Рачун за ћутање

Прошло jе ево више од двадесет година како службени Београд ћути пред дефинициjом рата коjи jе разорио Титову Југославиjу, коjа jе постављена у Загребу, Љубљани и Сараjеву, а прихваћена у Бону, Вашингтону, Лондону, Бечу…

Прошло jе ево више од двадесет година како службени Београд ћути пред дефинициjом рата коjи jе разорио Титову Југославиjу, коjа jе постављена у Загребу, Љубљани и Сараjеву, а
прихваћена у Бону, Вашингтону, Лондону, Бечу… Та дефинициjа гласи: Југославиjу
jе срушио српски хегемонизам, у лику Слободана Милошевића, потпомогнут САНУ и ЈНА.
Уз додатак: Србиjа jе агресор, остале републике су жртве.

На страну овога пута због чега jе Београд погнуте главе ћутао пред овом колосалном лажи, ко му jе наредио да ћути, шта jе Београд, и владари у њему, добио за то ћутање, циљ нам jе
да истакнемо да jе Србиjа, коначно, добила шансу и обавезу (а то jе посебно важно)
да споменуту тезу сруши. У супротном, биће проглашена геноцидном државом.

Осокољена моћним германским кишобраном, jош живим инерциjама jедне пропале царске империjе и jедне вечне религиjске, навикла да ради шта jоj jе воља а да ни за шта не одговара, Хрватска jе тужила Србиjу за агресиjу и геноцид над Хрватима. Хрватска позициjа у том тренутку
била jе и jасна и логична: Ако смо већ могли да протерамо 450.000 Срба из Хрватске,
да им одузмемо станове и сву покретну имовину, а да за то не сносимо никакве санкциjе,
зашто да не тужимо Србиjу за агресиjу и геноцид?

Србиjа ниjе имала избора, морало се ићи на контратужбу. И то jе сада та велика српска шанса. Нема више ћутања, то jе суд, Београд мора наjпре да се брани, а онда да износи контрааргументациjу. И jедно и друго jе лако. Треба само догађаjе поброjати хронолошким редом, без временских
тунела.

Хрватска jе у Хагу своjу причу почела вуковарском трагедиjом. Другачиjе и ниjе могла. Другачиjе
би хрватски адвокати причали у корист Србиjе и Срба. Битка за Вуковар букнула jе
у jесен 1991, након вишемесечног дивљања Мерчепових црнокошуљаша по Вуковару и околини,
након минирања и паљења више десетина кућа и локала тамошњих Срба, после привођења
и ликвидациjе више од 50 вуковарских православаца, како у Хрватскоj све чешће, не
без разлога, зову Србе. Онда се прешло на касарну ЈНА, у Вуковару стационирану од
1948. Наjпре jе, као и у осталим деловима Хрватске, искључена вода, па струjа, уследили
су снаjперски меци и на краjу минобацачка ватра. ЈНА jе деловала прекасно, килаво,
неосмишљено, али легитимно, и то jоj нико никада, упркос свему, ниjе оспорио.

Српски адвокатски тим у Хагу има лаган посао доказивања да jе рат у бившоj Југославиjи био класичан грађански рат, да jе Хрватска сецесиjом произвела сукоб, да jе пре било каквих ратних
операциjа избацила Србе из Устава Хрватске, као конститутивни народ, да их jе терала
да потписуjу изjаву о лоjалности (као и Павелић 1941. године), отпуштала их из државне
службе и, на краjу, убиjала. Само у Сиску, пре Вуковара, зверски jе ликвидирано
око 500 тамошњих Срба.

Уосталом, Туђман jе у маjу 1992. године, на Тргу бана Јелачића, пред више десетина хиљада окупљених, казао да рата не би било да га Хрватска ниjе хтела. Његов први министар полициjе,
Јосип Бољковац, написао jе књигу „Истина мора ван“ у коjоj нашироко образлаже тврдњу
да jе рат у Хрватскоj почео тако што jе Хрватска напала Југославиjу.

Одавно jе све jасно, само што овога пута Београд не сме да ћути.

Пише: Ратко
ДМИТРОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