Пуцањ иза ђедовог бунара

Ноћна пушкарања око Грубишног, Зденаца и В. Грђевца су све чешћа. Некад се даде јасно разлучити да се пуца у сва три мјеста. Послије такве једне ноћи, већ је добро свануло, у тренутку кад је чело колоне спавалаца у „жици“ прошло мимо наше куће, запуцаше пушке. Наста трка, враћа се колона назад, има и некакве вике у тој гужви, у некаквом полутрку одоше сви назад. Тек што смо средили дојмове, кад опали пушка, ту негдје из дједовог дворишта, а послије тога просу се рафал ту испред наших прозора. Погледасмо опрезно кроз прозор и видимо усташу у граби испред Трегнерове куће, а ниже њега још двојицу. Више се не пуца. Трегнерови изађоше до плота и разговарају са оним усташом. Он им исприча како је партизан опалио на њега, а метак је ударио у камен на рубу грабе, промјенио је смјер и ударио у Трегнерову кућу, повише прозора одакле је отпала фасада.

Партизан је пуцао скривен иза бунара у дворишту мога дједа, а кад је опалио, узео је некакву своју торбу и побјегао. Сад из пансиона у „жици“ пристиже и Стево Магат, гестаповац на одсуству. Оде он у дједово двориште носећи кратку талијанску пушку у руци. Усташе наставише пут грабама према горњем крају, а Стево стоји у дворишту са својом пушком на готовс. Више није било пуцања па се ускоро појави и колона спавалаца, одоше за усташама.

Доста усташких фамилија, особито оне из Загорја, напустило је српске куће и отишло тамо одакле су дошли. Тихи коментари, који се воде углавном међу остацима Срба и Словенаца, своде се на два закључка. Прво, Загорци се боје партизана јер их је доселио Павелић па одлазе кући, а код њих није било Срба и они нису клали Србе па се не боје вратити у свој крај. Друго и другачије је са Херцеговцима. То су углавном кољачи Срба у своме крају па и овдје. Они се више боје партизана него Загорци, али не смију натраг у Херцеговину одакле су дошли награђени за кољачка недјела над тамошњим Србима. Није им добро овдје остати, а поготово им се лоше пише ако се врате кући. Атмосфера и психоза страха расте и подгријава се све чешћим упадом партизана и у само Грубишно Поље, а круже и приче из дневних новина, штампе, као и од домобрана који долазе на одсуство, да партизана, Србокомуниста и Србочетника има највише у Босни и Херцеговини. Све то нас недоклане Србе – жене и дјецу – тихо весели и охрабрује, али… ни ми немамо камо. Бојимо се да ће нас, тако уплашени и разјарени, кољачи поклати, а партизанима не требамо. Док смо овдје, партизани преко нас ипак добијају неке информације, а да одемо њима, само би им били на терету, а били бисмо и у сталном страху од упада усташа као што су усташки досељеници у сталном страху од партизана. Страх за голи живот је свакодневан. Оно пар српских домаћинстава у “жици” и ближе њој у страху су да ће их Херцеговци поклати како би смјестили у њихове куће своје породице, односно да би имали гдје спавати. Има све више негодовања међу Херцеговцима и њиховим дојучерашњим истомишљеницима – Хрватима, Чесима, Мађарима и Фолксдојчерима, код којих долазе на спавање. Већ су им досадили својим присуством, али све се учесталије чује и то како ти домаћини не желе да страдају скупа са њима ако дођу партизани! Чују се и размишљања како су ти њихови незвани, свакодневни гости ипак гори него они! Јер, иако су одобравали недјела која су Херцеговци починили у свом родном крају (са којима су се хвалили) и иста дјела одобравали над овдашњим Србима – недјела нису чинили они! Спласнули су и комшије Фолксдојчери. Раније се већина Чеха изјашњавала да су Нијемци: „Ми смо Нијемци“. Тога више нема. Раније су марширали у строју цестом и пјевали увијек исту, некакву њемачку пјесму. Нема већ дуго ни тога. Комшије не крију задовољство што партизани не дирају домаће становништво. Једне ноћи су партизани отјерали нешто стоке и свиња из господарстава гдје су насељени Херцеговци, јер су ови изоставили то благо отјерати на спавање у “жицу”. Из домаћинстава мјесног становништва није ништа отјерано. Почела је, дакле, диференцијација (како би се то данас рекло). Комшиница Луца, жена убијеног јој мужа усташе и дјевера јој кољача Веље Петровића, све чешће крај плота-међаша дједовог и нашег домаћинства разговара са мојом мамом и сестром Јованком. Све рјеђе, упадљиво мало, она одлази Трегнерима, поготово Голштајнима, гдје је раније била и кухана и печена. Луца је повремено добијала од усташких власти помоћ у роби за дјецу. Сад је донијела до плота један нови капут који је добила за мог вршњака Звонка. Био је то некакав капут – нити љетњи “капутић”, како смо ми то звали, нити зимски. Није он то био ни по кроју, ни по дебљини, топлоти. Луца каже: „Ето, ако буде требало Милану да се можда услика, ми ћемо му га посудити“. Ја сам прегледао капут, а мама се захвалила на понуди. Било је то за нас некакво охрабрење. Страх је некако спласнуо. Не сјећам се шта смо у кући о томе разговарали, али ми смо осјећали и мањи страх од њеног дјевера, кољача Веље. Остало нам је присутно оно кад нас је једно јутро, почетком октобра 1942. године, заједно са Луцом и сладоледаром Бергером тражио код Трегнера. Ми смо то проматрали са тавана Трегнерове штале, са неколико метара удаљености. Слушали смо што говоре. Како ни Трегнерови нису знали да смо ми дошли “спавати” на њихов шталски таван, остали смо живи. Очито је Вељо дошао да нас покоље, јер су му приликом напада на Грубишно Поље партизани ухапсили и отјерали брата Мирка, Луцина мужа.

< Жалост у кући Миле Цвикића                                    Садржај                        Кума Драгана Јовановић из Сталовице >