Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
На душу краља Петра II Карађорђевића и до данас се свом тежином наваљују три велика греха. И присталице и противници Круне, сваки из свог угла, слажу су у оцени да је југословенски монарх за време Другог светског рата пропустио јединствену прилику да се авионом спусти у поробљену Отаџбину.
Да се прикључи борби за њено ослобођење и личним примером покаже колико му је, као крунисаној глави, стало до слободе и до суверенитета народа и државе коју је представљао. Да се, на крају крајева, тим одважним чином потврди као достојни потомак својих славних предака, који порекло воде од вожда Првог српског устанка, неумрлог Карађорђа Петровића.
Тим поводом, у својим Мемоарима које је довршио 1954.године, као тридесетједногодишњак, Петар II је записао: „Тридест првог марта (1943. – прим. Р. К.) писао сам г. Черчилу молећи га за савет о свом венчању (курзиви –
Р.К.) и предлогу да се пребацим у Каиро. Такође сам изјавио да бих хтео да се падобраном спустим у Југославију и придружим снагама отпора генерала Михаиловића, јер сам веровао да би моје присуство било од велике моралне помоћи и да би огромно допринело нашим напорима за повезивање снага отпора у земљи.“[1]
На овом месту у својим Мемоарима Петар II се дотакао и преостала два огрешења, чија се суморна сенка протеже на прекорне оцене његове историјске улоге, како у савременој историографији, тако и у колективном памћењу. Краљ се у Лондону женио, док је земља била под немачком окупацијом и док су из Лондона и Вашингтона Србима за Васкрс, и за његово венчање, слате убитачне „честитке са неба“! Београд и Србија су управо у пролеће 1944. године немилосрдно бомбардовани од стране наших англоамеричких савезника. Мета су, кажу, били Немци, а највише су страдали недужни цивили и инфраструктура земље. Свирепо је сламан дух народа, листом опредељеног за генерала Дражу Михаиловића, првог герилца у окупираној Европи, а истовремено је утиран пут за устоличење новог, комунистичког краља Јосипа Броза Тита.
Но, према признању самог Михаиловића најтежи ударац задао му је говор краља Петра II, који је преко Радио Лондона 12. септембра 1944. године позвао све снаге отпора у земљи да се ставе под команду маршала Тита. Уз отворену претњу да они који се не буду одазвали краљевом позиву никада „неће моћи да се ослободе издајничког жига, ни пред народом ни пред историјом“.[2]
То су, дакле, та три велика историјска преступа која се стављају на терет младом југословенском монарху, кога су у ратном пометенију пучисти од 27. марта 1941. године склонили са собом у престоницу Гордог Албиона.
Као прво – то је Краљево изостајање из борбе за ослобођење од окупатора. Затим – његово венчање и свадбено весеље у туђој држави, а за време ратног крвопролића у својој земљи. Трећи, уједно и најтежи историјски преступ, односи се на Петрово одрицање од војске која је пуне четири године гинула за Краља и Отаџбину и њено изручење под ривалску команду у грађанском и братоубилачком рату.
I
Пођимо, међутим, за хронолошким низом Краљевих огрешења без намере да му и ми судимо, већ у жељи да што потпуније дочарамо његову личну драму и трагичну судбину. Али, и да осветлимо праву улогу других личности у његовом поступању, те историјске прилике и околности у којима су неке накане младог Карађорђевића неопозиво осујећиване, а нека његова хтења свесрдно подстицана. Вратимо се, дакле, на Петрово писмо Черчилу од 31. марта 1943. године, у коме он моли за савет британског премијера у вези са својим венчањем и прикључењем Дражиној војсци. Черчилов одговор стиже након две недеље и у њему се благонаклоно гледа на жељу Петра II да посети Средњи исток, али не и да се падобраном спусти код свог министра војске, морнарице и ваздухопловних снага: „Рекао је да не може дати своје одобрење за мој предлог да одем у Југославију свом народу, додајући да би више послужило да понудим своје време и повратак када дође тренутак ослобођења.“[3]
О венчању, међутим, ни речи у Черчиловом одговору. Британски премијер, дакле, процењује да још није прави тренутак за пуну политичку инструментализацију ове Петрове жеље. Он зна и за одлучно противљење једног дела Владе, па и самог председника, професора Слободана Јовановића да се Краљ жени док народ испашта под окупацијом и грађанским ратом. Као што зна и да се главна игра одвија за другим столом, за којим не седе ни краљ Петар II, ни Слободан Јовановић, ни југословенска избегличка Влада, ни српски народ… Њих за тим столом нема чак ни у улози кибицера.
Руку на срце и Слободан Јовановић је врло добро знао да ће се британска политика према „питању Драже Михаиловића“, па према томе и
према питању Владе и Краља, решити у игри карата између Британаца и Руса. А у месецу марту 1943.године, када Петар II моли Черчила за савет о свом венчању и одласку код Михаиловића, прва партија те игре је већ завршена тзв. Мартовским преговорима између партизана и Немаца. На тим преговорима, започетим у Горњем Вакуфу и настављеним у Загребу, обе стране су се договориле о потреби да се обуставе непријатељстава. Ђилас, Коча Поповић и Владимир Велебит, Брозови изасланици на тим преговорима, изјавили су да НОВЈ „сматра четнике главним непријатељем“. Те су захтевали да територија источно од Неретве, тј, Рашка област, буде призната као њихова држава. Партизани су тражили да им Немци достављају оружје, које ће, уверавали су саговорнике, бити употребљено у заједничкој борби против евентуалног британског покушаја да, након искрцавања у Јадрану, омогуће Михаиловићевим снагама обнављање југословенске државе.[4] Коминтерна је због ових партизанско-немачких преговора изразила наводну забринутост, али скоро да нема никакве сумње да је Стаљин не само унапред био обавештен о тим преговорима, већ да их је и иницирао и чак сугерисао партизанској страни предлоге с којима ће изаћи пред окупатора.
Био је то његов лукави маневар да Енглезима посредно пошаље поруку да добро размисле пре но што одлуче да се искрцају на јадранску обалу, јер ће у том случају наићи на отпор не само Немаца, већ и локалних партизана. Лондон је насео на овај Стаљинов трик, који је Енглезе одвраћао од искрцавања у Јадранском мору. Преговори између партизана и Немаца су пропали, али је већ у овој мартовској партији карата из 1943. године, коју су играли Стаљин и Черчил, а чији је улог био зона утицаја у Југославији, стварни губитник био – генерал Дража Михаиловић. А са њим млади Краљ, који је баш у то време молио Черчила за савет да се падобраном придружи Михаиловићевим снагама отпора. „Као цену споразума са Совјетским Савезом, западне силе су жртвовале четнички покрет и одгурнуле га од себе. То је била његова историјска катастрофа. За све своје марифетлуке, подвале и лукавства Черчил је у Стаљину нашао себи равног.“[5]
Некако у исто време, с пролећа 1943. године, сукоби између српских и хрватских чланова избегличке Владе достижу свој врхунац. Хрвати инсистирају да се потврди српско-хрватски споразум из 1939. године, а Срби пристају под условом да Хрвати осуде усташки геноцид над Србима у наказној, квислиншкој НДХ. Др Иван Шубашић, који је из САД за ову прилику специјално долетео у Лондон, захтева да се Бановини Хрватској одобри посебан буџет за 1943., али и за 1940-41. годину. Срби се томе противе, наводећи да ионако главнина буџета иде за војску целе Југославије. „На жалост, питање мог венчања је послужило да се компликације увећају“, записује у Мемоарима Петар II.[6] У завршници ове Владине кризе професор Јовановић подноси усмену оставку, а у пролеће 1943. године и писмену. На његово место у мају долази Милош Трифуновић, а већ у августу 1943. године мандат за састав „привремене радне владе“ бива поверен Божидару Пурићу, искусном дипломати, врсном песнику и зету Николе Пашића. Он у старту наилази на опозицију и критике политичких фракција које су остале изван Владе.
