Пут без повратка

Брзи крах Југославиjе у априлском рату 1941. године и жалосно расуло у jугословенскоj воjсци, превареноj и обезглављеноj, чиjи се jедан пук распао и у околини Ливна, осоколио jе Анта Павелића и увjерио га да jе куцнуо час за његов годинама припремани и ковани план. Угледао jе згоду да на политичку позорницу поробљене и раскубене земље ступе његови боjовници и заумио да његов сан о моћноj, независноj држави Хрватскоj више ниjе сан и фантазиjа jедног емигранта.

Ниjе, наравно, сметнуо с ума да ће му у остваривању тог сна, приjе свих и изнад свих, главна сметња и препрека бити Срби, стари непокорници и бунџиjе, да се његова визиjа чисте хрватске државе може обистинити само ако Србе физички уклони или ако их покрсти и преведе у католичку вjеру.

Иако jе имао несебичну воjну помоћ и материjалну подршку своjе браће по оружjу и крволочности, своjих вишегодишњих jатака и господара — Хитлера и Мусолиниjа — понаjвише jе рачунао на исконски посиjано сjеме мржње католичанства према православљу. Под таj крвави барjак jе окупио своjе црне усташке легиjе и уз благослов наjвиших црквених великодостоjника, од папске столице до надбискупа Алоjзиjа Степинца, кренуо у „свети” рат истребљења Српства.

Но, иако jе за леђима имао тако моћне заштитнике од коjих су се у том тренутку циjелом свиjету тресле ногавице, Павелић у почетку ниjе смио кренути отворено на нож већ jе настоjао да наjугледниjе, наjутицаjниjе и наjистакнутиjе Србе, оне коjи би могли да покрену и побуне масе, уклони са што мање буке, на превару и лукавство, па тек онда да удари на обезглављени и престрашени народ.

Било jе тако и у ливањском краjу.

Већ почетком jуна мjесеца 1941. године, како jе већ речено, похватали су дванаест Саjковчана са попом Ристом Ћатићем на челу. Ниjесу их стриjељали jавно, да се зна и види, већ мучки побацали у jаму, али злодjело ниjесу могли сакрити jер су Јово Паjчин и Перо и Мирко Росић успjели побjећи и казати како jе било.

То виђениjе људе, ипак, ниjе опаметило нити им било довољно упозорење да се организуjу и траже спас из усташког осињака. Наивно су насjели усташкоj пропаганди да нико ко ниjе крив нема разлога за стрепњу па су џелати само десетак дана касниjе, тачниjе 20. jуна, закуцали и на врата др Душана Митровића, омиљеног народног љекара, управника ливањске болнице, бечког ђака коjи jе уживао неподиjељени углед међу обичним људима све три вjероисповиjести, затим на врата др Крста Зубића, среског судиjе и адвоката Ранка Маргетића.

Обjашњено им jе да као наjугледниjи људи међу Србима мораjу хитно у Сараjево како би припремили пресељење свих Срба у Србиjу и њихово припаjање матици jер у Хрватскоj могу живjети само Хрвати

Таj „пут у Србиjу“ био jе и за њих као и за толике послиjе њих, пут без повратка, пут на гробље без мраморjа, без свиjећа и опиjела. И они су, као и хиљаде других, завршили у некоj од безимених гробница разасутих у овом диjелу Херцеговине, а да многе ни до данас ниjесу откривене.

А усташама jе, очигледно, много било стало да се одмах не сазна за судбину ове троjице понаjугледниjих Ливњака. Чак су њиховим породицама, неколико дана касниjе, стигла писма, наводно из Сараjева, у коjима тобож Душан, Крсто и Ранко обавjештаваjу своjе наjближе да су срећно стигли у Сараjево, да постоjи могућност да их упуте на рад у Њемачку, али да за њих ништа не брину, те да ће се поново jавити чим стигну на одредиште.

У том тренутку, међутим, др Душан Митровић, др Крсто Зубић и Ранко Маргетић, били су већ одавно мртви а ни до данас ниjе сасвим сигурно разjашњено кад су тачно, гдjе и како ликвидирани. По jедноj верзиjи они су одмах одведени из Ливна директно у Копривницу и ту поклани, али jе, изгледа, ближа истини друга верзиjа по коjоj су они ликвидирани у близини Горњег Вакуфа.

