QUO VADIS, SERBIA?

Србија је кандидат за члана ЕУ! ЕУ нема алтернативу!

Чак ако за тренутак занемаримо чињеницу, да је Турска (или Македонија) званични ЕУ-кандидат већ (пре)дуги низ година и ако, значи, не инсистирамо ни на можда већ примереном актуелизовању (актуелности?) парафразиране изреке из Титових времена “Светла будућност је пред нама… и тамо ће увек и остати!“, легитимно је питање – каква светла будућност би нас заправо у ЕУ заиста чекала у тој више него хипотетичкој ЕУНАТО-будућности??

При овом разматрању желим шта више, да привремено апстрахујем и све оне врло важне разлоге политичке, правне и моралне природе, који би – по природи ствари – морали да нам наложе (врло благо речено) изузетну суздржаност на путу било које врсте прикључења европском конгломерату „НАТО-демократија“.

Јер ЕУ јесте само део западног блока „НАТО-демократија“ и „западног система вредности“, и то не само у војном и политичком, већ и у економском, социјалном и сваком другом смислу, на пр. у односу на животни и социјални стандард, људска права и достојанство.

САД су, као што је познато, адмиралски брод ове империјалне флоте и тиме сада не мислим првенствено на поплаву кокаколизације и мекдоналдизације, већ на чињеницу да када се Волстрит само мало прехлади, Немачка кија барем три-четири пута, Италија добије бронхитис, Шпанија и Португалија запаљење плућа а Грчка се спрема за сопствено опело.

И – та американизација данашње ЕУ (у покушају и читавог света) траје већ најкасније од завршетка Другог светског рата… Само именовања су се донекле мењала и данас се то назива глобализација, али право име је американизација у смислу САД.

Искуство је недвосмислено и доказује, да све оно што се прекјуче дешавало у Вашингтону, Детроиту или у било којој паланци њиховог Средњег запада, то се јуче дешавало у Паризу, Риму или у неком питорескном селу у Белгији или Немачкој.

А оно, што се јуче дешавало у Њујорку, Даласу или у пустињи Неваде, да се то данас дешава (у најмању руку и) у ЕУ.

Шта је то, што САД имају и живе, нуде и уводе у ЕУ (у покушају и у читав свет)?

И у ЕУ се понешто од тога гледа све критичније, те не би било згорега препоручити српским политичким и свим другим ЕУнијатима (Србија је кандидат за члана ЕУ! ЕУ нема алтернативу!), да се позабаве и тим све бројнијим и јачим гласовима.

Последње издање утицајног немачког недељника „Штерн“ на пр. обзнањује, да САД у међувремену за 88% „обичних“ Немаца више нису земља за пример. Шта је то, дакле, што је нагнало прагматичне Немце (и већину „обичних“ људи у ЕУ) да радикално промене мишљење о „Великом брату“ с друге стране Атлантика? Како изгледа остварење „америчког сна“ у пракси САД (и све више у ЕУ)?

Између 1979. и 2007. приходи богаташа у САД су порасли за 390% а приходи остатка од 90% Американаца за укупно 5% (што је инфлација одавно појела). Само 2010. је просечни приход једне (просечне) породице реално опао за 2,3%.

Шефови великих концерна су 1980. зарађивали 42 пута више од својих радника, прошле 2011. године су зарађивали 343 пута више од тих својих потчињених.

Дванаест највећих америчких концерна (поред осталих – Џенерал Електрик, Ексон, Веризон) нису између 2008. и 2010. платили ни један цент пореза на свој добитак од укупно 175 милијарди $US.

Тако је на пр. и амерички милијардер Бафет 2011. платио 17,4% пореза на приход а његова секретарица (зарада од 60 000 $US годишње) платила је 35,8% пореза. Тако је председник Обама (зарада од 1,7 милиона $US годишње) платио 26,8% пореза а његов републикански изазивач у трци за председничко место Мит Ромни (приход прошле године 21,6 милиона $US) платио је свега 14%.

Између 1969. и 2009. опала је просечна месечна зарада мушкараца између 30 и 50 година старости за 27%.

Између 1999. и средине 2008. цена млека је порасла за 35%, млевеног меса за 54%, јаја за 128%, бензина за 244%.

Број незапослених између 20 и 24 године живота је у децембру 2011. износио 26,8%.