Чују се већ и први захтеви за сменом министра војног Драгољуба Михаиловића. Најбучнији у тим захтевима је Бранко Чубриловић, некадашњи министар у Влади Слободана Јовановића и потоњи Брозов званичник.
II
Шта би се, међутим, догодило да којим случајем Петар II није послушао Черчилов савет и да се на своју руку одважио да авионом полети према Михаиловићу, у слободне српске планине?
Прилику да се суочи са најнепосреднијим одговором на ово питање Краљ је добио врло брзо. Али је само његов пријатељ, поручник Нинковић, заложио и главу у искушавању ратне среће и покушају да се, неопажен од Британаца, спусти код Драже у Србију. Карађорђевић у Мемоарима не наводи прецизан датум планираног лета, али каже да је са наоружањем и опремом, као и радио станицом, намеравао да полети из Каира у 3,30 ујутро, и да после свитања истог дана слети у Србију. План је био да са поручником Слободаном Нинковићем у једном „украденом, старом халипаксу“ слети у Србију без писте. А затим записује :
„Уочи нашег планираног лета, поручника Слободана Нинковића који је требало да лети са мном, испитивао је наш шеф летачког особља пуковник Скриванић, који је открио да зна за наш планирани лет. Схватајући да смо издани, морали смо да у последњем тренутку начинимо измене. Одлучено је да ја не треба да пратим први авион, али да тај авион ипак треба да се придружи Михаиловићу и то путем преко Барија, а да ја треба да кренем са следећом експедицијом која ће се организовати споразумно са нашом Владом.
По наређењу Владе, поручник Нинковић и мала група људи одлетели су за Бари и успели да украду други тренажни авион у Фођи, где су морали да оставе већи део своје опреме. Одатле су ти одважни људи полетели преко Јадрана. Никад се за њих више није чуло.
У руке Михаиловића је стигао телеграм који сам послао преко Цариграда, у коме га обавештавам да ова група треба да слети заједно са
информацијом о опреми. Њихов неуспех је за њега био сигурно велико разочарење. Пошто је овај авион буквално `одлетео у велико плаветнило`, нерадо сам одлучио да напустим тај план против кога је стајао неоправдани раст савезничких симпатија према Титу…“[7]
На крају овог подужег записа Петар II резигнирано признаје :
„Био сам још више обесхрабрен сталном контролом мог кретања јер сам имао као пратњу џип британске војне полиције.“[8]
Тако је југословенски краљ прешао неславни пут од адута у Черчиловим рукама, преко ситног улога у његовом дуелу са Москвом, до јавног заточеника војне и ухода тајне енглеске полиције.
За разлику од краља Петра II Карађорђевића, Броза и његове људе авионима час британског, час совјетског ваздухопловства, безбедно и удобно превозе обе савезничке посаде. Међутим, Лондон ступа у отворену битку за Титову наклоност тек после Конференције Велике тројке у Техерану.
Америчка делегација одлази у Техеран под бременом сурових процена и најцрњих прогноза реалистичног Хари Хопкинса, Рузвелтовог специјалног помоћника. У свом реферату и, уједно, прворазредном историјском документу, који је припремио још за сусрет америчког председика и британског премијера у Квебеку од 17-24 августа 1943. године, Хопкинс опомиње, упозорава и предлаже:
„Русија је главни фактор у рату… Морају се учинити сви напори, да би се обезбедило њено пријатељство… Русија ће господарити Европом после слома Сила Осовине… Утолико је неопходније да се развију и одрже пријатељски односи с Русијом…“[9]
И пре Конференције у Техерану, која је отворена 28. новембра 1943. године, Броз телеграмом обавештава Стаљина о одлукама које ће већ сутрадан, 29. новембра, донети у Јајцу. Из садржине тог телеграма издвајамо само једну, али по даљу судбину краља Петра II, пресудну реченицу :
„Британски генерал већ нам је саопштио да британска Влада неће инсистирати на помагању Краља и југословенске Владе у Лондону.“[10]
То је преломна и пресудна политичка одлука, која је одредила не само даљи ток, већ и исход војничких операција на југословенском попришту.
Тешко је у српској прошлости наћи пример једне једине реченице, попут ове, која ће на тако сажет, а опор начин, за деценије и деценије, одредити сву тежину будућег војничког слома, националне драме, колективног удеса и пада, личних и породичних трагедија.
У измењеној тактици одобровољавања Москве и узмицања пред њеним интересима, Лондон и Вашингтон врше и замену фаворита на југословенском ратном попришту. Од Техерана сва њихова логистичка помоћ, наоружање и медијска подршка иду према Брозу. Генерал Михаиловић, кога су непуне три године ковали у звезде као храброг вођу покрета отпора, а Американци о његовој јуначкој герили снимали чак и филмове, после Техерана бива од својих дојучерашњих савезника остављен на цедилу. У недостатку опипљивих доказа за колаборацију, они му сада приписују недовољну борбену активност у народу који је за једног убијеног Немца плаћао 100, а за рањеног 50 цивилних глава!
III
Ко је био британски бригадни генерал, који је пред Техеран пренео Брозу строго поверљиву информацију да Черчил неће више помагати ни Краља, ни избегличку Владу у Лондону?
То је био Фикрој Меклејн, шеф британске војне мисије при ВШ НОВЈ, коме је Тито после рата поклонио вилу на Корчули.
У Мемоарима, краљ Петар II Карађорђевић овако описује свој сусрет са Меклејном :
„Нешто касније Стивенсон ме је упознао са Фицрој Меклејном и мој разговор са њим је углавном имао исти смер као и са Дикином. Изненадио ме је својом изузетном самопоузданошћу и снагом, сасвим је друкчија личност од Дикина ; износио је своја гледишта са неодољивом снагом и убедљивошћу.
Говорио је одушевљено о Титу рекавши да је добар човек и сјајан борац. Како је говорио језик могао је да сагледава покрет у дубину. Признао је да је Тито комуниста, али је више волео да подржи њега него Михаиловића, за кога ме је саветовао да га отпустим са дужности. Меклејн ме је импресионирао као `јаки, ћутљиви човек`. Био је црвенокос, веома висок и згодан – типичан Шкот.[11]
Југословенски краљ исписује ове редове о Меклејну док се као изгнаник, коме је Брозова влада забранила повратак у своју земљу, потуца по свету и живи од оскудне помоћи ретких добростојећих Срба и српских организација у емиграцији. Он нити зна, а изгледа не може ни да претпостави, какве је зулуме по Србији чинио овај „црвенокоси, веома високи и згодни“ Шкот. Човек који је импресионирао Петра II и изненадио га својом самоувереношћу обелоданио је, појаснио и посведочио, црно на бело, пет година пре појаве краљевих Мемоара своју улогу у масовном убијању цивила по Србији. Меклејн је то учинио 1950. године, у својој књизи Источни приступи (Eastern Approaches).
Описујући своју улогу у довођењу Броза на власт и у помагању његовим јединицама да потисну генерала Михаиловића из његовог најјачег
упоришта, Меклејн наводи да је лично од Черчила и генерала Вилсона добио задатак да са острва Виса оде у Србију, и на лицу места координира предстојеће ваздушне ударе. Са своје стране Броз је одредио Сретена Жујовића и Кочу Поповића, који им се придружио јужно од Лесковца. Силовање Србије, како се фигуративно изразио Ирац Мајкл Лиз, могло је да почне.[12]
С пролећа и с јесени 1944. године, Англоамериканци 13 пута бомбардују Београд и све веће градове у Србији и Црној Гори. Под изговором да гађају немачког окупатора у Србији, они највише убијају цивиле, погађају густо насељене градске четврти и разарају инфраструктуру земље. За датуме најжешћих удара бирају највеће православне празнике: Васкрс, Цвети, Ђурђевдан…Последице њиховог бомбардовања Србије теже су од последица немачког. Поред Београда у „савезничком бомбардовању“ тешко је страдао и Ниш. Али је Лесковац, на жалост, ипак „окићен“ црном титулом града са највећим појединачним разарањем на Балкану.