 Др ДУШАН МИТРОВИЋ, jедна од првих жртава у Ливну, са супругом РАНКОМ коjа jе такође завршила под усташким ножем 

Наиме, у љето 1942. године, приликом првог ослобођења Ливна, пролетери су испричали да су у неком селу код Горњег Вакуфа стриjељали jедног усташког шпиjуна и врућег сарадника због тога што jе убио неког Ливњака коjи jе успио да побjегне са губилишта. Приjавили су га мjештани и казали да су он и син му ухватили човjека везаног и рањеног и потом га мучили и злостављали до смрти.

Мjештани су чули да се радило о неком Србину из Ливна, доктору или адвикату, коjи jе побjегао са губилишта и у нади да ће наћи спаса закуцао на врата овог зликовца. По томе се може само наслућивати да се ради о др Митровићу или Ранку Маргетићу jер ни онаj коjи га jе дотукао изгледа ниjе могао или ниjе хтио дати некакве ближе податке. Казао jе да jе то jедан од троjице Срба коjе су усташе ликвидирале на Плочи код Горњег Вакуфа, коjи jе успио, иако везан и рањен, да умакне џелатима. Покушавао jе при том сву кривицу да свали на сина, надаjући се ваљда да ће му партизани поштедjети живот због младости. Тако jе и било. Сина су поштедjели, али су старога прислонили уз зид jер су установили да jе он био организатор и инициjатор свега.

(Мало касниjе у Копривници jе заклана и супруга др Митровића, Ранка, са двоjе дjеце, а сличну жалосну судбину су дочекале и породице осталх. Ранку Маргетићу су, рецимо, у Копривници завршили и родитељи. Отац Симо коjи jе у Ливно доселио из Имотског уочи Првог свjетког рата, а потицао jе из породице тамошњих угледних православних свештеника Маргетића. Имао jе у кући jедно посебно уређено скровиште у коjе се склањао чим би приприjетила каква опасност. Једног дана усташе су ипак бануле и на његова врата. Симо се на вриjеме склонио, али зликовци ниjесу поштедjели ни његову супругу Мару. Наредили су jоj да се брзо спреми за пут у Србиjу, да покупи само наjвредниjе ствари, jер их тамо чека све обезбиjеђено. Видећи да ће Мару одвести, Симо jе изашао из склоништа и тако су обоjе пошли на пут без повратка…)

Иако jе послиjе убиства попа Риста Ћатића и осталих, одвођење др Митровића, др Зубића и Ранка Маргетића међу Србима у Ливну и околини изазвало додатни немир и црне слутње, све jе ипак остало само на томе и занемарљиво мали броj њих jе прегнуо да на вриjеме тражи спаса, макар у одметању у шуму, како jе то учинио Цвиjо Паjчин и неколико његових рођака и приjатеља.

И даље jе свако вjеровао у своjу вjеру, да човjек човjека може да мрзи али не и да дигне руку на њега на правди бога, да на свиjету нигдjе не постоjи власт коjа ће убиjати невине људе само зато што се богу не моле онако како се моле они у чиjим jе рукама сила и власт.

Неки квазиисторичари и они коjи би жељели да бар мало оперу силну крв коjу су просули усташки кољачи стално покушаваjу помало правдати покоље недужних и обjашњавати их као усташке реакциjе на дjеловање некакве великосрпске буржоазиjе и поjаву четништва. При том се дрвље и камење баца на поjедине угледне Србе као да су они блокирали рад и дjеловање Партиjе у Ливну и околини а тиме тобож и онемогућили Партиjу да на вриjеме укаже на опасност коjа приjети Србима. Ако се зна да су усташе међу првима побиле баш те коjе неки сада проглашаваjу готово главним кривцима за покоље, сасвим jе jасно какав циљ имаjу те жалосно смиjешне и парадоксалне конструкциjе.

Наиме, двадесетак дана након убиства др Митровића, др Зубића и Ранка Маргетића, тачниjе 12. jула 1941, на пут без повратка су поведени и Урош Видовић, чиновник, Ранко Јовановић, гостионичар, Живко Павловић, трговац, Мирко Стевић, књижар, затим браћа Томо и Раде Радета, трговци, Никола Краварушић, ауто-превозник, Угљеша Баjило, велетрговац, Раjко Лалић, аутомеханичар, његов шурак Милан Пуцарић, шофер, Урош Томовић, директор Српске банке и његов брат Љубо Томовић, службеник.

