QUO VADIS, SERBIA?

Datum objave: petak, 9 marta, 2012
Veličina slova: A- A+

zastava_srbija.jpg

Srbija je kandidat za člana EU! EU nema alternativu!

Čak ako za trenutak zanemarimo činjenicu, da je Turska (ili Makedonija) zvanični EU-kandidat već (pre)dugi niz godina i ako, znači, ne insistiramo ni na možda već primerenom aktuelizovanju (aktuelnosti?) parafrazirane izreke iz Titovih vremena “Svetla budućnost je pred nama… i tamo će uvek i ostati!“, legitimno je pitanje – kakva svetla budućnost bi nas zapravo u EU zaista čekala u toj više nego hipotetičkoj EUNATO-budućnosti??

Pri ovom razmatranju želim šta više, da privremeno apstrahujem i sve one vrlo važne razloge političke, pravne i moralne prirode, koji bi – po prirodi stvari – morali da nam nalože (vrlo blago rečeno) izuzetnu suzdržanost na putu bilo koje vrste priključenja evropskom konglomeratu „NATO-demokratija“.

Jer EU jeste samo deo zapadnog bloka „NATO-demokratija“ i „zapadnog sistema vrednosti“, i to ne samo u vojnom i političkom, već i u ekonomskom, socijalnom i svakom drugom smislu, na pr. u odnosu na životni i socijalni standard, ljudska prava i dostojanstvo.

SAD su, kao što je poznato, admiralski brod ove imperijalne flote i time sada ne mislim prvenstveno na poplavu kokakolizacije i mekdonaldizacije, već na činjenicu da kada se Volstrit samo malo prehladi, Nemačka kija barem tri-četiri puta, Italija dobije bronhitis, Španija i Portugalija zapaljenje pluća a Grčka se sprema za sopstveno opelo.

I – ta amerikanizacija današnje EU (u pokušaju i čitavog sveta) traje već najkasnije od završetka Drugog svetskog rata… Samo imenovanja su se donekle menjala i danas se to naziva globalizacija, ali pravo ime je amerikanizacija u smislu SAD.

Iskustvo je nedvosmisleno i dokazuje, da sve ono što se prekjuče dešavalo u Vašingtonu, Detroitu ili u bilo kojoj palanci njihovog Srednjeg zapada, to se juče dešavalo u Parizu, Rimu ili u nekom pitoresknom selu u Belgiji ili Nemačkoj.

A ono, što se juče dešavalo u Njujorku, Dalasu ili u pustinji Nevade, da se to danas dešava (u najmanju ruku i) u EU.

Šta je to, što SAD imaju i žive, nude i uvode u EU (u pokušaju i u čitav svet)?

I u EU se ponešto od toga gleda sve kritičnije, te ne bi bilo zgorega preporučiti srpskim političkim i svim drugim EUnijatima (Srbija je kandidat za člana EU! EU nema alternativu!), da se pozabave i tim sve brojnijim i jačim glasovima.

Poslednje izdanje uticajnog nemačkog nedeljnika „Štern“ na pr. obznanjuje, da SAD u međuvremenu za 88% „običnih“ Nemaca više nisu zemlja za primer. Šta je to, dakle, što je nagnalo pragmatične Nemce (i većinu „običnih“ ljudi u EU) da radikalno promene mišljenje o „Velikom bratu“ s druge strane Atlantika? Kako izgleda ostvarenje „američkog sna“ u praksi SAD (i sve više u EU)?

Između 1979. i 2007. prihodi bogataša u SAD su porasli za 390% a prihodi ostatka od 90% Amerikanaca za ukupno 5% (što je inflacija odavno pojela). Samo 2010. je prosečni prihod jedne (prosečne) porodice realno opao za 2,3%.

Šefovi velikih koncerna su 1980. zarađivali 42 puta više od svojih radnika, prošle 2011. godine su zarađivali 343 puta više od tih svojih potčinjenih.

Dvanaest najvećih američkih koncerna (pored ostalih – Dženeral Elektrik, Ekson, Verizon) nisu između 2008. i 2010. platili ni jedan cent poreza na svoj dobitak od ukupno 175 milijardi $US.

Tako je na pr. i američki milijarder Bafet 2011. platio 17,4% poreza na prihod a njegova sekretarica (zarada od 60 000 $US godišnje) platila je 35,8% poreza. Tako je predsednik Obama (zarada od 1,7 miliona $US godišnje) platio 26,8% poreza a njegov republikanski izazivač u trci za predsedničko mesto Mit Romni (prihod prošle godine 21,6 miliona $US) platio je svega 14%.

Između 1969. i 2009. opala je prosečna mesečna zarada muškaraca između 30 i 50 godina starosti za 27%.

Između 1999. i sredine 2008. cena mleka je porasla za 35%, mlevenog mesa za 54%, jaja za 128%, benzina za 244%.

Broj nezaposlenih između 20 i 24 godine života je u decembru 2011. iznosio 26,8%.