Ево како бомбардовање Лесковца, у коме је страдало око пет хиљда житеља и скоро занемарљив број немачких војника, описује Меклејн, „јаки, ћутљиви човек“, док са брега хладнокрвно посматра масакр недужних цивила:
„Цео Лесковац као да се дигао у ваздух у вихору прашине, дима и рушевина. Ломљава нам је ужасно парала уши…Оно што је остало од Лесковца, лежало је обавијено покровом од дима…И сами партизани су изгледали потиштени (курзив – Р. К.).[13]
Злочиначко убијање Лесковца Англоамериканци су уприличили 6. септембра 1944. године.
Тачно на рођендан краља Петра II Карађорђевића.
После рата, британски генерал Фицрој Меклејн деценијама је уживао неограничено гостопримство у Брозовој Југославији. За дебеле хонораре ширио је славу свог домаћина штампајући о њему брoјне фељтоне код нас.[14]. Али, и луксузне фотомонографије на страни.[15]
Чак се и његова удовица, леди Вероника Меклејн, радо одазивала позивима СУБНОР-а Црне Горе. Стизала је при том и да охрабри црногорску јавност уочи референдума за одвајање ове југословенске републике из државне заједнице са Србијом.[16]
IV
У Мемоарима, краљ Петар не помиње Нормана Џона Клугмана, званог Џејмс, иако су неко време боравили у истом граду, у Каиру. Први као врховни командант Југословенске краљевске војске, а други као британски обавештајни официр и официр за координацију у Југословенском одсеку дирекције SOE. Из Каира Клугман је према заслугама премештен у Бари, где је до марта 1944. године стекао чин мајора и положај заменика директора Југословенског одсека SOE, британске Службе за специјалне операције. Краљ Петар, по свој прилици, није ни могао да зна за постојање Клугмана, а камоли за његову тајну мисију у Каиру, а потом и у Барију.
Али је зато Клугман био у прилици да се обавести о сваком кораку који би направио југословенски монарх, о чему сведочи и Петров запис у Мемоарима, кад вели да је у Каиру био „обесхрабрен сталном контролом (…) кретања, јер сам имао као пратњу џип британске војне полиције“.[17]
Праву улогу Џејмса Клугмана у Каиру, а потом и у Барију, открио је, и то тек након три и по деценије по окончању Другог светског рата, Ендрју Бојл у својој незаобилазној студији Клима издаје.[18] У том узбудљивом документарном штиву, син имућних Јевреја, из Хемпстеда у Лондону, идентификован је као главни кривац за саботирање операција слања помоћи јединицама Драже Михаиловића. Али и више од тога : он је у Клими издаје демаскиран као водећи дезинформатор Лондона о борбама Михаиловићевих снага против Немаца. Тако се дешавало да неспорне четничке победе над немачким окупатором и усташама с јесени 1943. године, на пример у Пријепољу, Вишеграду и Рогатици, којима су присуствовали и савезнички официри, буду у извештајима BBC приказани као подвизи Брозових партизана.[19]
Извор BBC налазио се у Каиру, у Југословенској секцији SOE.
Након овакво скандалозног извештавања у Србији се проширила изрека:
Лажеш као Лондон.
Иначе, за време Другог светског рата, Черчил није успостављао директну везу са Михаиловићевим штабом. Та веза је ишла преко Каира, а потом Барија. Са Брозом је, међутим, уз помоћ својих официра за везу, британски премијер одржавао живу и непосредну комуникацију.[20]
Одважни и непоткупљиви истраживачи, попут Дејвида Мартина, успели су, у последњој деценији прошлог века, а на основу британских тајних докумената, да до краја расветле праву улогу Џејмса Клугмана:
„Иако се о појединостима и даље нагађа, мање-више је сигурно да је постојао и пети члан конспиративне групе са Кембриџа, која је дала Кима Филбија, Гаја Барџиса, Доналда Меклина и Ентонија Бланта.
Ко је био тај пети човек?
Докази које сам до данас сакупио упућују на једну личност – Џејмса Клугмана, који није био само идеолошки ментор Доналда Меклина, него и далеко најинтелигентнији у комунистичкој групи на Кембриџу.[21]
Наведена открића могла би да наведу на погрешан закључак да су британску политику према Михаиловићу креирали и одређивали
шпијуни и тзв. агенти од утицаја, попут Клугмана, а не британска Влада на челу са Черчилом. Мрежа дезинформација, међутим, није Черчилова југословенска грешка, већ свесна намера. Она је брижљиво и широко разапињана као покриће за болне одлуке, али и као и лажна фортификација будућим истраживачима. Мрежа дезинформација служила је и као изговор за крупне политичке одлуке и уступке, који су претходно донети у договору и по нагодби са Москвом.
У појединим фазама рата, суптилно ткање британске Мреже дезинформација служило је и за обмањивање Вашингтона. Па је чак довело у питање животе стотина америчких пилота, које је Михаиловић спасао у Србији. Лондон је прво игнорисао Дражине бројне радиограме, у којима је апеловао да му се помогне у евакуацији спашених америчких пилота. Све док Михаиловић, коначно, није успео да се, преко амбасадора Константина Фотића, обрати Вашингтону. Чак и тада је британска страна наставила са саботажом и опструкцијом, тврдећи да Михаиловић сарађује са Немцима и да је његов апел уствари немачка замка. Да се то Брозу неће допасти, јер су Прањани по британским мапама на партизанској територији. Да су партизани добри момци, „а четници зли момци који имају незгодан обичај да савезничким пилотима које ухвате одсеку уши пре него што их предају Немцима“.[22]
Ствар је догурала чак до америчког председника Рузвелта, који је до средине јула 1944. године, упркос британском противљењу, преломио да се спроведе акција спасавања америчких пилота под шифрованим називом „Мисија Халјард“, позната и као операција „Ваздушни мост“. Тако су у лето и јесен 1944. године из Михаиловићеве Србије безбедно евакуисана 432 америчка авијатичара, 4 британска ваздухопловца, по 2 Канађанина и Белгијанца, 30 Руса и 76 Италијана.[23]
Ево како је британска Мрежа дезинформација у почетку прекрила уши и Ричарду Фелману. Он је падобраном искочио из тешко оштећеног америчког бомбардера у коме је био навигатор. Рањеног и непокретног окружили су га сељани, деца и наоружана, униформисана лица.
„Нигде црвене звезде. Четници! Речи официра који је држао предавање пред полазак инстиктивно су ми пролетеле кроз главу. Махинално покрих рукама уши да их заштитим. Али њима нису требале моје уши. Подигли су ме на рамена, однели (…) и удобно сместили у једну омању собу.“[24]
Праву улогу британске SOE дефинисао је нико други до Черчилов наследник на месту британског премијера, Клемент Ричард Атли. Образлажући 1946. године распуштање ове Службе у чијем је саставу за време рата било 13.000 припадника, Атли је навео да званичном Лондону није више потребна једна терористичка организација, уз то тесно повезана са комунистима. Не треба нам Британска коминтерна – био је кратак Атли.[25]
V
После немачког ваздушно-десантног напада, Броз се из Дрвара евакуише „дакотом“, авионом британског ратног ваздухопловства, којим пилотирају совјетски авијатичари. Они вођу партизанског покрета прво одвозе у Бари, а затим га британски разарач, све са Врховним штабом и Националним комитетом, пребацује на острво Вис у Јадранском мору.
„Никада у историји један маршал није извојевао већу победу и добио већу славу, што се неопажено извукао из непријатељског обруча и побегао тог 25. маја 1944.“[26]
На ову историјску перверзију надовезује се и један бизарни податак о томе како је Вис постао престоница герилског ратовања у Југославији.