Сви су они према сасвим сигурно непотврђеним подацима поклани у Копривници 19. jула, а то jе био крвави увод у масовне покоље коjи ће потом услиjедити на овом страшном губилишту и на jош двадесет других у околини Ливна за коjе се до сада дознало. Иако су усташе и даље упорно тврдиле да Србе прогоне у Србиjу, а егзекуциjе вршили наjчешће ноћу све до масовних покоља извршених на Огњену Мариjу, 30. jула, већ jе свакоме било jасно да jе почело истребљење српског народа али jе тада било прекасно за озбиљниjи и организовани отпор и због тога што су Срби на вриjеме разоружани и због тога што су они коjи би таj отпор могли и умjели организовати већ били уклоњени.

Већини од овдjе поменутих угледних Срба из Ливна, касниjе су готово сасвим затрвене и до дjетета у колиjевци побиjене и породице. Тако jе, на примjер, трговцу Угљеши Баjилу у Копривници завршило чак петнаесторо чељади из наjуже породице.

У Копривници су му поклани стари отац Јово и маjка Риста, главе jедне од наjброjниjих и наjузорниjих породичних задруга у Ливну. Приjе него што jе усташки нож прекинуо и њихове старачке гркљане, видjели су како кољачи из утробе њихове снахе Добриле, Угљешине супруге, ваде jош нерођено унуче, како као jагњад кољу унуке, Угљешине синове, Милана и Драгана. Пред њиховом старачким и од туге обневидjелим очима заклана jе и ћерка Ковиљка и зет Јово Бокић као и њихови синови коjи су се такође звали Милан и Драган, затим њихова друга ћерка Смиљка, њен муж Никола Ивица и њихово синови Илиjа и Крсто. Јово и Риста Баjило су видjели и страшну судбину наjмлађе, деветнаестогодишње ћерке Стоjанке коjа jош ниjе била ставила невjестински виjенац на главу. Њу, баш као и Ристину рођаку Влаjку Бесару коjа jе била дошла у госте и случаjно се затекла у породици Баjило, прво су обешчастили, а онда им пререзали нељубљена дjевоjачка грла.

ДОБРИЛА БАИЛО (у средини) на jедном предратном излету на Башаjковцу изнад Ливна

У Копривници jе завршио и Јовов рођак Марко Баjило, момак нежењени коjи jе радио код Јова, а смрт jе случаjно избjегла само породица Јововог сина Милуна (умро уочи рата), супруга Воjка и синови Јово, Младен и Александар, и Јовова ћерка Милена.

(Породица Јова Баjила била jе, иначе, jедна од наjугледниjих трговачких породица, не само у Ливну. Поред осталог, држали су и близу хиљаду оваца и производили надалеко чувени сир са коjег се и данас гдjегдjе у Ливну могу наћи етикете „Јово Баjило са синовима”. Изнад свега, ова породица jе била примjер патриjархалне слоге и породичне љубави те стога и ниjе чудо што су се усташе баш на ову породицу тако немилосрдно окомиле.) 

Сем жалосне истине да многа губилишта никада ниjесу на ваљан и адекватан начин обиљежена, да на споменицима углавном не стоjи изричито обавjештење ко jе починио злочине, да су неки споменици миjењани и умjесто усташама злочини приписивани „окупатору и његовим слугама”, да су на већини споменика умjесто спискова погинулих, по имену и презимену, стаjали само броjеви жртава –  преживjеле мученике и њихово потомство, а нарочито потомство оних коjи су заувиjек остали на губилиштима, посебно погађа и вриjеђа све чешће и све отворениjе настоjање поjединаца да се жртве прогласе кривцима.

У том погледу свакако jе наjкарактеристичниjи случаj угледног ливањског трговца Живка Павловића.

Све до 1978. године његово име jе било на списковима оних коjи су први осjетили немилосрђе и брид ножа усташких кољача на свом грлу. Сходно томе и његова породица jе имала одговараjући третман.

А онда, априла 1978. године, у издању ливањске борачке организациjе, обjављена jе обимна књига „Ливањски краj у револуционарном радничком покрету и народноослободилачкоj борби” чиjи су аутори Рафаел Брчић и Миле Богавац, а као чланови одбора за издавање ове монографиjе, уз предсjедника Винка Конту, потписани су jош и Илиjа Црногорац, Муjо Диздар, Паво Дроњић, Лука Џалто, Анто Комо Крезо, Алиjа Латифић, Недjељко Нетко Маноjловић, Тони Миоч и Јово Росић.

