Пуста земља Банија..

Срба данас готово да и нема на простору између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Суња осуђена на тихо умирање, као и Костаjница. Преостале Србе убиjа самоћа. Питомина рађа, гране се савиjаjу, али све пропада

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 27. јануар  2016. године.

Кровои су цели, понегде и нови, али испод њих нема живота. Врата закључана, на подрумском улазу катанац, на гредама паучина. Ласте су отишле са људима и не враћаjу се, jер људи се нису вратили. Ласте се гнезде тамо где се чуjе људски глас. Исто jе са водом; ослабили потоци, многи извори усахли, Суња плића од глежња. Ако нема ко да jе троши, вода се повуче, тражи шупљине кроз утробу земље да оде тамо где jе троше, где има жива човека, стоке.

Кроз воћаре и баште шуме се спустиле до самих путева. Тамо где су некада гране пуцале од богатог рода, растао кукуруз, клиjао кромпир, парадаjз био крупан као шака, пшеница се таласала као море, сада jе шума. Баниjа. Простор између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Питомина слична Шумадиjи; брежуљци, лугови, пропланци, потоци…

У лето 1941. године усташе су за кратко време побиле преко 800 Срба из села са подручjа Суње и Костаjнице. Доводили су их у колонама до места Баjића jаме, близу Костаjнице, и ту ликвидирали углавном хладним оружjем и маљевима. Извршиоци су били локални Хрвати, неретко комшиjе и кумови несрећних Срба.

На Баниjу улазимо од стране Јасеновца. Топло, летње поподне. Возимо полако; Церовљани, Живаjа, Шаш, Словинци, Папићи…

– Ово jе Стеваново имање – показуjе Јовица, и додаjе:

– Он jе у Немачкоj, обновио jе кућу и дође два, три пута годишње; а она кућа тамо, да, она са дрвеним ганком, то jе Миланова кућа, његови су у jедном селу код Новог Сада.

– Ево, овде, у Живаjи, на Светог Илиjу, као горе у Блињи – прича Милан – до пред рат били су велики вашари, по неколико хиљада људи, исто на Ивање у Свиници, Преображење у Комоговини, а сутра jе Велика Госпоjина, сеоска слава у Кукурузарима, могли бисмо да одемо.

Могли бисмо, одговарамо углас.

БАЈИЋА ЈАМЕ

– У лето 1941. године усташе су за кратко време побиле преко 800 Срба из села са подручjа Суње и Костаjнице. Доводили су их у колонама до места Баjића jаме, близу Костаjнице, и ту ликвидирали углавном хладним оружjем и маљевима. Извршиоци су били локални Хрвати, неретко комшиjе и кумови несрећних Срба.
Данас то стратиште нико не обилази, нема га на службеним картама Републике Хрватске, а ако вас пут нанесе у Костаjницу, нигде нећете видети путоказ за Баjића jаме. Стаjао jе тамо до августа 1995. године.

Место Суња у Југославиjи jе било jедно од наjважниjих и наjживљих раскрсница железничких путева. Тутњали су том варошицом возови носећи оне коjи су путовали у Београд, Загреб, Сплит, или ту ближе, у Сисак, Бихаћ, Костаjницу, Славонски Брод.

Данас jе Суња место у коjе и кроз коjе се не иде без преке потребе, jедно од насеља у Хрватскоj чиjе лице jе свакога дана све стариjе, градић осуђен на тихо умирање. Као Костаjница, Петриња, Двор на Уни, Глина, као цела Баниjа. У селима око Суње, тамо где живе Срби повратници, а мало их jе, или нека хрватска породица, и њих jе мало, стоjе табле са економском понудом; продаjем jагањце, прасиће, jаjа, пилиће… Пазари се ретко и на мало. Нема народа.

На путу Костаjница – Петриња, кад се изађе из Пањана, пукне пред човеком друм; раван, прав, царски, све горе до Шареног моста и села Уметићи. Историчари се не слажу у потпуности, а ниjе ни важно, да jе чувени фелдмаршал аустроугарске воjске Светозар Бороjевић, легендарни „Лав са Соче“, наjбољи дефанзивац Првог светског рата, рођен у Уметићима. Неки кажу да су ипак Меченчани место рођења, а Меченчани су до Уметића.

Да ниjе било Светозара Бороjевића, Србина из православне, свештеничке породице, ту се историчари апсолутно слажу, данашња Словениjа не би ни постоjала. Бороjевић jе у завршноj фази Првог светског рата данима бранио и успео да одбрани линиjу коjа данас представља државну границу између Италиjе и Словениjе.

У Глини jе рођен, а у Меченчанима jе основну школу завршио велики jугословенски и светски карикатуриста Пjер Крижанић, чиjе име носи годишња награда „Вечерњих новости“ за карикатуру.

Шарени мост се тако зове jер jе некада заиста био шарен, дрвена ограда офарбана у црно-бело. Тамо на десну страну од моста, повучено у брдо, налази се село Бjеловац. Отуда корене вуче познати холивудски глумац Ерик Бана, Хектор из „Троjе“, главни глумац у „Хулку“. Презиме jе скраћено од Банадиновић, његови су Хрвати, тачниjе, отац. Маjка му jе Немица.

Река Суња извире недалеко од Ловче, дуга jе око 60 километара и улива се у Саву, близу Јасеновца. Комоговина jе прво место кроз коjе пролази. Некада jе река Суња обиловала дубоким вировима. То jе река мог раног детињства и ако нешто памтим из тих далеких времена, онда су то дубоки, модри вирови на Суњи, лета проведена у купању, риболов на скакавца у раним jутарњим сатима. Имали смо штапове од леске, струну из Пољске и удице из Русиjе.