Наиме, Енглезима су на Вис први указали краљ Петар II и избегличка Влада. Наравно, не као на будуће склониште Броза и његовог штаба, већ као на стратешки погодну тачку са које би успешно могле да се изводе савезничке операције у Југославији. У пратњи председника Владе, краљ се састао са Ентони Идном, британским министром иностраних послова. У својим Мемоарима Петар II вели :
„Предложили смо Идну да би био добар потез заузети острво Вис, које је стратешки смештено у средини Јадрана и доста удаљено од југословенске обале. Оно би било изврсна база за даље операције на окупираној југословенској обали. Идн је одговорио да тамо Немци могу да нас бомбардују, или да баце падобранце да нас заробе, али је пажљиво гледао мапу. Имам разлога да се сећам његовог осмеха кад је то и учинио, јер је кроз неколико месеци Вис био заузет и потпуно предан Титу.“[27]
Из Черчилових Мемоара, пак, сазнајемо да се он после Техерана још носио мишљу да у политичкој трговини са Москвом може генерала Михаиловића да „трампи“ за краља Петра II. Британски премијер лежи крајем 1943. године болестан у Маракешу када му његов амбасадор Стивенсон, из Каира, шаље прогнозу да ће владаоци Југославије бити партизани. Черчил се одмах код Меклејна и свог сина Рандолфа, кога је такође послао у Титов штаб, распитује да ли би се у Југославији, у замену за напуштање Драже могао добити краљ Петар?
Меклејнов одговор гласио је – не.
„Черчил, дабогме, ни после тога није напуштао идеју да краља упути у Југославију, као што се пајац спушта на концу у позоришту са луткама“.[28]
У телеграму који на самом крају 1943. године шаље Ентони Идну, свом министру иностраних дела, Черчил овако калкулише : кад једном оде Михаиловић, шансе краљеве много ће се поправити и онда ћемо моћи заложити се за његову ствар. [29]
Черчил у својим Мемоарима, наравно, не наводи да је његова главна стратешка замисао доживела пораз још почетком те године, после одлучне битке код Стаљинграда. Његово упорно и тенденциозно одлагање да отвори Западни фронт и тако растерети свог руског савезника на Источном фронту лишило га је не само губљења војничке иницијативе, већ и пораза за преговарачким столом са Москвом. Изјаловила су се Черчилова предвиђања да ће се Германи и Словени у ратном судару исцрпети до крајњих граница и можда, чак, међусобно истребити.
Догодило се нешто сасвим супротно, и британски је премијер с ужасом посматрао одбрану и нарастање једне војне силе која је кадра да за тили час преплави европски континет, од Урала до Атлантика. Логично, Москва би тако добила прилику која се не пропушта: отворену могућност да границе свог утицаја у Европи зацрта са границама до којих је крочила ослободилачка чизма Црвене армије.
Само зато су Лондон и Вашингтон, после бројних одлагања, принуђени да се коначно искрцају у Нормандији, у лето 1944. године. Зато и само зато, од Техерана до Јалте, играју са Москвом дефанзивно, попуштају и труде се на све начине да одобровоље Стаљина, коме се све може пребацити сем две ствари. Хазјајин, наиме, није био ни глуп, ни нестрпљив, да не би могао да сачека и искористи своју прилику у завршници велике игре карата са Западом. То је, уједно, и главни разлог због кога Черчил временом диже руке, прво од генерала Михаиловића и југословенске избегличке Владе, а потом и од краља Петра II Карађорђевића. У даљим плановима британског премијера, сви они су изгубили (зло)употребну вредност у немилосрдној борби за зоне утицаја између Запада и Истока. Черчилу је још преостало да их постепено и са што мање буке повуче са светске ратне, политичке и дипломатске позорнице, на коју их је и извео 27. марта 1941. године.
VI
Черчил је послао свој авион `јорк` да нас пребаци у Енглеску и у њега смо се укрцали 8. марта (1944 – прим. Р.К.) после поноћи, присећа се краљ Петар у Мемоарима. После два прекида путовања и две промене авиона, у Бискри и на Гибралтару, слетели смо у Нортхолт 10. марта рано ујутро. На аеродрому су ме сачекале Александра и њена мајка, принцеза Аспазија, и отишли смо у Клериџ.“[30]
Краљ затим бележи да је осмог дана по повратку из Каира у Лондон ручао са Черчилом. На том ручку је британски премијер у потпуности подржао Краљев наум да се венча, али је „изнео још `доказа` да је Михаиловић издајник и вршио је на мене притисак да га се отарасим и да отпустим Пурића“.[31]
Черчил је, дакле, већ на тој вечери с Краљем почео да примењује опробану технологију уклањања и егзекуције Срба – српским рукама. Ђенерала Михаиловића није хтео да се одрекне ниједан председник избегличке Владе, ни Слободан Јовановић, ни Милош Трифуновић, ни Божидар Пурић. Није им ни на памет падало да секу грану на којој седе. Али, ни Черчил није попуштао. Он је на тој вечери, испоставиће се с успехом, већ кренуо да придобија Краљеву помоћ у прљавом послу коначне елиминације првог герилца у окупираној Европи. То што ће издаја верног савезника за собом повући стотине хиљада људских живота, патњу и несрећу милиона, као и вишедеценијски пад под личну диктатуру једног аустроугарског каплара – то није било на дневном реду ове вечере. Уосталом, на сличне сумње својих министара Черчил је лаконски одговарао питањем : Хоћете ли Ви живети тамо?
Британски премијер у својим Мемоарима не изоставља да је подстицао краља Петра на женидбу, упркос противљењима српских министара у избегличкој Влади, па и самог Форин Офиса. Прећуткује, међутим, да се том браку противила и краљица Марија, мајка младожење, која је под изговором зубобоље изостала са церемоније венчања.
Кад даје директиву свом министру иностраних дела који званични став има да заузме поводом Петрове женидбе, онда Черчил Идну наводи
три разлога у прилог склапању брака између југословенског краља и грчке принцезе. Као прво, он каже да је обичај женидбе у рату саставни део традиције у свим европским војскама. Тако се, као друго, даје прилика краљу да продужи династију. И, на крају крајева, вели, парафразирамо, да и најпонизнији људски створ има право да да ефекта свом инстикту.[32]
Испоставило се, међутим, да ниједан од наведених разлога није руководио Черчила у одлуци да подстиче и омогућава весеље Краљевом женидбом у време језивог државног полома и народног пострадања. На такав закључак он нас и сам упућује нешто даље у својим Мемоарима, када са нескривеним задовољством процењује да Њено величанство сасвим одговара циљу.[33]
У то да је тај циљ само уступак у политичкој трговини, а не гест обичне људске наклоности и разумевања, могао је, врло брзо, да се увери и сам краљ Петар, лично. Наиме, он сведочи да је након само месец дана „…Черчил објавио да сам отпустио Пурића и на крају ја сам га стварно отпустио.“[34]
То је била тек почетна цена коју је Черчил испоставио краљу Петру за своје проводаџијске услуге. Завршна цена је тек следила.
Подсећања ради, као председник Владе, Божидар Пурић је био највећа препрека смењивању министра војног, генерала Драже Михаиловића, кога је на то место именовао Слободан Јовановић, у јануару 1942. године.
Черчилова политичка манипулација Петровом женидбом добила је свој горки епилог у три сусрета, која је премијер Гордог Албиона за врло кратко време уприличио са младожењом. Непосредни и једини повод за те сусрете био је Черчилов ултимативни захтев да краљ Петар јавно прочита говор у коме се одриче Михаиловића и његове борце позива да ступе под Брозове ратне заставе.
савезничким бомбардовањем
1944. године.
„После три састанка са Черчилом по овом предмету, једино што сам могао да учиним било је да снизим тон којим ћу представити Тита као усамљеног хероја и да ни реч не кажем о Михаиловићу, као и да скратим основну верзију говора.“[35]
Петар II је, међутим, у овој нечувеној изнуди ипак избегао једну паклену езотеријску замку, која му је вешто и зналачки припремљена. У својим Мемоарима, Краљ пропушта да наведе да је од њега у први мах тражено да овај, за историју самоубилачки говор, одржи 6. септембра 1944. године, на свој рођендан!
