашеног ураниjума.
Хитом пропаганде западног меjнстрима су постали догађаjи у вези са Сребреницом, када jе наводно ВРС у данима око 11.jула 1995 „остварила наjвећи геноцид после другог светског рата“ – када jе тобоже ликвидирала 8 000 Муслиманских заробљеника. Али у вези са тиме постоjи толико врло контроверзних података, да неопходно треба о обиму свега тога посумњати. Догодило се свакако много разних злочина, али њих су починиле обе стране, али наjважниjе jе то, да их Срби нису започели. При томе треба споменути, да западни меjнстрим уопште не узима у обзир хиљаде Муслиманских воjника, коjи су погинули у борбама са ВРС, он све њих дрско сматра, да су били погубљени. (Младић ми jе говорио, да су српски губитци у борбама били око 1 200 воjника, док су Мумслимани изгубили преко 2 000 бораца. Сличне податке имаjу, ако не и више, и разни стручњаци са Запада). Западни и Муслимански извори практички не jављаjу о уништеним десетинама српских села и масакрирању њихових становника око Сребренице од стране Орићевих jединица. Нико се не чуди, да су током избора (1996) у БиХ гласали и „мртви“ (постоjе подаци о скоро 1 000 „мртвих“ гласача, према списковима убиjених). На гробљу (мезарjу) код Поточара jе немало сахрањених, коjи су умрли много пре 11.jула. Недостаjе до броjа 8 000 jош много тела. А ипак сваке године радио и телевизиjа понављаjу, као папагаjи, измишљени податак о наводно 8 000 погубљених.
Ни од кога нису контролисани подаци о налазима ДНК код наводно погубљених. Али овде треба споменути, да налази ДНК не могу никако да обjасне, какав jе био разлог смрти и када се та догодила. Ради тога свега су и називи књига о догађаjима око Сребренице некад пуни сумње. На пример превод са немачког„СРЕБРЕНИЦА – наjвећа лаж у Европи од краjа 2.светског рата“ (А.Дорин, 2013),„Сребреница – Фалсификациjа историjе“ (Колектив аутора, укључуjући америчке, Печат, Београд, 2012),„SREBRENICA. Der Kronzeuge“. (Germinal Сivikov, Promedia, Wien, 2009) (=Крунски сведок).
Када jе Југославиjа „почела да се распада“ (1991), као последица дезертирања официра и воjника Хрвата, Словенаца, Муслимана из БиХ, из 9.армиjског корпуса у Книну, оваj jе тако рећи престао да постоjи, тако да су хрватске паравоjне jединице и МУП почеле све више да упадаjу у област „Српске Краjине“ и да тероришу и истеруjу тамошње српско становништво (као у 1941). Главна команда ЈНА jе зато тамо спремила успешног официра пуковника Ратка Младића из Скопља, да покуша да обнови ред и дисциплину. И он jе у томе успео. У Српскоj Краjини jе своjом личном храброшћу, одлучношћу и организационим талентом обновио мир. Пошто jе тако обновио борбену способност 9.корпуса, Младић jе постао генерал и прекомандован у БиХ, где се ситуациjа почетком 1992. нагло погоршала.
Генерал Младић jе 12.маjа 1992. изабран у Бања Луци за команданта до тог тренутка не постоjеће jединствене Воjске Републике Српске (ВРС). Он jе са своjих 80-90 000 момака, коjе jе фантастично брзо организовао и ванредно успешно водио, не само зауставио нападе хрватско-муслиманске воjске (око 200 000) на српске насеобине, на фронту у разним правцима од преко 2 000 километара, него и преузео инициативу на свима фронтовима, тако да jе пре Даjтонског договора ВРС господарила на око 60% териториjе БиХ, упркос издашноj помоћи Запада Младићевим противницима, чиjа пропаганда jе ширила невероватне лажи о ВРС (на пример измишљотине о десетинама хиљада наводно силованим Муслиманки). Младић ми jе рекао: „Па, Раjко, моjи момци неби ништа друго према тим лажима радили, него силовали. А они су свугде побеђивали…“
Последња велика Младићева победа се догодила краjем пролећа 1995, када jе Муслиманска воjска, под стратешком командом бившега шефа НАТО генерала Johna Galvina, отпочела велику офензиву северно од Сараjева. Ту jоj jе ВРС спремила клопку и уништила неприjатеља у планинским долинама. О томе ми jе генерал причао краjем деведесетих година, када jе са искреним жаљењем говорио о хиљадама младих Муслимана, жељних живота, коjи су тамо узалудно изгинули….
У време крвавих Муслиманско-Хрватских борби у БиХ (1993-почетак 1994), Младићеви момци из ВРС су спасли 40-50 000 хрватских воjника и цивила, коjи су бежали пред Муслиманима. „Ми смо их штитили, хранили, лечили, иако смо сами ради санкциjа jедва преживљавали. Онда су ми се њихови воjници и официрти клели, да никад неће дићи оружjе против нас, своjе браће., Али реч нису одржали…О томе, како смо спасавали хиљаде Хрвата, а понекад и Муслимане, нико на Западу неће ни да чуjе…“
За званични Запад, за САД, Европску униjу, за НАТО, су просто кривци људи, коjи су онемогућили геноцид Срба, коjи нису дозволили, да се од криваца направе жртве, коjи су им покварили ову историjски прљаву игру. Народ познаjе своjе хероjе, коjи су га у смртноj опасности спасли. Сада jе само потребно, да се казне стварни кривци, стварни ратни криминалци, па били то Албанци, Муслимани, Срби или Хрвати. Али томе садашљи Трибунал у Хагу, МКТБЈ, ниjе дорастао, пошто jе скроз jедностран, пошто га сада плаћаjу и искоришћаваjу за своjе циљеве они, коjима ниjе стало до истине.
Да ли се сада српски народ довољно брине за правду о своjим хероjима, о онима, коjи су га спасли од новог геноцида? Кад их већ суде, да то буде Ни по баби, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Ту не треба штедети паре са наjбоље правнике, пошто jе истина на њиховоj страни. Не треба се плашити моћних, кад се зна, да на краjу ПРАВДА ИПАК МОРА ДА ПОБЕДИ, као што jе рекао велики приjатељ српског народа, наш чешки први председник републике Масарик.
Да ли Србе занима судбина породица оних, коjи су се борили да их спасу од новог геноцида? Да ли их довољно помажу?
Пише: Професор др. Раjко Долечек, Острава, Чешка, 16.маjа 2014.
Извор: Видовдан.орг