Radoš Ljušić: Ultimatumi Srbiji i danas su bolni kao onaj iz 1914.

Datum objave: nedelja, 14 decembra, 2014
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Istoričar govori za “Novosti” o atentatu u Sarajevu, ucenama nekada i sada, KiM, Rusiji: Zahtevi koje je poslala Austrougarska bili su brutalni, a ovi koji dolaze iz EU su prefinjeni i perfidni. Kosovo je naša Palestina

Radoš Ljušić

Posle velikih uspeha Srbije u balkanskim ratovima 1912-1913. godine, Kraljevini je bio neophodan dugogodišnji mir da zaleči ratne rane i zavede poredak na oslobođenim teritorijama. Pred Srbijom su bili teško rešivi veliki izazovi na unutrašnjepolitičkom planu, pa je svaki spoljnopolitički zaplet bio suvišan i odlagao je rešenje ovog gorućeg pitanja. Zato je Srbija trebalo da se kloni svakog sukoba, posebno sa Austrougarskom.

Istoričar Radoš Ljušić, koji je nadavno objavio knjigu “Princip” u izdanju “Novosti”, baca novo svetlo na događaje koji su obeležili početak prošlog veka.

Govoreći o Sarajevskom atentatu, koji je iskorišćen kao povod za Prvi svetski rat, Ljušić kaže:

– Vlada Kraljevine Srbije nije učestvovala u organizovanju atentata, ako se iz ovog čina može izuzeti obaveštajna služba, te stoga i nije odgovorna. Ali, jeste odgovorna što nije preduzela sve mere da taj čin spreči. Ta vrsta odgovornosti ne može se više skrivati, a nije ni potrebno.

* Ko je iz Srbije znao za vidovdanski atentat, ko ga je organizovao i pomagao?

– Glavni organizator vidovdanskog atentata bio je Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba, a u ovom poslu su ga pomagali: Vojislav Tankosić i Ljubomir Vulović, zvanična vojna lica i crnorukci, kao i Milan Ciganović, Đuro Šarac i Rade Malobabić, članovi Narodne odbrane. Ideja o atentatu je, nesumnjivo, poticala od mladobosanaca i posredstvom njihovih prijatelja u Beogradu doprla do Tankosića i Apisa, koji su potajno i bez obaveštenja bilo kog zvaničnog vojnog ili civilnog organa pripremili atentat. Sve ove činjenice su davno poznate, ali se u tumačenju i objašnjenju vidovdanskog atentata, usled pritiska svetske i domaće javnosti oko krivice za izbijanje Prvog svetskog rata, o njima ćutalo, a ponešto i skrivalo. Nesporna je činjenica da je srbijanska obaveštajna služba učestvovala u organizovanju atentata, a još bitnije je da, posle saznanja vlade i njene odluke da se atentatori zaustave, nije preduzela odgovarajuće mere da spreči atentatore.

* Kako je mogla da ih spreči?

– Pre atentatora preko Drine je u Bosnu prešao sa izvesnom količinom oružja Rade Malobabić, jedan od najboljih obaveštajaca Kraljevine Srbije na prostore Austrougarske. Na Vidovdan 1914. boravio je u Sarajevu. Zna se da je bio u kući Danila Ilića, osobe koja je pružila logističku podršku atentatorima, kao i da je bio 28. juna u društvu Trifka Grabeža ispred Beledija. Ostaće tajna da li je u Sarajevu boravio da zaustavi atentatore ili da ih podrži, pošto se među njima osetilo kolebanje, posle odluke vlade Srbije da se ne izvrši ubistvo prestolonaslednika. Druga tajna jeste držanje Danila Ilića, u čijoj kući je skrivano oružje atentatora. Ilić je mogao, da je hteo, da skloni oružje i ne podeli ga atentatorima, čime bi sarajevsko ubistvo bilo onemogućeno. Pored uloge Malobabića, odustajanja Grabeža, enigmatično je još i držanje Muhameda Mehmedbašića, kome je bila namenjena uloga, bar prema rasporedu atentatora, da prvi puca ili baci bombu na Ferdinanda. Čitavo ovo zemešateljstvo govori o tome da vidovdanski atentat i nije bio tako naivno delo mladobosanaca.