На тај начин је бар избегао да својим и Михаиловићевим душманима, којих је било на све стране, пружи потпуно демонско задовољство и ђаволску радост због свог јавног и ритуалног политичког харакирија.
Говор је, ипак, одржао шест дана касније, 12. септембра 1944. године.
VII
Такав је, дакле, био епилог Черчилове политичке манипуалције краљевом женидбом.
А какав је био пролог?
Петар II наводи да су га са девојком упознали на чајанки у Клубу савезничких официра, у Лондону. Са будућом невестом се боље упознао на коктелу у кући Лија Емерија, британског министра колонија. Александру је, најзад, испросио у Лондону, после једног коктела у кући принца Всеволда. Занимљив је, и не без симболичке тежине, податак да је принц Всеволд био син принцезе Јелене Карађорђевић. Краљ се са cocktail party враћао аутом у Кембриџ. Са њим је пошла и принцеза. Када су остали сами он „…је запросио њену руку и она је прошапутала `да`. Чуо их је, вели, само агент Скотланд Јарда, који је седео, у колима, позади“.[36]
Откуд да агент једне империје, чије се друштво кити дискрецијом и етикецијом, и у најприснијим тренуцима дише за врат туђим крунисаним главама?!
То би смо некако и могли разумети уз позивање на тзв. државни разлог и, евентуално, оправдати нуждом Империје да забада нос чак и тамо
бомбардовања Београда 1944.
године.
где пристојан свет неће ни ногу.
Али, откуд толики британски агенти, који су се некад звали официри за везу, а данас их углавном ословљавају као неутралне посматраче и посреднике, у штабовима „патриотских банди“?
Наиме, патриотским бандама Черчил је у преписци са својим сарадницима називао оба антифашистичка покрета на тлу Југославије за време Другог рата. С том разликом, додајемо ми, што је Дражина војска од јануара 1942. представљала легални покрет отпора, на челу са министром војним, кога је именовала избегличка југословенска влада. А та влада била је и званични савезник легалне владе у Лондону, на чијем је челу био исти онај који је кумовао „патриотским бандама“.
Па откуд онда Черчилово чуђење што је један од шефова те две „патриотске банде“, кога је британски премијер такође окружио својим агентима, успео неопажен од истих да се искраде и одлети код Стаљина на консултације?
на врата његовог привременог
дома на Вису, испред којих
стоји наоружана стражара.
Питају их где им је командант.
Они одговарају да је заузет
важним пословима и да нико не
сме да га прекида или узнемирава.
На слици: Јосип
Броз на Вису непосредно пре
него што ће се упустити у игру
на „Великој шаховској табли“.
Оно што се одиграва пред очима Черчилових агената на Вису одиста подсећа на најврцавије сцене из комедија забуне. Али, и на најпресније шале и подвале из неког водвиља. Око Виса круже бродови британске ратне морнарице и чувају Броза од могућег напада Немаца, с мора и из ваздуха. Британским авионом Броз је из Дрвара пребачен у Бари, а потом га британски разарач евакуише на Вис. На том острву Енглези за Броза и његове најближе сараднике, од којих су многи као и њихов командант припадници британске масонске ложе Concordia,[37] уређују боравак и опремају им ново станиште.
Наједном, Броз нестаје из видокруга Черчилових агената. Они шпартају целим острвом не би ли га угледали бар у тренуцима рекреације, док са капицом на глави плива у пратњи Александра Ранковића. Али, авај, Броз као да је у земљу пропао. Или се сакрио испод дна мора. Нема га нигде.
Британски агенти најзад одлазе на врата његовог привременог дома на Вису, испред којих стоји наоружана стражара. Питају их где им је командант. Они одговарају да је заузет важним пословима и да нико не сме да га прекида или узнемирава. И тако неколико пута у истом дану. Неколико дана заредом. Исто питање и исти одговор.
Змија!
Змијом је Черчил назвао Броза онда када је схватио да се овај неопажен од очију и ушију Империје искрао и совјетским авионом пребацио код Стаљина у Москву. Али ни то га није поколебало у намери да оствари свој крајњи геостратешки циљ. Черчил је и даље настојао да што чвршће веже ту змију за британске интерсе, „типујући“ да се она, у измењеним геополитичким приликама, лако може преобразити у тројанског коња убаченог у источноблоковску идеолошку ергелу.
Да је Черчил био у праву показали су и догађаји из 1948, када је Стаљин Брозу рекао – не. Уз политичку подршку Запада Броз опуштен
Југославије и СССР у Москви
1945. године.Фото: lj.rossia.org
одлази на Брионе, док у унутрашњости земље ври од сукоба унутар КПЈ. У најкритичнијем раздобљу своје апсолутистичке владавине он проводи највише времена у некадашњем омиљеном летовалишту аустроугарског цара и италијанског краља. Но, не треба сметнути с ума податак да су Бриони у то време били делом под британском окупацијом. У заветрини британског присуства на Брионима и с отвореном могућношћу да поново шмугне у Бари, Вис, или на неко друго безбедно место на Западу, Броз црпи политичко самопоуздање и кураж у сукобу са дотадашњим газдом у Кремљу.[38]
Истовремено, он „великодушно омогућава“ својим партијским неистомишљеницима и противницима да своје усијане идеолошке главе охладе на камену Голог отока.
„Концентрациони логор на Голом отоку ће постати симбол бруталности у југословенској историји (…) То је била најгора тиранија у ондашњем свету.“[39]
Чињеници да је са Запада изостала искрена и доследна, а стигла млака и неуверљива осуда „најгоре тираније у ондашњем свету“ – није потребан никакав коментар, ни додатно тумачење.
VIII
„Од времена закључивања споразума Тито-Шубашић све сам више губио тло (курзив – Р. К.).[40]
Овим речима краљ Петар у Мемоарима описује положај у коме се нашао. Он издашно обавештава читаоца о својим тешким мислима, црним слутњама и тмурним расположењима у које је западао. Тако наводи и да је био стално несрећан (…) осећајући се веома лоше (…) Схватио сам да је ситуација безнадежна (…) Био сам без икакве подршке (…) беспомоћан у изолацији (… ) Овде сам веома несрећан и усамљен (…) тако да сам и ја био растрзан (…) био сам изигран (…) постао сам немирнији (…) осећао сам чак одвратност (…) и гађење…
Краљ у Мемоарима даје одговор и на питање да ли су њега и његову владу, после Техерана, британски савезници питали о било чему важном. У тај круг питања, наравно, не улази енглеско распитивање о тривијалностима и њихово интересовање за најразличитије бизарности. Као што ту не спада ни њихов радо практиковани вокабулар притисака, уцена и ултиматума.
„ Већ у децембру (1943 – прим. Р. К. ) у Каиро је дошла Титова војна мисија да разговара са савезничким лидерима о испоруци опскрбе за партизане.
Ми смо били у граду, али нисмо позвани да се придружимо овим разговорима, нити смо били обавештени о њима ( курзив – Р. К. ). Пурић, који је случајно сазнао шта се дешава, протествовао је (…)
На челу делегације је био Велебит, а новинар Дедијер (…) био је један од чланова (…)
Велебитова мисија је учинила све да пропагандом и другим методама створи неслогу у југословенским снагама које су биле стациониране на средњем истоку.“ [41]
Велебит је још 1940. постао агент Коминтерне. Он је у Загребу омогућио Копиничу да успостави везу са Москвом, која је функционисала током целог рата.
Био је Брозов агент за преговоре са усташама и Немцима у Загребу. У највећу заслугу приписано му је ослобађање Брозове жене Херте Хас из усташког заробљеништва.
Из Каира Велебит одлази у Лондон на преговоре. После рата постао је помоћник министра иностраних послова ФНРЈ. Суочен са доказима да је енглески шпијун поднео је оставку у априлу 1948. Три године касније бива постављен за амбасадора у Риму, а потом у Лондону, у коме марта 1953, одмах након Стаљинове смрти, припрема Титову прву посету западу. Била је то, уједно, прва посета неког комунистичког државника Великој Британији након Другог рата.