У првом диjелу књиге (период до 1945. године) чиjи jе аутор Рафаел Брчић, Живко Павловић jе систематски приказан не само као главни кочничар и противник комуниста и напредних снага, него и као главни кривац за стравичну судбину његових сународника.

Тако се већ на самом почетку књиге аутор осврће на дjеловање Српског културно-просвjетног друштва „Сундечић” уочи рата и тврди да су у њему комунисти имали „незнатан броj симпатизера” упркос великим напорима да се таj утицаj оствари и прошири:

„То су друштво водили и његов рад усмjеравали — пише Брчић — крупни трговци обоjени великосрпском политиком, на челу са Живком Павловићем и његовим истомишљеницима. Било jе више покушаjа од стране комуниста да се продре у ‘Сундечић’, а све jе иницирао Мjесни комитет. У неколико наврата покушао jе и секретар Мjесног комитета да продре у ово друштво. Тако jе на jеднон састанку управе ‘Сундечића’ коjем jе и присуствовао, критиковао политику коjу воде и указивао на штетне посљедице до коjих врло лако може доћи ако се стање убрзо не промиjени. Живко Павловић и jош неки напали су Воjина Зироjевића (секретара Мjесног комитета, прим. Б.С.), и покушали да га силом избаце из просториjа Друштва. Међутим, Воjин их jе предухитрио, упутивши им ове риjечи: ‘Не требате ви мене избацивати, идем jа и сам, jер ми и ниjе мjесто са вама и међу вама. Ви гледате на ствари само своjим личним буржоаским великосрпским очима. Ниjедном поштеном Србину ниjе мjесто међу вама и са вама’…“

За ове опаке тврдње аутор се позива на сjећања Винка Конте, Луке Џалте, Тониjа Миоча, Анте Кнезе и Муjа Диздара коjа jе наводно жабиљежио двиjе године приjе изласка књиге, односно готово четири децениjе након наведеног догађаjа у „Сундечићу”. Уз сво уважавање мемориjе наведених свjедока, заиста jе, наjблаже речено, чудно да се они послиjе толико година сjећаjу дословце и риjечи коjе jе реченог тренутка изговорио тадашњи секретар Мjесног комитета Партиjе Воjин Зироjевић.

Но, аутор се не зауставља на томе већ наставља са доказивањем своjе тезе о кривици Срба „типа Живка Павловић“ за страдање толико невиних српских душа, упорно затвараjући очи пред стравичном и неумитном истином да су међу првима поклани управо Срби „типа Живка Павловић” и сам Павловић са њима.

Тако на 79. страни књиге он између осталог пише: „Наиме, комунистима уопште, а посебно комунистима Хрватима и Муслиманима, обичан човjек — угрожени Србин, нерадо се повjеравао, а jош мање им jе вjеровао, jер су га своjом малограђанском политиком и снисходљивим односом према усташкоj власти толико избезумили Срби, трговци, иначе националисти, типа Живка Павловића и других, коjи су му говорили да се не плаши, jер му нова власт неће ништа учинити, шаљући га тако на ломачу, а све у циљу да сачуваjу своjе класне интересе. То неповjерење jе одниjело многе невине животе ливањских Срба, не само у граду већ и околним селима…”

Да су трговци и Срби из Ливна „типа Живка Павловића” коjим чудом преживjели ни гора ни вода их заиста не би опрала да ниjесу криви и да ниjесу „послали на ломачу“ толико невиних сународника „у циљу да сачуваjу своjе класне интересе“. Рафаелу Брчићу, за дивно чудо, апсолутно ништа не значи то што су и Живко Павловић и остали коjе означава као кривце, први пали као жртве пакленог усташког плана о истребљењу Срба. За илустрациjу њихове кривице наводи чак и неке коjи су поубиjани послиjе Павловића и осталих, доказуjући бесмислицу да ни Павловићева смрт ниjе довољна опомена:

„Наjилустрованиjи jе примjер старог Марка Пажине — пише Брчић — кога су његови синови Страхиња, предратни члан КПЈ, и стариjи Јово, скоjевац, и њихови другови комунисти, много пута убjеђивали да се не одазива на позив усташа, jер ће изгубити главу као и многи други коjи су то већ урадили. Он ниjе послушао већ jе отишао, jавио се и никада се ниjе вратио, постао jе жртва вjеровања онима коjима његов живот, као и многих других, ништа ниjе значио ни за усташе ни за политиканте типа Живка Павловића…“

„Бисер“ свакако представља напомена коjу аутор даjе о Живку Павловићу у фусноти на 380. страни:

 ЖИВКО ПАВЛОВИЋ, снимак из 1934. године

„За Живка Павловића — трговца, треба истаћи да jе у хотелу приређивао вечере усташким првацима у Ливну — Урумовићу, фра Срећку Перићу и другима и да jе за вриjеме jедне такве вечере питао Урумовића: Је ли истина оно што се прича да се нама Србима спрема, да нам се свима црно пише? Урумовић му jе одговорио: ‘Не боj се, Живко! То ће те стаjати мало новаца, а то за тебе ниjе никакав проблем jер га и онако имаш на претек’ — међутим Живко Павловић jе, као и многи други Срби, платио главом од истог Урумовића и њему сличних усташких зликоваца…“

Као свjедока за ово аутор наводи Јова Росића чиjе jе сjећање, како каже, забиљежио двиjе и по године приjе обjављивања књиге. Знимљиво jе међутим да jе речени Јово Росић 4. септембра 1978. године, односно одмах након поjаве књиге, то енергично и недвосмислено демантовао:

„Ја, Јово Росић, пензионер из Ливна, улица Ивана Горана Ковачића броj 4, носилац ‘Партизанске споменице 1941’, изjављуjем да то никада и нигдjе нисам изjавио, па ни 17. новембра 1975, како то аутор наводи. У времену о коjему jе овдjе риjеч уопште нисам био у Ливну, jер сам живио у Доњем пољу, 40 киометара далеко од Ливна, па jе апсурдно да се сjећам било каквих догађаjа у граду Ливну, а поготову кафанских разговора. Зато jе цитирани пасус из књиге обична измишљотина…”

Сем овога, Росић даjе и jедну напомену коjа баца сасвим друго свиjетло на лик Живка Павловића и представља га сасвим другачиjег од онога како га приказуjе Рафаел Брчић:

„Узгред могу рећи — истиче Росић — да сам у невезаном разговору, у хотелу и у присуству ауторовом (мисли на Р. Брчића, прим. Б. С.) само jеданпут споменуо име Живка Павловића. Ја сам, наиме, од своjих сусељана чуо да су усташе дотjерале у Доње поље Живка Павловића и попа Косту Станишића (такође jе убиjен међу првима, прим. Б. С.) из Ливна и наредили им да смируjу народ сљедећим риjечима: будите мирни, радите своj посао, никаква држава ниjе убиjала, ваљда неће ни ова…”

Очигледно jе да аутору поменуте књиге ниjе било стало да проникне и обjасни своjеврсну колективну наивност, скрушеност и слиjепо вjеровање српског живља на овом простору (као уосталом и другдjе гдjе jе било сличних покоља) да нема те силе ни власти коjа може дићи руку на недужан народ. Он то поготову не обjашњава страховладом коjу су завеле усташе нити њиховом перфидном тактиком на jедноj страни разоружавања српског народа а на другоj ширења финих прича да нико ко покорно и слиjепо слуша власт нема разлога за стрепњу. Умjесто тога он кривицу сваљуjе на мртвог човjека коjи jе и сам, међу првима, пао као жртва те необjашњиве наивности и вjеровања да му комшиjа и доjучерашњи приjатељ неће одрубити главу само зато што се он другачиjе крсти од њих.

(Породица Живка Павловића, приjе свих његова супруга Зора, а и поjедини стариjи Ливњаци, његови приjатељи,  тачно знаjу за наjмање троjицу  људи коjи су му отворено рекли шта му се спрема и на вриjеме га упозорили да се склони. Он, међутим, у то ниjе вjеровао. Био jе сигуран да никоме никаква зла ниjе учинио ни воду замутио и да нема разлога да стрепи нити да се уклања од било кога, а понаjмање од било коjе власти.