Udeo „minimalno plaćenih poslova“ je porastao na 41% od ukupnog broja zaposlenih. To su, inače, ona čuvena „kaobajagi radna mesta“, koja je počeo da uvodi već Bil Klinton i od kojih niko ne može da preživi.

Iz tog vremena potiče i gorki vic – Klinton drži govor i podvlači da je stvorio tri miliona novih radnih mesta. Jedan radnik iz sale dovikuje, znam, ja sam imam tri takva posla, sad čak mogu da preživim.

U ovom trenutku živi 15,1% ili 46,2 miliona Amerikanaca ispod granice siromaštva. Procenat siromašnih je, naravno, mnogo veći kod Afroamerikanaca (27,4%) i Latinoamerikanaca (26,6%).

Zaključno, troškovi studiranja u SAD iznose u proseku između 16 000 $US (državni univerziteti) i 37 000 $US (privatni univerziteti) godišnje a već troškovi za koledž su od 1978. porasli za 900%.

Stoga je najveći broj američkih akademskih građana po završetku studija visoko zadužen a oko 17 miliona njih sa završenim koledžom radi poslove, koji sa njihovim obrazovanjem nemaju nikakve veze („od perača tanjira do predsednika države“?).

To su, dakle, razlozi, da se „obični“ građani Nemačke i EU distanciraju od SAD, jer oni iskustveno već vrlo dobro znaju da svaki talas iz SAD – pre ranije nego kasnije – zapljusne i preplavi i EU…

Jer ta nesumnjiva i neprevidiva sadašnjost SAD je već dobrim delom sadašnjost (i pretprogramirana budućnost) EU, a to bi znači trebalo da bude i rezultat „bezalternativnog evropskog puta Srbije“, zar ne?

Verovatno, dakle, ne bi bilo zgorega preporučiti srpskim partijsko-političkim i svim drugim EUnijatima (Srbija je kandidat za člana EU! EU nema alternativu!), da se pozabave ne samo ovim neumitnim činjenicama, već i sve verovatnijom aktuelnošću one parafrazirane izreke iz Titovih vremena “Svetla budućnost je pred nama… i tamo će uvek i ostati!“

Ovako ili onako…

Šta je to, međutim, što pragmatična Nemačka (i EU) ne zameraju SAD, a što bi svi ljudi sveta isto tako trebalo, morali da znaju? Da pokušamo sa nekoliko karakterističnih primera:

To je, kao prvo, činjenica da admiralski brod „NATO-demokratija“ na pr. godišnje izdaje 607 milijardi $US za vojne svrhe, što čini 41,5% svetskih vojnih izdataka za naoružanje (za poređenje – Rusija izdaje za to 58,6 milijardi $US ili 4% svetskih vojnih izdataka za naoružanje).

To, naravno, uopšte ne smeta EU-krilu „NATO-demokratija“, jer i one se eto nalaze „na pravoj strani“ i smeju da širom sveta ubiraju plodove (ili ostatke plodova) različitih „humanističkih vojnih intervencija“, koje neumorno vrši njihova „međunarodna porodica zajedničkih vrednosti“.

Pored ostalog da ubiraju i naftu iz razorenog Iraka ili Libije, i sl.

To specijalno ne smeta Nemačkoj, kada ona na pr. jednom samosvojno i iz prevashodno sopstvenih interesa preuzme inicijativu, kao što je to bio slučaj sa bivšom Jugoslavijom i kada su konačno naplaćeni računi Srbima za dva svetska rata.

Mišljenja sam ionako, da će Nemačka i dalje slediti SAD, u najmanju ruku do finalizovanja svog „projekta Evropa“. Ostajem, naime, pri konstataciji, koju sam objavio u jednom prilogu povodom ujedinjenja Nemačke, u oktobru 1990:

„Ujedinjenjem dve nemačke države, završila se razvojna faza „evropske Nemačke“ i sada ulazimo u epohu „nemačke Evrope.“

Navešću još jedan primer, koji isto tako i očigledno nije neki esencijalni razlog za EU da se distancira od SAD a koji je, istovremeno i neprevidivo, deo i sve više konstitutivni element sistema „zajedničkih vrednosti NATO-demokratija“:

To je konkretno činjenica, da je u SAD na pr. već 2006. godine ležalo 2 085 620 ljudi u zatvoru, a što je u odnosu na ukupni broj stanovnika od tadašnjih oko 290 miliona, već držalo svetski rekord.

To je, za poređenje, ubedljivo više nego u Rusiji, kako po apsolutnom broju zatvorenika, tako i u relativnom smislu (u odnosu na ukupni broj stanovnika). To začudo važi i za komunističku Kinu – u SAD (sa nešto manje od 300 miliona stanovnika) dolazi približno 800 uhapšenih na svakih sto hiljada stanovnika; u Kini (sa oko 1,6 milijardi stanovnika i „samo“ oko 1,4 miliona zatvorenika) dolazi približno 87 uhapšenih na svakih sto hiljada stanovnika…

Ubedljivo preko 60% svih mesta u američkim zatvorima je (kako bi to moglo da bude drugačije?) rezervisano za manjine u SAD – Afroamerikance, Latinoamerikance, za starosedelačke i zamalo genocidno iskorenjene Indijance…

Danas se taj apsolutni broj neslobodnih u „zemlji slobode“ i istovremeno „najvećem svetskom izvozniku slobode“, približava cifri od 10% ukupnog broja stanovnika.