Почетком најновијег рата пензионер Владимир Велебит се вратио из Лондона у Загреб, у коме умире 2004, у дубокој старости. Зашавши у 98. годину живота смрт је дочекао са генералским чином ЈНА, који му је признала и Велика Британија.[42]
Као што је, уосталом, и генералу Боривоју Мирковићу доделила пензију британског генерала, и тим поступком распршила све сумње у то ко је био главни британски човек у југословенској војсци 27. марта 1941.
„Средином августа (1944 – прим. Р. К. ) Шубашић је још једном напустио Енглеску да се састане са Титом на Вису. Он је захтевао да иде и добио је мој пристанак. Са Титом се вратио у Казерту, где им се придружио Черчил и њих тројица су заједно наставили за Рим. Нисам био упозорен да ће се њиховим разговорима придружити Черчил.“[43]
Краљ Петар ни не слути који се све важни сусрети, разговори и договори одвијају иза његових леђа. Он и не сања да се Брозу у највећим
британског одељења Управе за
специјалне операције у Каиру
1942-1943. године.Фото:
nikolayko.wordpress.com
светским центрима моћи убрзано утире тајни дипломатски пут за преотимање власти и корениту промену система у Југославији. Краљ не зна да је Броз три дана пред сусрет са Черчилом у Напуљу посетио Ватикан. Као званично објашњење његове посете „Светој столици“ од 9. августа 1944. наведено је туристичко разгледање Сикстинске капеле. Тешко је и поверовати да је папа Пије XII пропустио прилику да се лично упозна са будућим владарем Југославије и његовим државничким плановима. Увид у та документа из Ватикана до сада није добио ниједан српски историчар.[44]
Могуће је и да је Брозов одлазак у Напуљ послужио само као изговор и димна завеса за онај много важнији пут у Ватикан?
Ова сумња се увећава с оценом да је „Титова посета Черчилу у Напуљу 12. августа 1944, у краљевском дворцу Казерта, значајнија по томе што се не зна због чега се десила, него по томе шта је одлучено“.[45]
Било како било, усташки геноцид над Србима у НДХ постао је маргинализована тема у послератној Југославији, Загреб је ослобођен само дан пред пад и капитулацију Берлина, а Трст, рецимо, 1. маја 1945. „Пацовским каналима“, прокопаним, утврђеним и обезбеђеним уз пуну сагласност Лондона и Вашингтона, преко Ватикана је омогућено бекство из земље најокорелијим нацистичким, али и усташким злочинцима…[46]
IX
Из Напуља британски авион превози Броза у штаб генерала Александера, у Бари. Газда у Кремљу, чије обавештајне службе прате сваки Брозов корак, с очинском бригом га упозорава да се превише не возика британским авионима. Да га не би снашла судбина председника пољске избегличке владе у Лондону, и главнокомандујућег свих пољских оружаних снага у егзилу.
На шта је Стаљин подсећао Броза, плашећи га и, истовремено, настојећи да вођу југословенских комуниста отргне из Черчиловог савезничког загрљаја, не би ли га што чвршће везао за себе?
Вођа светског комунизма позивао је свог шегрта да извуче поуку из загонетне погибије генерала Владислава Сикорског. Само 16 секунди након одвајања од писте у море се 4. јула 1943. срушио Либератор AL 523, који је превозио председика пољске избегличке владе са Гибралтара у Лондон.
Сикорски се враћао из Каира у коме је извршио смотру пољских оружаних снага стационираних на Средњем истоку. Он је био познат и по томе што се жестоко противио Чечиловој политици сарадње и попуштања према Стаљину. У години свог мистериозног скончања, Сикорски је захтевао и детаљну истрагу Међународног Црвеног крста. Као повод за истрагу он је указивао на злочин у Катинској шуми, у којој је побијено на хиљаде заробљених Пољака, углавном официра и војника, али и цивила. За овај масакр он је отворено сумњичио Москву и тако свом домаћину у Лондону задавао додатне главобоље и компликације у односима са источним партнером.
Званична британска истрага поводом овог случаја искључила је људски фактор, као могући узрок несреће.
Пилот који је управљао авионом, иначе Чех пореклом, избавио се, међутим, уз помоћ сигурносног појаса, који никада до тада није користио. И многи други детаљи уносили су неверицу у званичну енглеску верзију, по којој је пад овог авиона у море, након што је прелетео само 600 метара, последица изненадних техничких сметњи.
Посебну историјску занимљивост представља и податак да је Сикорски, само двадесетак дана пре свог загонетног страдања, одликовао генерала Михаиловића орденом Virtuti Militari и послао му својеручно написану поруку. Орден и писмо донео је са собом пољски капетан Михаил Јакубовски Левандовски. Са пратњом Левандовски се спустио на Хомоље 16. јуна 1943. Међутим, орден и писмо су запленили Немци, након борбе код села Танде. У тој борби погинули су капетан Левандовски и три четника, а заробњени су енглески капетан Едгар Харгривс, два Грка и један Србин.[47]
Пољска јавност никада није поверовала без остатка у британску верзију по којој је погибија генерала Сикорског окфваливикована као
„мистериозни акцидент“. Посмртне остатке свог генерала и председника владе, Пољаци су из Лондона пренели у земљу и сахранили уз све државне и војне почасти. А одмах потом су, у новембру 2008, званично затражили од Лондона увид у документа из Другог светског рата. Иницијатива је дошла од „Националног института сећања на жртве“, а јавну подршку пружио им је и пољски председник Лех Качински.
Историјске коинциденције са недокучивим и скоро езотеријским смислом као да су се умешале у нестанак Леха Качинског. Он и малте не цео пољски државни и војни врх настрадали су у авионском удесу изнад Смоленска, 10. априла 2010. Крајње одредиште њиховог лета био је Катин, у коме су намеравали да одају почаст пољским жртвама на 70. годишњицу катинског масакра.
Стаљин није успео да Броза чврсто веже за политику Кремља, но сва је прилика да је, ипак, битно утицао на његов избор превозних средстава. На својим бројним и учесталим путешествијима по свету Броз је касније упадљиво избегавао авион.
Путовао је углавном бродом, у чијем су се обезбеђењу и пратњи налазила пловила Југословенске ратне морнарице. А из посете Анкари вратио се са идејом да и он уведе свој тзв. Плави воз, по угледу на праксу турских председника од времена Кемала Ататурка. Тај воз је најрадије користио за путовања по земљи. Према званичним тврдњама и ковчег са Брозовим посмртним остацима пренет је из Љубљане у Београд тзв. Плавим возом.
X
У британској штампи се већ од 1944. увелико водила оркестрирана хајка на генерала Дражу Михаиловића. Реагујући на неосноване нападе на Михаиловића, Пурић је краља Петра припремио и заказао му конференцију за новинаре у Лондону. О тој конференцији краљ у Мемоарима каже: „С горчином сам изнео своје жаљење због напада на Михаиловића у британској штампи. Чинило ми се веома неправедним да некога ко се толико храбро бори и ко добија минимум помоћи из иностранства клевећу они које он сматра најближим савезницима.“[48]
Који је ефекат постигнут овим краљевим јавним обраћањем?
„Ниједна реч од онога што сам рекао није одобрена за објављивање“[49]
Неколико дана после ове „глуве“ конфернеције за штампу Черчил је Божидара Пурића уклонио са места председника југословенске избегличке владе, остављајући краљу Петру још неколико дана да потврди ту његову одлуку. Да распусти целу владу и да за краљевског намесника и изасланика прихвати Ивана Шубашића.
Тако су трупе генерала Михаиловића у Отаџбини остале као последња линија одбране на фронту на коме се, и суштински и формално, бранила круна на Петровој глави, и у земљи и у Лондону. Ову последњу снагу, која се храбро борила за слободу српског народа, за парламентарну демократију и за његов престо, краљ Петар је демобилисао у већ описаном говору од 12. септембра 1944.
