Put od zelenih uniformi do oružja nije ni dug ni dalek

Datum objave: utorak, 9 septembra, 2014
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/put-do-zelenih.jpg

Povodom provokativnog ali bogme i zastrašujućeg defilea mladih Bošnjaka ulicama Novog Pazara, u petak, 5. septembra, digla se frka.

Ne beše to samo običan defile. Beše to, ma ko šta mislio o njemu, za Srbe i sve one koji nisu Bošnjaci, i, uveren sam, za sve one razumne i među njima, a siguran sam da takvih ima, zastrašujući, velim, defile mladih ljudi u zelenim uniformama, sa crvenim fesovima na glavama i sa starim osmanlijskim zastavama. Beše to defile na putu ka Hadžetu, mestu na kome su ti mladi ljudi, pod vodstvom muftije Muamera Zukorlića, samoproklamovanog, svemoćnog i svevladajućeg vođe Bošnjaka Raške oblasti, i dr Sulejmana Ugljanina, predsednika Stranke demokratske akcije te oblasti, narodnog poslanika u Skupštini Srbije i ministra u više vlada Srbije, odali počast dokazanom ratnom zločincu iz Drugog svetskog rata Aćif-efendiji i njegovim sledbenicima i saučesnicima u strašnim zločinima nad Srbima.

O muftiji Zukorliću i poslaniku Ugljaninu narod u ovoj zemlji zna gotovo sve. Kažem – gotovo sve. Ali ne i ono pravo, suštinsko. Ne i ono šta se krije iza zavese svega što oni rade u Novom Pazaru – Ugljanin od početaka razbijanja Jugoslavije, a muftija od novijih vremena. Čiju to podršku imaju vođe Bošnjaka Raške oblasti (nikad oni to tako ne zovu, nego: Sandžak, i samo: Sandžak), često u borbi za vlast i prevlast u međusobnim sukobima, možda i u prividnim sukobima zbog „zavaravanja protivnika”? Čiju to podršku imaju kad mogu slobodno da vršljaju po tim prostorima zemlje Srbije i da rade šta hoće? Ko to njih vodi, usmerava i štiti kad njima ova država ništa ne može? I u isto vreme neprestano se žale Evropi i svetu kako su im ugrožena prava.

Da, digla se frka. Na mukama je vlast države Srbije.

Srbija ima najviše priznatih nacionalnih manjina u Evropi. Njihova su prava ozvaničena takvim normativnim aktima da se pojedinim članicama Evropske unije od tih silnih prava za nacionalne manjine u Srbiji diže kosa na glavi. I sve to, očigledno, ništa ne vredi. Srbiju treba čerupati, stezati, destabilizovati… I tome, po svemu sudeći, kraja nema: bune se Albanci na jugu Srbije (oni taj kraj zovu Preševska dolina), o Albancima na Kosovu i Metohiji ne treba ni trošiti reči, bune se Bošnjaci, žale se Mađari (žale se Budimpešti, a za Budimpeštu se zna gde može i šta može), bude se i bune Vlasi, žale se i Slovaci, Hrvati… U Srbiji se prekraja istorija, stradava istina… Tome zaista kraja nema.

Srpske vlasti umesto da su prepisale ono što je, na primer, u svoje zakone o nacionalnim manjinama ugradila Mađarska, članica Evropske unije, a verujem da je to po najvišim evropskim i svetskim standardima, one, srpske vlasti naime, propisuju i usvajaju mnogo toga što nikad nikome nije palo na pamet da to tako čini. Srbija umesto da svoje dobrosusedske odnose zasniva na reciprocitetu, kad su nacionalne manjine u pitanju, ona želi da prednjači. (Kao što je prednjačila u stvaranju Jugoslavije, u dovođenju komunizma, Tita, a verovatno da je i svetski prvak u pretvaranju poraženih ratnih zlikovaca i zločinaca u pobednike nad istim onim fašizmom čiji su najkrvoločniji deo i oni, ti zlikovci bili.) Jer ako ti od pripadnika srpske nacionalne manjine u svojoj zemlji tražiš hiljadu evra kako bi mogao da nadene svom detetu srpsko ime, e i pripadnik tvog naroda koji živi u ovoj zemlji moraće takođe da izdvoji hiljadu evra ako želi da svom detetu dade ime tvog oca ili tvoje majke, odnosno imena dede i babe. Ili, koliko naših ima u vašem parlamentu, toliko će i vaših biti kod nas (u odnosu, naravno, na njihov broj). Ili, vaše pismo kod nas, naše pismo kod vas… Ali, Srbija je htela da bude primer svim primerima. I sad ima ovo što ima. Na Kosovu i Metohiji ima samoproklamovanu državu, za “Sandžak” doktor Ugljanin traži autonomiju, u Vojvodini bi Srbi Pajtić, Čanak, Kostreš i drugi da dobiju takav statut po kome bi Vojvodina kao autonomija imala u državi Srbiji veća prava od države Srbije. Kao po Ustavu iz 1974. godine, jug Srbije smera kako da se pripoji “Kosovu”…