Доња Бачуга лежи на узвишењу средње Баниjе, ниjе далеко од Глине. Неколико стотина нас окупило се тамо да са овога света испратимо Лазу Цвикића. Умро jе од срца. Човек као он другачиjе и ниjе могао да умре; осетљив на туђу несрећу, неспособан да ужива у сопственоj срећи, са готово несхватљивим броjем талената за све и свашта, био jе осуђен да Земљу напусти без много обjашњења.

Последње године живота провео jе између Бачуге и Цириха. У Шваjцарскоj му jе била породица, у Бачуги jе био сам. Убила га jе та самоћа, као што убиjа оно мало српске старчади коjа се на Баниjу из прогонства вратила да сконча. Тог августовског дана, кад смо сахранили Лазу, небо изнад Баниjе било jе нестварно лепо, окићено облацима, са плавом подлогом боjе jош недозреле шљиве. Лепа сцена за последње путовање.

ОД БАНИЈСКЕ КОБАСИЦЕ БОЉЕ НЕМА

Не идемо на Чавића брдо, наjвишу коту Баниjе, већ се из Јабуковца пењемо у Горњу Пастушу. Пут ниjе асфалтиран, Срби то обjашњаваjу чињеницом да су вековима, све до „Олуjе“, у Пастуши, Горњоj и Доњоj, Јошавици, Жилићима, живели само Срби. Данас тамо не живи нико. Све jе зарасло, отима се тек понеки воћар у коме се гране шљива ломе од плода. Родило да бог сачува, све се плави, и горе на крошњама и доле на земљи. И све ће пропасти. Родиле су и крушке.

Баниjа jе позната по крушкама; jечмењача, лубеничарка, црна, караманка, виљамовка, касна, калуђерка… и све родило ове године. И све ће пропасти. Пут између Горње и Доње Пастуше излокан jош од пролећних киша. Једва се крећемо у првоj. На малом узвишењу велика црна крушка; стаjемо, и по jарку тражимо оне крупниjе. Никада ми нико ниjе обjаснио зашто jе зову црна кад jе зелена а унутра нагњила. Предање каже да су jе на Баниjу донели Наполеонови воjници. Кроз скоро савршен мир пробиjаjу се гласови зрикаваца. Изнад Доње Пастуше кружи jастреб.

У рано поподне улазимо у Комоговину, на оном месту где река Суња први пут додируjе неко насеље. У Комоговини jе рођен jедан од наjвећих живих српских песника Милош Кордић. Данас живи у Кумодражу, на рубу Београда. Са Баниjе су jош неки значаjни српски песници; Никола Вуjчић и Небоjша Деветак, на пример, обоjица из Градусе. У Комоговини jе некада постоjала школа иконописања, у време траjања Манастира Преображење. Ту jе боравио и Доситеj Обрадовић.

Панорама Костаjнице

До пред рат jедан од наjвећих зборова, сеоских слава, био jе у Комоговини, на Преображење, 19. августа, на великом простору око цркве. Више хиљада људи долазило jе са целе Баниjе, многи из других делова бивше државе, и свега jе ту било; шатри са раштимованом музиком, буцмастих певачица у кратким хаљинама, клакера из лименог корита са великим комадом леда, лицидерских срца и ђердана, свилених бомбона… вртео се рингишпил на коjем jе писало „Милано“, а пиво се хладило у оближњем потоку Бадушница. Беше давно, на своj начин беше лепо и заувек нестаде. Трагови су остали само у сећањима оних коjе jе зла судбина расула широм света.

Родна кућа зарасла у трње и подивљалу лозу. Липа jе, сазнаjем, посечена давно, а борови прошле године. Срећем Јоцу коме сам кумовао на венчању. Некада маjстор малог фудбала, звали смо га Осим и Штраус, годинама након „Олуjе“ живео jе у Воjводини а онда се вратио, он, супруга Мира и два сина. Не питам их како живе jер знам одговор. Одозго, са пута, чуjе се звук трактора, „фергусон“, и како се приближава препознаjемо Ђуру Ловреновића, из оближњег Превршца. Некада jе радио у Телевизиjи Загреб, па у представништву „Рекорда“. У неким бурадима вози шљиву, насмеjан jе и зове да свратимо на кобасице.

У Кукурузарима, селу близу Костаjнице у коjе су Туђманови оперативци одмах после „Олуjе“ у празне српске куће населили велики броj Хрвата из Босне, славимо Велику Госпоjину. И ту jе некада долазило на хиљаде Баниjаца. Ове године било нас jе стотињак. Можда и због тмурног дана коjи се претворио у кишно поподне. Седимо испод шатре кроз чиjе споjеве капље вода и пиjемо точено пиво. Музику чини jедан човек и jедан инструмент коjи замењуjе цео оркестар. Недалеко од нас брка у светлоплавоj маjици, са педесетак година на леђима, наручуjе „Нема раjа без роднога краjа“, седа за сто, гледа испред себе и плаче. Сумрак jе, киша и даље пада, горе изнад Шамарице виде се последњи одсjаjи дана коjи се гаси.

Баниjу напуштамо из Храстовца. Горе у брду jе Крчево. Мршава жена, на прагу седамдесетих, Миланова комшиница, гура му у руку кобасицу, „ето, да кушаjу твоjи какве су ове године“. Живи сама и сви знамо да jе то jедна од последњих коjе има у кући. Дуго, дуго ћутимо у колима коjа се крећу пут Београда.

Пише: Ратко Дмитровић 

Извор: ВЕЧЕЊЕ НОВОСТИ