Убрзо је, међутим, отворен један нови а паклени фронт, кога је Броз саркастично крстио краљевим именом. Тито је извршио масовну мобилизацију неискусних младића из Србије и гурнуо их на кланицу Сремског фронта. „То је фронт краља Петра“, открива генералу Терзићу, пред полазак у Москву, и заповеда му „…кад се вратим да га више не видим. [50]
Британску политику, нормално, вазда су одређивали британски интереси.
Њен главни интерес је био да се одржи као највећа поморска сила на свету због чега су јој, конкретно у Средоземљу, најљући ривали били Руси и Французи, а најпожељнији партнер Италија.
Темеље британске политике према Србима у XX веку ударио је историчар Р. В. Ситон Вотсон, у меморандуму Форин офису, британском Министарству иностраних послова, од 1. октобра 1914. Ако је већ пропаст Аустроугарске неминовност, а стварање југословенске државе неопходност, онда је, по Ситон Вотсону, српско вођство у тој држави равно британском поразу.[51]
Зашто?
Зато што би српски примат у југословенској држави, сматрао је он, омогућио Французима и Русима да владају Медитераном.
Које је онда решење за ту државу?
Решење је, дакле, да југословенском државом, без обзира на милионску жртву српског народа, положену као залог њене будућности у Првом рату, владају југословенски католици. Односно Хрвати и Словенци, који би одржавали добре односе и са Римом и са Ватиканом. Ситон Вотсон и кругови слободних зидара око њега у Лондону трудили су се својски да ова два народа издигну и на виши културни ниво од Срба.
Британска пројекција прве Југославије историјски је оманула.
Краљ Александар I Карађорђевић до смрти је водио политику ослањања на Париз, иако је за кума на крштењу свог прворођеног сина Петра одабрао енглеског краља Џорџа V. Лондон се, међутим, није мирио са реалношћу да једна српска породица заузима краљевски престо у Југославији, и у Београду као престоници. Зато је заклете непријатеље и Карађорђевића и Југославије, попут Мусолинија и Анте Павелића, тесно везивао уз себе, као своје плаћене агенте.[52]
На ове су се потом наслањали и други Александрови противници из редова бугарских и албанских екстремиста.
XI
Косјерићке бригаде.
Врхунац Петрових изненађења тог 27. марта 1941. тек је уследио :
„Када смо се вратили у двор, око девет сати, укључио сам радио на Раденков наговор. На моје велико изненађење чуо сам глас који је био сличан мом како даје следећи проглас :[57]
„Срби, Хрвати и Словенци!
У овом тренутку тако тешком за наш народ, одлучио сам да преузмем краљевску власт. Чланови намесничког савета одобрили су исправност разлога мог чина и одмах дали оставке уз сопствену сагласност.
Моја краљевска војска и морнарица одмах су се ставиле мени на расположење и већ извршавају моја наређења. Позивам све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине око престола. У овим тешким околностима то је најсигурнији начин да се сачувају унутрашњи ред и спољни мир. Задужио сам армијског генерала Симовића да формира нову владу. Са вером у бога и будућност Југославије позивам све грађане и представнике власти земље, да испуне своје дужности према краљу и отаџбини.“[58]
Када је „одлучио да преузме краљевску власт“ Петар није имао ни пуних 18 година. А према важећим законским прописима оног времена пунолетство се стицало са навршених двадесет година живота.
Централну прославу краљевог пунолетства четници су одржали 6. септембра 1943., на Стојића брду у Субјелу. Пред окупљеним народом
Петру II пунолетство је честитао генерал Дража Михаиловић, пожелевши краљу дуг и срећан живот.
Након годину дана краљ је, преко радио Лондона, одржао говор у коме се одрекао Михаиловића и његове војске.
Краљев син Александар рођен је 17. јула 1945.
Тачно на годишњицу његовог рођења, 17. јула 1946, комунистичке власти у Београду стрељале су ђенерала Михаиловића, након монтираног судског процеса.
Гроб му се ни до данас не зна! Иако је прошло 65 година од његове мученичке смрти. Слободан Јовановић још почива у Лондону, на гробљу Кенсал грин. Божидар Пурић у Чикагу.
Краљ Петар II, после мучног потуцања по свету, те дуге и тешке болести, преминуо је 1970, у Денверу, у 47. години, и сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертвилу, крај Чикага.
Бели Двор на Дедињу, резиденцију Карађорђевића, запосео је после Другог рата Јосип Броз. Титов ађутант, генерал Милан Жежељ, некадашњи жандарм, одмах је по узурпацији двора, пуцао из револвера у чело Христа Пантократора, у дворској цркви посвећеној Св. Апостолу Андреју Првозваном. Светогрдни траг од Жежељевог испаљеног метка види се и данас голим оком, на фресци смештеној у куполи цркве посвећене заштитнику породице Карађорђевић.[59]
Не обавештавајући никога о смрти Даворјанке Пауновић, Броз је почетком маја 1946. наложио припадницима свог обезбеђења да њено тело сахране у кругу Белог Двора. Након женидбе са Јованком Будисављевић 1952. године, посмртни остаци Титове ратне секретарице и љубавнице пренети су у њен родни Пожаревац.
У међувремену, Броз се досетио да и његов пас заслужује хумку у кругу резиденције у којој је рођен краљ Петар II Карађорђевић.[60]
XIII
За место у коме ће провести своје последње болесничке дане Броз је изабрао Љубљану, а не Београд, у коме је имао несумљиво погодније услове за лечење?
Да ли је, међутим, имао веће поверење у стручност тамошњих лекара, или је у последњим часовима хтео да буде неком, или нечем ближи?
Љубљана, дакле, илити некадашња Емона, односно Лајбах по немецкем. Убога престоница Илирије, Наполеонове креатуре од државе. По казни је додељивана на управљање опскурним властољупцима на заласку каријере, попут једног Жозефа Фушеа. Само је претња да ће завршити на вешалима утеривала посрнулим деспотским душама већи страх у кости, од казне да се из Љубљане управља Илиријом.
А само је Штефан Цвајг, на крилима божанског надахнућа, с генијалним списатељским даром и жаром, иза себе могао да остави следећи антологијски опис Илирије и Љубљане :
„Илирија – као неко име из оперете, и заиста, каква је шарена држава скрпљена, приликом последњег насилног мира, од Фландрије, Корушке, Далмације, Истре и Трста! Држава без јединствених идеја, без смисла и без сврхе, са Љубљаном, малом сељачком паланком, као престоницом; цела држава једна хермафродитска наказа, неспособна за живот, коју су створиле пијана воља што грамзи за влашћу и слепа дипломатија.“[61]
Ни до данас нису оповргнути извори по којима је Броз, на самртничкој постељи у Љубљани, тражио од католичке цркве да му пошаље
свештеника. На позив „прикривеног католика“, према истим изворима, послат је свештеник Франц Крижник, који је одмах након посете умирућем Брозу, страдао у саобраћајној несрећи, марта 1980. у Немачкој.[62]
Јованка Броз вратила се у Београд, а да јој није допуштено да се последњи пут опростити од мужа на издисају. Враћена је са врата његове болесничке собе у Љубљани.
Пред одлазак Богу на истину, главни тајник Председништва СФРЈ, генерал Иван Долничар, исповедио се једном словеначком новинару. У књизи Генералов лет, која је изашла у Љубљани 2005, дакле за Долничаревог живота, Брозов генерал износи једно запањујуће откриће. Он, који је по функцији главног тајника био задужен да надзире Брозов погреб , сведочи да су овде, у Београду, почетком маја 1980, обављене две сахране „највећег сина свих наших народа и народности“!
Прва је, каже, била церемонијална и импровизована.
Дакле – лажна!
Њу су телевизијске и филмске камере приказале домаћој и светској јавности.
Друга , наводно стварна, одвијала се ноћу, под окриљем мрака и у најужем кругу службених лица.
Две сахране једног те истог покојника, генерал оправдава разлозима техничке природе. Па каже, да је без употребе тешких грађевинских машина било немогуће масивним мермером затворити Брозову раку.[63]
А и не би било лепо да свет види, уз помоћ какве грдосије, блиндирају његову фараонску гробницу на Дедињу. Обезбеђујући је мермерном стеном, тешком неколико десетина тона!