Ne, ništa se slučajno ne dešava u Novom Pazaru. Odavno to traje. Navijači fudbalskih klubova ne mogu u taj grad. U njega dolaze zvaničnici pojedinih država, a posebno država muslimanske veroispovesti, bez zvanične najave vlastima države Srbije. Govore, obećavaju, pljuju po svemu što je srpsko, šire mržnju… A vlasti Srbije ne mogu ništa. Šire ruke, sležu ramenima. Tek tu i tamo, i to veoma stidljivo, oprezno, može se čuti poneka reč nekog od visokih zvaničnika. Da se slučajno ne bi uvredio, na primer, reis-ul-ulema Mustafa Cerić. Menjaju se prezimena. Na šta svako ima pravo. Ali to u Novom Pazaru ima drugačiji predznak; čitalac može da pretpostavi – kakav. Od Srba koji žive u Raškoj oblasti traži se poznavanje takozvanog bosanskog jezika. Gde ga samo nađoše!? Sertifikate za predavače tog jezika izdaje osoba koja je sama sebe odredila da je ona to, da je ona ta osoba… i tako dalje. A među Srbe u toj oblasti sve više se uvlači strah za svoju sudbinu. Jer im je dobro poznato kakvo se etničko čišćenje Srba, u nedavnoj prošlosti, dešavalo pred očima celog sveta… I nikome ništa. Počinioci tog genocida nagrađeni su samoproklamovanom državom i prijemom u Evropsku uniju. A deo proteranih i interno raseljenih, kako ih podrugljivo nazivaju takozvana međunarodna zajednica i ovdašnje vlasti, još uvek živi u kolektivnim centrima, u najvećoj bedi. I taj svet je kao preslikan iz romana velikog engleskog književnika Čarlsa Dokensa, u kojima je opisana viktorijanska era britanskog kraljevstva.

I sad ovde sledi činjenica: Raška oblast (Raška se zvala i srpska država do 12. veka, kad se na ovim prostorima za bilo kakve Osmanlije, Turke nije ni čulo ni znalo, pa, naravno ni za bilo kakve muslimane) ima u Beogradu “Prijatelje Sandžaka”. (Nije im palo na pamet da se nazovu “Prijatelji Raške”!) U tom klubu, toj organizaciji, asocijaciji, ili kako se tome kaže, ambasadori su najvećih zapadnih zemalja. Oni odlaze u Novi Pazar, obilaze, planiraju, dogovaraju. Koga obilaze? Šta planiraju, dogovaraju? I to bez znanja vlasti Srbije. Pa gde to ima!? Oni tvrde da pomažu ekonomski razvoj te oblasti. A kako se nisu setili da i u još nekim Srbiji susednim državama osnivaju slične “prijatelje”? Pa Banija, Kordun, Lika, na primer, vapiju za takvim i bilo kakvim prijateljima. Kako se nisu setili da osnuju “prijatelje” još siromašnijeg kraja – područja jugoistočne Srbije…

A onda se odjednom pojave mladi ljudi u zelenim uniformama! Ide kolona u stroju kao čista vojna formacija. A otkud im uniforme? I gde je to registrovano? Ko je to odobrio? I fudbalski ili bilo kakav sportski klub, društvo, mora u svom statutu da naznači klupske boje. Kod koga je i gde ova zelena boja registrovana? U Americi bi organizatori ovakve “parade” dobili… Može da se pretpostavi – koliko! A mi ćemo za koji dan u Narodnoj skupštini Srbije slušati priču narodnog poslanika, doktora Ugljanina, o teškom položaju Bošnjaka u Raškoj oblasti… Kao da je u Raškoj oblasti samo Bošnjacima teško!

A “Prijatelji Sandžaka” ćute. Ne oglašavaju se.

Samo, put od zelenih uniformi do zrelog oružja nije ni dug ni dalek. Sad su bile zastave i crveni fesovi. (Dobro, fesovi – fesove je i ovaj autor viđao po bosanskim kasabama, tamo negde posle Drugog rata. Njih su u još ranijim vremenima nosili i Srbi.) Ali, sutra će zaista možda osvanuti kakva kolona i sa oružjem. Šta onda?! Čije će “prijatelji” tada jagnjetine, baklave, tufahije i tulumbe jesti? I gde? Verovatno onde gde će moći uživo da posmatraju kolone Srba kako beže u svoje “interno raseljenje” ili će ih gledati na “malim ekranima teve prijemnika”, kako je to tako umešno znao da kaže veliki dramski umetnik Zoran Radmilović u svom Radovanu…

I u svemu tome – gde su u svemu tome organi bezbednosti ove zemlje!? Mada… Šta i oni mogu, smeju… Kad su ovde “prijatelji” od svega i svakoga jači. A uvek bi se trebalo podsetiti da su to isti oni “prijatelji” koji predstavljaju one države takozvanog slobodnog, demokratskog sveta koje su nas 78 dana, nemilice… I decu, i banjalučke bebe, i škole, i vrtiće, i bolnice, i mostove…

Zastrašujuće jeste bilo i videti i gledati defile mladih i zloupotrebljenih ljudi u zelenim uniformama. Jer i jedna stara srpska poslovica, od Vuka zapisana, veli: Nije što mislite, no što vidite.

Piše: Miloš Kordić

Izvor: Intermagazin

 

Vezane vijesti:

DRŽAVA NEĆE DOZVOLITI POVAMPIRENjE NEONACISTIČKIH IDEJA

Zukorlić odmerava snage sa Vladom Srbije

Šta je sledeće?

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top