          Наjприjе jе у његову кућу, коjи дан приjе него што jе одведен, бануо Салих Бурза, Муслиман. Њега су  у вароши, кажу, држали помало за шаљивџиjу, бадаваџиjу и докоњака коjи се не меће ни у своj ни у туђи посао. Пошто jе и испред Павловићеве куће, као и испред кућа свих виђениjих Срба у Ливну у то вриjеме, стаjала усташка стража, да би избjегао ризик да и сам заглави у затвору због тога што улази у српско двориште, Салих jе  шеретски слагао стражара и казао му да иде код Живка да тобож позаjми неку машину коjу му, наравно, никада неће вратити, jер њему jе и тако и тако одзвонило.

          Стражар jе повjеровао, а он улетио у кућу и на брзу руку рекао:

– Газда Живко, не пише се ништа добро, бjежи куд знаш и умиjеш, нећеш се наносити главе на раменика…

          Коjи дан потом у Живково двориште jе рупио и Хрват  Филип Радић са колима натовареним сиjеном,  надничар коjи jе годинама радио код њега, косио и обрађивао му имање:

          – Бjежи газда Живко,  маjка ти жалосна, чуо сам да ће вас Србе све побити, да сте ви угледниjи први на нишану! Пењи се на кола, притрпаћу те и сакрити у сиjено да те извучем из вароши, а послиjе гору и планину на очи, овдjе ти живота нема…

          Живко и њему захвалио и ниjе макао с прага, сигуран   да ниjе наишао погани и наопаки земан у коjему неко може злостављати недужног.

          Напослетку, дошао и  жандарм Хусо Туца, (био послиjе Другог свjетског рата познати димничар у Ливну, прим.Б.С.), послали га из усташке команде да приведе Живка:

          – Ако те приведем, нећеш се жив вратити. Ако те не приведем, мени се  добро не пише, па даj да некако удесимо и ти главу да изнесеш и сачуваш и jа да прођем с мање белаjа. Шини ме шаком, ама добро да се познаjе барем док се оправдам пред оним злотворима, па бjежи на друга врата  кроз дворште и спасаваj се на четири краjа свиjета, готов си…

          Живко jок! Ниjе хтио ни да чуjе, сигуран у своjу часност и недужност и увjерен да jе то неки неспопразум или нечиjа подвала, коjа ће се лако и брзо разjаснити…)

Књига Брчића  и Богавца била jе и повод дуготраjног судског спора коjи никада ниjе завршен. Наиме, Зора Павловић, супруга Живка Павловића, краjем септембра 1978. године, односно одмах пошто jе књига обjављена, написала jе опширну представку и обратила се Централном комитету савеза комуниста Босне и Херцеговине, Савезу бораца ове републике, Окружном jавном тужилаштву у Сараjеву и Општинском jавном тужилаштву у Ливну и затражила моралну сатисфакциjу за неистине коjе су у овоj публикациjи изнесене за њеног мужа. 

Ни на то, ни на броjна друга обраћања касниjе ниjе добила никакав одговор. Приватна тужба породице Павловић се неколико година повлачила по судовима, jедном jе дониjета и ослобађаjућа пресуда у првостепеном поступку, али jе ту све запело и никада више нико ниjе завирио у оваj необични досиjе нити размрсио jедно, чини се, сасвим jедноставно клупко.

Сем очигледног помањкања жеље да се обичном човjеку пружи ваљана сатисфакциjа и неспремности, не само правосуђа, да све ваљано и до краjа разлучи, сасвим jе евидентно да се они коjи су одлучивали о овом необичном спору ниjесу држали права и правде. Породици jе, стога, с разлогом остао грк укус некакве личне мржње аутора и тенденциозности коjу jе покрио именима ауторитета из Одбора за издавање ове монографиjе.

                                                          *   *   *

У мукотрпним настоjањима да опере љагу и на чистац истjера истину о страдању Живка Павловића, његова породица, посебно син Веселин, кренула jе седамдесетих година, односно након поjаве  Брчићеве клеветничке књиге, у потрагу за свjедочанствима са губилишта Корпивница, да размрси то никда, барем jавно,  до краjа неразмршено клупко непознаница – како су ту скончали Срби из Ливна поведени на „пут у Србиjу“. Испоставило се да у неким таjним и строго чуваним досиjеима постоjе искази неких од кољача или њихових помачача – да се у неким веома уским круговима ипак зна како jе било.

