Пут по згаришту

Кад смо прошли левом обалом Дрине, од Бајине Баште и Братунца до Угљевика, врло смо често наилазили на куће без кровова

Пропутовао сам Републиком Српском. У Дринићу код Петровца видео сам величанствену прашуму од које стаје дах. То је сад ловиште. Ловци да би зашли с пушкама у прашуму морају да плате високу цену за сваку одстрељену звер.

Домар тамошње ловачке куће казује да је рат деведесетих година оставио све куће Дринићана без крова. Села су, сећамо се са екрана телевизије, бесудно горела. Тад ми је у мом Мокрину паор Гаврилов рекао: „Сваке вечери гледам како села горе. Срце ми се цепа. Ја кад се разбије један цреп, из гласа бих дрек’о, а шта да кажем о кућама!“

Дринићки домар вели даље: „Кад смо се вратили из избеглиштва у Дервенти, затекли смо село без кровова. Од тада, сви смо покрили куће, (!) осим једног знаменитог београдског певача који није покрио дедовску кућу. Не знам зашто то није учинио.“

У прашумској ловачкој кући два пута је ноћио покојни патријарх Павле. Тиме се у Дринићу поносе. Из давних дана Другог светског рата помаља се избледели понос што је Титов врховни штаб боравио у Петровцу, а у Дринићу се у правој, негде заплењеној штампарији, штампала „Борба“. Сећам се из Дедијеровог „Дневника“ да је овај новинар предратне „Политике“ у вихору рата локалним брдским „ћиром“ путовао до дринићке штампарије.

У недалеком селу Подрашници, дичећи се, наставници основне школе су ми рекли да су из њиховог краја шеретски дечји песник Тоде Николетић (из Убавића брда), који сад живи у Црвенки, и песник „чика Ђоко Стојичић“.

Најежио сам се кад сам стигао у гиздаву варош Мркоњић Град, центар ове регије. У апокалиптичном рату деведесетих нису горела само села, без кровова су остали и градови. И Мркоњићани су, кад су се вратили из избеглиштва из Бањалуке, затекли куће без кровова. Њихов велелепни дом културе, који је свечано отворио сам Тито, био је делимично рушевина. Сад је као нов, ни трага рушевине… Градске куће су сјајно обновљене. Поново је на тргу у љупком градићу биста краља Петра Првог Карађорђевића, алијас „Петра Мркоњића“, борца у Херцеговачком устанку поткрај деветнаестог века. Вандалски су на њу ономлане насртали, а сада је опет на свом месту.

Запазио сам да се север Републике Српске грађевински препородио. Куће су целе, окречене прелепим пастелним бојама. Доминира розе боја. Крај Бијељине је невероватна задужбина из бајке, угоститељско насеље Станишић. Гости ручају на платоима крај вештачког језера, црни и бели лабудови допливавају да им се баци која мрва хлеба. По оази из маште, хотел за младенце, манастир, дечје играонице и туристички возић до забавне железничке станице Подлугови (чежња за Сарајевом)…

Тако је на северу републике. А кад смо прошли левом обалом Дрине, од Бајине Баште и Братунца до Угљевика, врло смо често наилазили на куће без кровова, са нагорелим бридовима некадашњих мансарди и тавана. Источна страна републике заостаје за северном.

Али ипак, у Милићима, недалеко од Братунца, у прелепој долини Дрињаче, ту на истоку, обрадовала нас је идеално озидана и урбано развијена варошица. Привредно језгро овог некадашњег села, које то више није, јесте рудник боксита, стратешке сировине. Мудри планер Милића је Рајко Дукић. Подигао је фабрику живинског меса, која задивљује својим цилиндричним кулама крај друма. Мало даље је фабрика монтажних кућа. Осетио сам како над Милићима планира и уредује привредни реалиста. Боксит, храна, кровови над главом. Мали хотел.

Видео сам да је то три корака даље од оног послератног покривања кровова које смо с радошћу срели у дринићкој прашуми и Мркоњић Граду. Логично је што Дукића суграђани цене.

Нисам се зачудио кад су ми показали усред новог варошког нуклеуса као неку малу Ајфелову кулу. То је „Рајков торањ“. Подигли су га свом стратегу привредног развитка.

Како је Дукић далеко од нереалних фантаста који граде куће од стакла! И опијају се митом Семирамидиних вртова! На кога мислим и има ли их? Има их.

Извор: ПОЛИТИКА