Јер би се могло посумњати да то раде с намером да никомe, и никад, не падне на памет да овде, на Дедињу, у Београду, и у Србији, проверава значење завршне сцене у ритуалном чинодејству „Светске подвале“!
Коју нам је, уз демонску поругу и вражје задовољство, приредила „Мистерија века“.
Радован Калабић
Београд, 10. март 2011.
Извор: ФОНД СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ
[1] „Живот једног краља : Мемоари Петра II Карађорђевића“, Ново дело, Београд, 1990, стр.192
[2] „Равногорска историја“, приређивач мр Радован Калабић, ИКП Евро, Београд, 1992, стр. 289
[3] Као под 1, стр.193
[4] Опширније у Мишо Лековић : „Мартовски преговори“, Београд, 1985.
[5] Милорад Екмечић : „Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба у Новом веку“, друго, допуњено издање, Завод за уџбенике, Београд,2008, стр. 489.
[6] Као под 1, стр. 194.
[7] Исто, стр. 219-220.
[8] Исто, стр. 220.
[9] Kent Roberts Greenfield : Combat Decisions, Department of the Army, Washington, D. C, 1960, page 177
[10] Fitzroy Maclean : The Heretic, Harpers and Brothers, New York, 1957, page 205
[11] Као под 1, стр 218-219
[12] Мајкл Лиз : „Силовање Србије“, поднаслов „Британска улога у Титовом грабљењу власти“, БИГЗ, Београд, 1991.
[13] Fitzroy Maclean : „ Eastern Approaches“, London, Jonathan Cape, 1950, page 486
[14] „Политика“, јануар, 1981, пет наставака и интервју са аутором Фикрој Меклејном
[15] У Швајцарској је 1980, без навођења тиража, тискана суперлуксузна фотомонографија „TITO Fitzroy Maclean“. Као југословенски иѕдавачи овог скупог пропагандног панегирика потписани су „Младост“ из Загреба, „ Југословенска књига“ из Београда и „Побједа“ из Титограда. Међу бројним обманама и фалсификатима у овом Меклејновом делу поново се нашла немачка потерница за Брозом из 1943, са које је изнова одстрањена уцена Драже Михаиловића, у оригиналу објављена на истој страни, и на исти износ од 100 000 рајхс марака у злату. Циљеве Дражиног покрета Меклејн је, по ко зна који пут, и овде поистовећивао са циљевима усташког поглавника Анте Павелића. На монтираним фотографијама опет позирају и наздрављају четници, усташе и немачки окупатори…
[16] Р. Мучалица : „Снажан утисак великог пријатеља“, разговор са леди Вероником Меклејн, удовицом Фикрој Меклејна „Побједа“, 23.5. 2004.
[17] Као под 1, стр. 220
[18] У оригиналу : The Climate of Treason, London, Hutchinson & Co, 1979.
[19] Andrew Boyle : „Klima izdaje“, August Cesarec, Zagreb, 1982.
[20] Новица Стевановић : „Последњи српски ђенерал“, DEXIN, Београд, 2006.
[21] Дејвид Мартин : „Мрежа дезионформација“, Просвета, Београд, 1991, стр. 37
[22] Исто, стр. 266
[23] Опширније код Miodrag D. Pesic : „ Operacion Air Bridge“, Pogledi, Kragujevac, 1997.
[24] Richard L. Felman, „Mihailovich and I“, Serbian Democratic Forum, октобар 1972, стр. 18
[25] УПРАВЛЕНИЕ СПЕЦИАЛЬНЬIХ ОПЕРАЦИЙ – ВЕЛИКОБРИТАНИЯ
[26] Као под 5, стр. 500-501
[27] Као под 1, стр. 202
[28] Милош Црњански : „Ембахаде“, књига IV, Нолит, Београд, 1984, стр. 368
[29] The Second World War, Vol V, page 416, телеграм од 30.12.1943.
[30] Као под 1, стр.225
[31] Исто, стр. 226
[32] Као под 18, стр. 571, Черчилов телеграм Ентони Идну од 11. 7. 1943.
[33] Исто
[34] Као под 1, стр. 235
[35] Исто, стр. 252
[36] Као под 17, стр. 362
[37] Зоран Ненезић : „Масони у Југославији (1764-1980). Преглед историје слободног зидарства у Југославији. Прилози и грађа.“ Београд, 1984. Осим Броза припадници ове ложе са седиштем у Лондону били су и Едвард Кардељ, Владимир Бакарић, Јосип Копинич и Владимир Велебит.
[38] Брионе је Броз бирао као место и за велике унутарпартијске обрачуне са својим неистомишљеницима. На тзв. Брионском пленуму 1966, он је политички ликвидирао Александра Ранковића и једну гарнитуру српских комуниста, под провидним изговором да су га прислушкивали. Живописно сведочење о завереничкој атмосфери која је тада владала на Брионима, и о стаљинистичким методима форумског уклањања дојучерашњих најоданијих партијских сарадника, оставио је Војин Лукић, и сам „учесник-жртва“, у књизи : „Брионски пленум, обрачун са Александром Ранковићем, сећања и сазнања“, „Стручна књига“, Београд, 1990.
[39] Као под 5, стр. 526
[40] Као под 1, стр261
[41] Исто, стр. 215
[42] По мушкој линији Велебит је вукао порекло од Срба из Лике, с поносом наглашавајући да су се његови преци женили католкињама и верно служили Аустроугарској. Колико су биле снажне и трајне везе слободних зидара у бившој Југославији говри и податак да је дневни лист Политика чак и у 2003. објављивао фељтон Владимира Велебита, масонског брата др. Ивана Рибара. У том фељтону, тачније прештампаним делеовима из Велебитове књиге „Tajne i zamke II svjetskog rata“ ( Prometej, Zagreb, 2002.) овај вишеструки агент је нашироко понављао стереитипе о неуспеху Дражиног војевања.
Јара Рибникар је, са своје стране, у више наврата писала и јавно износила како је захваљујући посредовању масона успела да избави мужа из немачког заробљеништва.
По доласку у Београд Броз се, иначе, сместио у вили Рибникаревих у Ботићевој улици. На тој адреси је окупљао и своје најближе сараднике, све до тзв. изласка на слободну територију.
[43] Као под 1, стр 249
[44] Документа о Брозовој посети Ватикану нису добили ни Милан Булајић, ни Смиља Аврамов.
[45] Као под 5, стр. 501
[46] Mark Arnus i John Loftus : „Pacovski kanali“, Glosarijum i Arsvalea, Beograd, 1991.
[47] Опширније у Милослав Самарџић : „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, 1-5, Погледи, Крагујевац
[48] Као под 1, стр. 233
[49] Исто
[50] Као под 5, стр. 502
[51] Исто, стр. 395
[52] Радован Калабић : „Под прекорним погледом историје“, Eseloge, Београд, 2010, стр. 166
[53] Опширније у Ђоко Слијепчевић : „Југославија уочи и за време Другог светског рата“, Искра, Минхен, 1978, стр. 220-251
[54] Оригинални текст Протокола објављен је у књизи Владисава Петровића : „Драгиша Цветковић, њим самим“, Пунта, Ниш, 2006
[55] Као под 18
[56] Као под 1, стр. 110-111
[57] Глас је припадао капетану корвете Јакову Јововићу
[58] Као под 1, стр. 111-112
[59] Антоније Ђурић : „Црвена куга“, књига прва, Двери српске, Београд, 2001; „Црвена куга“, књига друга, 2010; „Памти Србине, и усправи се“, Библиотека Српски образ, Београд, 2011, стр. 94
[60] Исто
[61] Штефан Цвајг : „Изабрана дела“, књига IV, „Рад“, Београд, 1983
[62] Као под 5, стр. 545
[63] Jak Koprivc : „Generalov let“, Spomini generala Ivana Dolničara, Modrijan, Ljubljana, 2005