          Силом или милом, под притиском полициjе или немирне савjести, тек неки су послиjе Другог свjетског рата проговорили и открили  грозоморне таjне, страхоту онога што се збило иза Купрешких врата тих дана страве и ужаса, љета 1941.

           Захваљуjући Љубу Кузману, тадашњем начелнику полициjе у Ливну, коjи jе, како им jе казао, имао прилику да завири у таj jезиви досиjе (чувао се у Травнику и Сараjеву), Павловићи су сазнали какву jе грозну смрт  у Копривници  дочекао и њихов Живко.

          Живко Павловић jе као дванаестогодишњи дjечак, син богатог и моћног ливањског трговца Ника Павловића, jедног дана отишао са његовим радницима коjи су са ливада  на колима догонили сиjено. У повратку, Живко се некако оклизнуо са сиjена и пао под кола. Точови су му прешли преко леђа и тешко повриjедили кичму, а остао jе жив само захваљуjући  великим очевим парама и умjешности бечких љекара коjи су га годину дана лиjечили.

          Остале су ипак озбиљне  посљедице и Живко их jе послиjе циjелог живота носио – због одређених деформациjа пршљенова, имао jе уочљиву грбу на кичми. Кад jе са осталима, по своj прилици 19. jула 1941, доведен у Копривницу почело jе над њим страшно иживљавање jер су џелати, градска стокупљевина гоље и беспосличари,  нахушкани и заражени мржњом, по своj прилици посебно били кивни богатом и угледном трговцу коjи се дичио српским именом и пориjеклом. Пиjаним од крви невиних жртава, у jедном тренутку им се учинило  да jе за Павловића мало  метак, маљ, сjекира или нож, да он не заслужуjе брзу и лаку смрт. Неко се латио крваве сjекире коjом су до тада одрубљиване главе српским несрећницима, посjекао и окресао младу оморику а онда ножем огулио кору и зашиљио колац:

          – Де, грбави, да ти мало исправимо кичму и истjерамо дукате на нос – зацерекао се кољач и мигнуо на остале…

          Не зна се колико jе страховито мучење и набиjање на колац траjало, али jе, по ономе што се нашло записано у таjним полициjским  аналима, Живко Павловић тако скапао…

          Његову судбину само пуким случаjем, тачниjе захваљуjући jедном  добротвору, ниjе подиjелила и његова супруга Зорана – Зора.  Пошто се неколико дана након његовог хапшења и одвођења у непознатом правцу у Ливну прочула да су негдjе  око Врбе, односно на путу од Ливна према Гламочу побиjени неки Срби, она jе кренула да то провjери. Са повећом групом Срба коjи су покушавали да избjегну из окрвављеног Ливна, пошла jе и она. Угурала се некако у неку несрећну „пошту“, аутобус коjи jе ишао према Гламочу. У аутобусу jе било више до зуба  наоружаних усташа.Говорили су да иду као спроводници и обезбjеђење до српске териториjе. Аутобус се, међутим, зауставио на Корићини. Ту су их „заштитници“ истjерали напоље и заредили да кољу и убиjаjу.

          У близини се код оваца затекао Муjо Милак из Ливна. Ту му био катун. Кад jе видио шта се чини, дотрчао и међу престрављеним народом препознао Зору Павловић, коjу jе неки Муслиман већ вукао на страну са исуканим ножем у руци. Муjо му пришао, извукао и он  нож и рекао:

          – Ако тоj невисти фали длака  с главе и теби ће глава и сад ћеш сукати цриjева по овоj ледини…

          Онаj, зар, за трен спазио  одлучност у његовим очима, смрзле му се руке и клонуо нож у њима, а Милак зграбио Зору за руку:

          – Аjде ти, Живковице, са мном, данас ти нико не смиjе ништа док jе моjа на раменима…

          Повео jе и склонио у колибу, а сjутрадан пропратио у Ливно…

          – Милаци су били и до данас остали напредна, часна и честита породица и наши велики приjатељи – каже Мила Павловић. – То што jе Муjо отео из руку кољача и  спасио  моjу свекрву ниjе, изгледа, био jедини његов „гриjех“ и ниjе се само тиме  замjерио  усташама, па ће  касниjе, по прилици кад и моjа маjка, и он и супруга му Мелка доспjети у Јасеновац гдjе су остали  све до расформирања логора и послиjе су се отуда сви заjедно и вратили…