I ovaj američki svetski rekord (svaki deseti Amerikanac je ili u zatvoru ili pod nekom vrstom pojačanog državnog nadzora!) je dakle, a u smislu njihove čuvene parole „Bigger‘s Better!“, još znatno popravljen – Yes, we can!

Kako se to međutim slaže sa činjenicom, da stopa kriminaliteta i u SAD opada?

Da li je možda razlog, da je tamo sve više privatizovanih zatvora? Da u njima rade najjeftiniji radnici Amerike, bez ikakve socijalne zaštite i da „Zatvorska industrija“ (kako je naziva američka novinarka Marija Karavantes) godišnje ulaže samo 7 milijardi $US i pravi obrt od preko 35 milijardi $US?

Američka „Zatvorska industrija“ poseduje 120 zatvora u 27 saveznih država, ima 10-15% niže troškove od „normalne“ industrije i nije, svakako, čudo da ona radi i za Mikrosoft, Starbaks, Jansport, itd.

To je u međuvremenu drugi po veličini poslodavac SAD, odmah iza Dženeral Motorsa.

Marija Karavantes piše: „Iza enormnog privrednog rasta kompleksa „Zatvorske industrije“ stoje firme i banke Volstrita, koje finansijski podržavaju gradnju daljih zatvora…“

Ona podvlači da je to čak legalno, jer u „13. dodatku Ustava SAD“ stoji, da „Ropstvo i prisilni rad nisu zabranjeni, ukoliko se počiniocu jednog delikta na propisani način dokaže odgovornost za počinjeni delikt“.

Pomenimo samo još jednu stavku, jedan pažnje vredan faktor američkog društva i države, koja eto neumorno i revnosno izvozi u EU, države-kandidate za EU i ostatak sveta „demokratiju, slobodu, ljudska prava i pravnu državnost“:

U vreme vlade poslednjeg Džordža Buša, američka državna „Agencija za civilnu zaštitu („Federal Emergency Management Agency“) dodelila je jednoj pod-firmi kompanije Halliburton (čiji je bivši vlasnik – i do danas veliki akcionar – bio tadašnji potpresednik Bušove vlade, Dik Čejni) sumu od 385 miliona $US.

Suma je dodeljena za izgradnju 800 „FEMA Camps“ , znači – „prihvatnih logora za ilegalne useljenike u SAD“. Ti logori su okruženi visokom bodljikavom žicom, unutra su jednostavne drvene barake i mnogobrojna stražarska mesta, poneki poseduju i sopstvene železničke stanice.

Da li je čudo da to u Evropi, od vremena nacizma i Drugog svetskog rata, budi vrlo neprijatne, zastrašujuće asocijacije? Osim toga, postoji još jedna nelogičnost u odnosu na ovaj projekat:

Po zvaničnim statistikama broj ilegalnih useljenika u SAD iznosi 1,2 miliona. Svaki od ovih logora poseduje kapacitet od 20 000 zatvorenika, bilo bi znači dovoljno ukupno oko 60 logora.

Za koga je, dakle, predviđeno ostalih 740 logora? Ko bi trebalo da budu još onih mogućih (očekivanih?) 14,8  miliona „interniraca“?

Za žaljenje je, dakle, da EU-države, države-kandidati za EU i ostatak sveta previđaju ove osobenosti i karakteristike SAD, jer se iskustveno već vrlo dobro zna, da svaki talas iz SAD – pre ranije nego kasnije – zapljusne i preplavi i EU… kao i države-kandidate za EU i, po mogućstvu, potom i ostatak sveta…

Zaključna autorska primedba:

Ne vidim nikavog razloga da se bude nekritičan na pr. u odnosu na Rusiju, Kinu ili Indiju i kada bi se Srbija nalazila na putu priključivanja nekom savezu sa dotičnim državama, moja analitička pažnja i aktivnost bi se sigurno konkretizovale prevashodno u tom smeru.

To, međutim, nije slučaj (Srbija je kandidat za člana EU! EU nema alternativu!).

Ne vidim, isto tako, nikavog razloga da se bude nekritičan na pr. u odnosu na SAD ili EU. Naprotiv, pravovremena predostrožnost je nesumnjivo uvek bolja od zakasnelog kajanja.

Vidim, istovremeno, suštastvenu potrebu da se srpskim političko-partijskim i svim ostalim EUnijatima neumorno ukazuje na vrlo realnu implikaciju tog njihovog puta, naime, da će se on verovatno završiti rastućom aktuelnošću one parafrazirane izreke iz Titovih vremena “Svetla budućnost je pred nama… i tamo će uvek i ostati!“

Ovako ili onako…

Vladimir Umeljić

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top