Удео „минимално плаћених послова“ је порастао на 41% од укупног броја запослених. То су, иначе, она чувена „каобајаги радна места“, која је почео да уводи већ Бил Клинтон и од којих нико не може да преживи.

Из тог времена потиче и горки виц – Клинтон држи говор и подвлачи да је створио три милиона нових радних места. Један радник из сале довикује, знам, ја сам имам три таква посла, сад чак могу да преживим.

У овом тренутку живи 15,1% или 46,2 милиона Американаца испод границе сиромаштва. Проценат сиромашних је, наравно, много већи код Афроамериканаца (27,4%) и Латиноамериканаца (26,6%).

Закључно, трошкови студирања у САД износе у просеку између 16 000 $US (државни универзитети) и 37 000 $US (приватни универзитети) годишње а већ трошкови за колеџ су од 1978. порасли за 900%.

Стога је највећи број америчких академских грађана по завршетку студија високо задужен а око 17 милиона њих са завршеним колеџом ради послове, који са њиховим образовањем немају никакве везе („од перача тањира до председника државе“?).

То су, дакле, разлози, да се „обични“ грађани Немачке и ЕУ дистанцирају од САД, јер они искуствено већ врло добро знају да сваки талас из САД – пре раније него касније – запљусне и преплави и ЕУ…

Јер та несумњива и непревидива садашњост САД је већ добрим делом садашњост (и претпрограмирана будућност) ЕУ, а то би значи требало да буде и резултат „безалтернативног европског пута Србије“, зар не?

Вероватно, дакле, не би било згорега препоручити српским партијско-политичким и свим другим ЕУнијатима (Србија је кандидат за члана ЕУ! ЕУ нема алтернативу!), да се позабаве не само овим неумитним чињеницама, већ и све вероватнијом актуелношћу оне парафразиране изреке из Титових времена “Светла будућност је пред нама… и тамо ће увек и остати!“

Овако или онако…

Шта је то, међутим, што прагматична Немачка (и ЕУ) не замерају САД, а што би сви људи света исто тако требало, морали да знају? Да покушамо са неколико карактеристичних примера:

То је, као прво, чињеница да адмиралски брод „НАТО-демократија“ на пр. годишње издаје 607 милијарди $US за војне сврхе, што чини 41,5% светских војних издатака за наоружање (за поређење – Русија издаје за то 58,6 милијарди $US или 4% светских војних издатака за наоружање).

То, наравно, уопште не смета ЕУ-крилу „НАТО-демократија“, јер и оне се ето налазе „на правој страни“ и смеју да широм света убирају плодове (или остатке плодова) различитих „хуманистичких војних интервенција“, које неуморно врши њихова „међународна породица заједничких вредности“.

Поред осталог да убирају и нафту из разореног Ирака или Либије, и сл.

То специјално не смета Немачкој, када она на пр. једном самосвојно и из превасходно сопствених интереса преузме иницијативу, као што је то био случај са бившом Југославијом и када су коначно наплаћени рачуни Србима за два светска рата.

Мишљења сам ионако, да ће Немачка и даље следити САД, у најмању руку до финализовања свог „пројекта Европа“. Остајем, наиме, при констатацији, коју сам објавио у једном прилогу поводом уједињења Немачке, у октобру 1990:

„Уједињењем две немачке државе, завршила се развојна фаза „европске Немачке“ и сада улазимо у епоху „немачке Европе.“

Навешћу још један пример, који исто тако и очигледно није неки есенцијални разлог за ЕУ да се дистанцира од САД а који је, истовремено и непревидиво, део и све више конститутивни елемент система „заједничких вредности НАТО-демократија“:

То је конкретно чињеница, да је у САД на пр. већ 2006. године лежало 2 085 620 људи у затвору, а што је у односу на укупни број становника од тадашњих око 290 милиона, већ држало светски рекорд.

То је, за поређење, убедљиво више него у Русији, како по апсолутном броју затвореника, тако и у релативном смислу (у односу на укупни број становника). То зачудо важи и за комунистичку Кину – у САД (са нешто мање од 300 милиона становника) долази приближно 800 ухапшених на сваких сто хиљада становника; у Кини (са око 1,6 милијарди становника и „само“ око 1,4 милиона затвореника) долази приближно 87 ухапшених на сваких сто хиљада становника…

Убедљиво преко 60% свих места у америчким затворима је (како би то могло да буде другачије?) резервисано за мањине у САД – Афроамериканце, Латиноамериканце, за староседелачке и замало геноцидно искорењене Индијанце…

Данас се тај апсолутни број неслободних у „земљи слободе“ и истовремено „највећем светском извознику слободе“, приближава цифри од 10% укупног броја становника.