* A gde je u tom kolopletu Princip?

– U početku se njegova uloga nije razlikovala od ostalih atentatora, ali vremenom se sve više izdvajao i nametao kao vođa, spreman da preuzme svu odgovornost na sebe. Kad je stiglo naređenje iz Beograda da se atentat ne izvede, on je već bio predvodnik atentatora. I dok su se svi kolebali i odustajali, on je ostao uporan i dosledan. Mali sarajevski harambaša, Princip Gavrilo, odmetnuo se od srbijanskog velikog harambaše, Apisa, takođe odmetnutog od srpske vlade, i ubedio atentatore da prime oružje i izađu pored Miljacke na Vidovdan 1914. Time je preuzeo na sebe svu odgovornost za atentat i, uz Nedeljka Čabrinovića, tog dana bio neustrašiv i neumoljiv! Ta postojanost, odvažnost i hrabrost, to svesno žrtvovanje zarad sticanja slobode Srba u BiH i njihovog ujedinjenja sa Kraljevinom Srbijom, donelo mu je oreol drugog vidovdanskog nacionalnog heroja, dostojnog naslednika Miloša Obilića. Herojski čin Principa Gavrila bio je katastrofalan po srpski narod, te stoga odgovornost za vidovdanski atentat i za njegove posledice ne snosi samo Vlada Srbije već u istoj, ako ne i u većoj meri, mladobosanski atentatori. Posledice su mnogobrojne i dobro poznate: ogroman gubitak stanovništva, albanska golgota, konačan poraz srpske ideje i brzopleto prihvatanje i sprovođenje jugoslovenske ideje – najveće utopije srpskog naroda.

* Da je, kojim slučajem, atentat sprečen, da li bi bio sprečen napad na Srbiju i Prvi svetski rat. Ili bi Nemačka, u tom slučaju, smislila drugi povod?

– Rat bi nesumnjivo izbio koju godinu kasnije, što bi odgovaralo Srbiji ali ne Austrougarskoj i Nemačkoj.

Radoš Ljušić

* Prema onome što ste rekli, kako bi izgledala lista odgovornosti za izbijanje Velikog rata?

– Nesporno je da je Srbija odgovorna što nije sprečila ubistvo Franca Ferdinanda, koje se uzima kao povod a ne uzrok izbijanju Prvog svetskog rata. Za tzv. treći balkanski rat, rat Austrougarske protiv Srbije, odgovornost pada na Habzburšku monarhiju. A odgovornost za Veliki rat pada na Nemačku. U ovoj skali odgovornosti našle bi se: Nemačka, Austrougarska i Srbija.

* U knjizi na jednom mestu kažete: Principov imaginarni hitac preživeo je sva vremena, njegovom putanjom upravljali su moćnici sa Zapada vidljivi i nevidljivi i usmeravali ga prema Srbiji i srpskom narodu od ubistva do danas. Šta to znači?

– Vidovdanski atentat je često korišćen da bi se Srbija i srpski narod optuživali za sva nedela počinjena na Balkanu od 1914. do danas. Na našu nesreću ovu ideju prihvatili su naši ljudi.

* I danas, kao i pre sto godina, srpskoj vladi stižu ultimatumi. Nemačka je ispostavila 11 uslova, zahteva i da se iz Ustava izbaci Kosovo… Koliko to vreme i ovo danas liče jedno na drugo?

– Ultimatum Austrougarske Srbiji 1914. bio je brutalan, a učestali ultimatumi EU su prefinjeni i perfidni, a bolni kao i onaj pre jednog stoleća. Da smo jači od EU, odbio bih ga sa zadovoljstvom, ali pošto nismo jači, moramo ga prihvatiti uz uložen ogroman napor da ga bar ublažimo. Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo svi otići u Carstvo nebesko!

* Može li Srbija pristajati na sve uslove koji stižu?

