Још увијек се не зна точан број српских цивила страдалих у избјегличкој колони у Двору 7., 8. и 9. аугуста 1995. Једна од прешућених прича тога 8. аугуста прича је о убиству 62-годишњег Милоша Батала из Топуског. Пред очима супруге Јане Батало још је слика Милошева тијела крај цесте у Двору.
– Било је поподне и велика врућина. Колона се споро кретала. Како смо прилазили Двору, мој је Милош говорио да нам треба још само 15 минута до унског моста. У Двору смо заустављени. Хрватска војска извела нас је из колоне рекавши да ће се пуцати и да се макнемо у једну од кућа. Чувала су нас двојица маскираних с наоружањем. Само су им се очи видјеле. Један од њих био је јако нервозан, стално је нешто мрмљао и гунђао. Непрестано је пуцао кроз прозор куће, нама повише глава. Стакло је прштало по нама – прича Јана Батало.
Све смо видјели…
– Мој је Милош кренуо до наше “пеглице” обући кошуљу, били су касни поподневни сати и захладњело је. Одједном, ничим изазван, онај нервозни маскирани војник испалио је рафал у њега. Није га хтио заплашити, право му је у срце пуцао. Све смо видјели. Једна ме жена зауставила да не устанем, могли су и мене убити колико сам била избезумљена. Одмах је дошао камион с хрватским војницима. Тада сам први пут видјела лице војника. Утрпали су нас на брзину у тај камион. Милош је остао лежати крај цесте као пас. Нитко ништа није подузео – сјећа се његова супруга.
Групу заробљених цивила Хрватска је војска увела у једну од дворских кућа, удаљену од главне прометнице. По ријечима Јане Батало, ту су их пописали и обавијестили: тко жели за Босну и Србију, може слободно ићи, за оне који хоће остати у Хрватској осигурат ће превоз натраг до куће.
– Одлучила сам остати у Хрватској, с убијеним супругом. Мислила сам да ћу моћи доћи до његова тијела и сахранити га како доликује. Оне који су се забиљежили да ће ићи даље за Србију нисмо више видјели. Касније смо чули да су сви побијени – прича Јана, која још није дошла до тијела убијеног супруга. Након неког времена дошла је до информације да је он сахрањен на гробљу у Петрињи, под крстом број 74 или 76.
– Када сам се обратила надлежнима, одговорили су ми да одем код Туђмана, да можда он зна гдје је тијело мога супруга. Милош је једно вријеме био директор у Жељезари и сви су га вољели, није био човјек који се могао некоме замјерити. Било би ми много лакше да знам гдје је сахрањен и да му могу однијети свијећу – каже Јана Батало.
Поучена судском праксом у Хрватској, породица Батало није тужила државу јер, како кажу, унапријед знају да ту правда и право не станују. Са случајем Батало није упознат ни жупанијски државни адвокат Стипе Врдољак. Како стоји у његову одговору “Новостима”, у сисачком Жупанијском државном одвјетништву отворени су само предмети за убиство Пере Берића и Илије Божића те се проводи криминалистичка обрада у циљу утврђивања свих релевантних околности њихова страдавања. Сви други случајеви страдања српских цивила на подручју опћине Двор за Жупанијско државно одвјетништво не постоје.
Нестанак крстова
Дјеца Милоша Батала предала су узорке крви по процедури Међународне комисије за нестале. У посљедње четири године извршена је ексхумација тијела у Двору и Петрињи, гдје су завршили многи страдали на Жировачкој цести и у Двору, али на адресу Јане Батало и њене дјеце још није стигла информација да је међу ексхумираним тијелима и Милошево. Нада им је још једна регистрирана заједничка гробница на Банији, она у Горњем Селишту, која чека ексхумацију. Међутим, поред регистрованих заједничких гробница, по Банији је посијано још гробова, чија је ексхумација под великим упитником.
– У околини Двора отприлике је шест масовних гробница. Само на православном гробљу, на једној узбрдици, стоји 112 крстова, на пет од њих бијелом су пластиком исписана имена – посвједочио је 1996. низоземском “Хет Пароолу” УН-ов поручник Моесград.
Но, убрзо је 112 крстова без трага нестало, а 2009. на дворском је гробљу извршена ексхумација 63 тијела, а у Петрињи 160. Већина још није идентифицирана. Можда је међу њима и тијело Милоша Батала?
Пише: Паулина Арбутина
Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