И овај амерички светски рекорд (сваки десети Американац је или у затвору или под неком врстом појачаног државног надзора!) је дакле, а у смислу њихове чувене пароле „Bigger‘s Better!“, још знатно поправљен – Yes, we can!

Како се то међутим слаже са чињеницом, да стопа криминалитета и у САД опада?

Да ли је можда разлог, да је тамо све више приватизованих затвора? Да у њима раде најјефтинији радници Америке, без икакве социјалне заштите и да „Затворска индустрија“ (како је назива америчка новинарка Марија Каравантес) годишње улаже само 7 милијарди $US и прави обрт од преко 35 милијарди $US?

Америчка „Затворска индустрија“ поседује 120 затвора у 27 савезних држава, има 10-15% ниже трошкове од „нормалне“ индустрије и није, свакако, чудо да она ради и за Микрософт, Старбакс, Јанспорт, итд.

То је у међувремену други по величини послодавац САД, одмах иза Џенерал Моторса.

Марија Каравантес пише: „Иза енормног привредног раста комплекса „Затворске индустрије“ стоје фирме и банке Волстрита, које финансијски подржавају градњу даљих затвора…“

Она подвлачи да је то чак легално, јер у „13. додатку Устава САД“ стоји, да „Ропство и присилни рад нису забрањени, уколико се починиоцу једног деликта на прописани начин докаже одговорност за почињени деликт“.

Поменимо само још једну ставку, један пажње вредан фактор америчког друштва и државе, која ето неуморно и ревносно извози у ЕУ, државе-кандидате за ЕУ и остатак света „демократију, слободу, људска права и правну државност“:

У време владе последњег Џорџа Буша, америчка државна „Агенција за цивилну заштиту („Federal Emergency Management Agency“) доделила је једној под-фирми компаније Halliburton (чији је бивши власник – и до данас велики акционар – био тадашњи потпреседник Бушове владе, Дик Чејни) суму од 385 милиона $US.

Сума је додељена за изградњу 800 „FEMA Camps“ , значи – „прихватних логора за илегалне усељенике у САД“. Ти логори су окружени високом бодљикавом жицом, унутра су једноставне дрвене бараке и многобројна стражарска места, понеки поседују и сопствене железничке станице.

Да ли је чудо да то у Европи, од времена нацизма и Другог светског рата, буди врло непријатне, застрашујуће асоцијације? Осим тога, постоји још једна нелогичност у односу на овај пројекат:

По званичним статистикама број илегалних усељеника у САД износи 1,2 милиона. Сваки од ових логора поседује капацитет од 20 000 затвореника, било би значи довољно укупно око 60 логора.

За кога је, дакле, предвиђено осталих 740 логора? Ко би требало да буду још оних могућих (очекиваних?) 14,8  милиона „интернираца“?

За жаљење је, дакле, да ЕУ-државе, државе-кандидати за ЕУ и остатак света превиђају ове особености и карактеристике САД, јер се искуствено већ врло добро зна, да сваки талас из САД – пре раније него касније – запљусне и преплави и ЕУ… као и државе-кандидате за ЕУ и, по могућству, потом и остатак света…

Закључна ауторска примедба:

Не видим никавог разлога да се буде некритичан на пр. у односу на Русију, Кину или Индију и када би се Србија налазила на путу прикључивања неком савезу са дотичним државама, моја аналитичка пажња и активност би се сигурно конкретизовале превасходно у том смеру.

То, међутим, није случај (Србија је кандидат за члана ЕУ! ЕУ нема алтернативу!).

Не видим, исто тако, никавог разлога да се буде некритичан на пр. у односу на САД или ЕУ. Напротив, правовремена предострожност је несумњиво увек боља од закаснелог кајања.

Видим, истовремено, суштаствену потребу да се српским политичко-партијским и свим осталим ЕУнијатима неуморно указује на врло реалну импликацију тог њиховог пута, наиме, да ће се он вероватно завршити растућом актуелношћу оне парафразиране изреке из Титових времена “Светла будућност је пред нама… и тамо ће увек и остати!“

Овако или онако…

Владимир Умељић