– Kad vas velike nevolje pritisnu a vi ste nemoćni, kakva je danas Srbija, sve je moguće. Vrlina je da se snađemo u ovim nemogućim prilikama, a za to su nam potrebni Vidovdani mudrosti, a ne Vidovdani hrabrosti. Oduvek sam zagovarao ideju o Carstvu zemaljskom, a ne o Carstvu nebeskom. Ono prvo je rešenje za nesrećni srpski narod, ovo drugo je za njegovu crkvu. Moramo to jednom shvatiti i tome se prilagoditi, menjajući neke svoje tvrdokorne identitetske navike.

Ja, svoj zavičaj – Kosmet odavno zovem državom Bondstil. Ova najveća vojna baza u Evropi opredelila je sudbinu Srbije i srpskog naroda kao i budućnost Kosova i Metohije. Nemačka je do sada bila samo svetska ekonomska sila, a otkako su joj NATO i SAD prepustile državu i bazu Bondstil, polako postaje i vojna sila. Svetski događaji nam ukazuju da je naš partner u budućnosti Nemačka i da, bar zasad, naša sudbina zavisi od nje.

* Šta je s Rusijom?

– Ja volim Rusiju, ali je ona daleko i nemoćna, a mi moramo da živimo i moramo da mislimo o budućnosti naše dece. Držimo se Nemačke, a niko nam ne brani da volimo Rusiju. Sadašnje stanje nalikuje onom iz vremena Berlinskog kongresa, kada je dobri srpski vladar Milan Obrenović, preko noći, od rusofila postao germanofil. Za ovaj njegov preobražaj, pun mudrosti, a izuzetno težak, zaslužna je i ruska diplomatija koja ga je u tom pravcu usmerila. Ni njemu nije bilo lako budući da je morao da savlada osećanja svoja, supruge i nacije. Velikani se prepoznaju po dobrim i dugovečnim odlukama!

* Da li i dalje imate strah da će pitanje Kosova postati palestinsko pitanje na Balkanu, samim tim i u Evropi, kako ste jednom rekli?

– Pa, zar Kosmet, ili država Bondstil, nije srpska Palestina? U pravoj Palestini besni brutalan rat sa prekidima, u srpskoj Palestini pravi rat je prestao, ali je nastavljen diplomatskim i drugim sredstvima, a mi se u odlučivanju malo ili nimalo ne pitamo. Kako sve više starim, sve češće sanjam svoju Metohiju i pitam se skoro svakog jutra: smem li se odreći kosovske tradicije?

“SLUŽBENI GLASNIK” NE SPALjUJE KNjIGE
* Pre nekoliko meseci digla se velika prašina oko “Službenog glasnika”, na čijem ste čelu. Optuživali su vas da spaljujte knjige, vi ste najavili ostavku, pa odustali… 
– Optužbe su neosnovane i potiču od grupe srpskih intelektualaca okupljenih oko nekih listova. Mi smo pokušali da ispravimo štetne ugovore koje je moj prethodnik sklopio sa autorima i da zaštitimo “Glasnik”. Nijedna knjiga u “Glasniku” nije ni spaljena, ni isečena, ni uništena, i neće ni biti. Sem onih koji su neosnovano napadali mene i “Glasnik”, svi ostali potpisali su aneks ugovora i omogućili prodaju svojih knjiga, na čemu im ovom prilikom zahvaljujem. Inače, “Glasnik” posluje bez gubitaka. Ističem da “Službeni glasnik” nije državna izdavačka kuća već servis Vlade i najviših državnih organa. Po Zakonu o “Službenom glasniku”, mi nismo dužni da se bavimo izdavaštvom, ali je s vremenom to postalo praksa, i mi nećemo od toga odustati.

 

Izvor: NOVOSTI

 

Vezane vijesti:

RADOŠ LjUŠIĆ: Muhamed, Mustafa i Mahmud – tri Srbina iz 

KAMENA SUZA

Ura Srbi, napred u otadžbinu!

Danka Kojadinović: ISTINA I POMIRENJE 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top