Пуцали су им у потиљак

Никада се са сигурношћу неће сазнати колико jе жртава пало у Прологу, без сумње наjкрвавиjем стратишту у ливањском краjу на коjему су усташе тог крвавог љета 1941. године, како се то по уобичаjеном шаблону говори, умориле на разне начине око пет стотина људи, искључиво зрелих мушкараца — углавном глава породица.

И нису само из Ливна и села са руба Ливањског поља већ и из других краjева. Постоjе, рецимо, поуздани подаци да су довођени и убиjани и Срби из неких далматинских села као и из других, Ливну сусjедних општина. Онако како су Ливањцима говорили да их воде у Србиjу па их потаjно одводили и клали у шуми Копривници између Купреса и Бугоjна, тако се и таj пут „у Србиjу“ завршавао у Прологу за многе Србе из тих краjева како би се крвави трагови што више замрсили и што лакше прикрили.

Како су стварно пуњене рупе из коjих jе некада вађен шљунак ту у Прологу и ровови за темеље несуђене жичне жељезнице унеколико открива већ споменути и дати запис непознатог хроничара крвавог усташког пира у Ливну. Он jе доста детаљно описао и како су људи хватани и одвођени у Пролог, односно како су погубљења вршена.

То у потпуности потврђуjе и казивање, нажалост одавно већ покоjног Илиjе Радете, званог Илука, из села Губера, колико се зна jединог преживjелог свjедока са овог губилишта.

И Илиjа, тада већ човjек од коjих четрдесет, четрдесет и пет година, био jе као и многи други ухапшен негдjе краjем jула 1941. године. Кад се послиjе извjесног времена вратио кући испричао jе и обjелоданио стравичну истину о плотунима коjи из ноћи у ноћ одjекуjу у Прологу, о крвавом усташком пиру и оргиjама над свезаним људима.

Затвореницима су, по казивању Илиjе Радете, прво везивали руке на леђа бодљикавом жицом. Потом су по шесторицу превезивали конопима jедног за другог и тако их пели на камионе.

Кад су стигли у Пролог, камион се зауставио изнад саме раке, односно задњим краjем се наднио над сами кратер. Сви затвореници су морали да се окрену према задњоj страници каросериjе и посjедаjу. На камион су се онда попела шесторица усташа са пушкама и стали иза затвореника уз кабину и одатле редом, шесторици по шесторици пуцали у потиљак и леђа пошто би им претходно наредили да устану и приђу уз саму задњу страницу каросериjе. Несрећници су одатле директно падали у ров и више нико ниjе провjеравао да ли jе неко од њих jош жив већ су их редом посипали живим кречом и на краjу танким слоjем земље ( и данас се прича како jе послиjе стриjељања земља у Прологу данима дисала, да су многи живи затрпавани и тако умирали под лешевима и танким слоjем земље, прим. Б.С.).

Један од скелета побиjених Срба нађених на стрелишту Пролог 1991. године

Илиjа Радета jе био у задњем реду до кабине. Још на путу до стратишта успио jе да сломи жицу и неопажено ослободи руке. Олабавио jе и коноп коjим jе био везан за друга поред себе и тако вребао прилику да искочи и покуша побjећи.

На његову срећу, кад су убили шесторицу у реду испред њега, и кад jе он дошао на ред, џелати су почели припуњавати пушке. Илиjа jе истргао руку, скочио преко странице и сунуо да бjежи кроз зрела жита.

Док jе био близу, спасило га изгледа то што усташе ниjесу смjеле пуцати из страха да не побиjу jедан другога, а послиjе га jе ипак, колико толико, ноћ сакрила иако jе била мjесечина. Неколицина су се дали у потjеру за њим, али jе он вjешто и на вриjеме промиjенио правац бjекства и успио да умакне.

Иако му jе одатле до куће свега дванаест километара, требало му jе шест дана и шест ноћи да се пробиjе и провуче између стража и засjеда коjе су вребале на сваком кораку и будно контролисале све путеве и прилазе Прологу.

Казивање Илиjе Радете чуо сам од његовог сина Душана, угледног домаћина коjи и сада живи у Губеру. Занимљиво jе да jе и он тога љета као тринаестогодишњи дjечак на сличан начин успио да побjегне усташама из руку и избjегне сигурну смрт.

Чувао jе овце под Цинцаром. Наишла jе патрола усташка и повела га према jедноj оближњоj jами. На његову срећу, близу усташа из шуме су сасвим случаjно избила некаква два дjечака и кад су видjели усташе дали су се у бjекство. Усташе су почеле да вичу и пуцаjу на њих. Душан jе искористио пометњу и стругнуо да бjежи на супротну страну. Ниjе се обазирао на плотун и куршуме коjи су звиждали око њега већ jе грабио наприjед и успио да умакне у први густиш…

Случаj Илиjе Радете, иначе, у свом познатом „Дневнику“ спомиње и Владимир Дедиjер, описуjући ослобођење Ливна у љето 1942. године. Том приликом партизани су заробили и већи броj усташа, међу коjима и неке од наjистакнутиjих и наjагилниjих кољача:

„Пун ходник усташа с рукама увис и партизана с пушкама на готовс — пише Дедиjер. Један фратар, онаj мали доктор филозофиjе, белих бркова, иде мирно кроз гомилу — прекрштених руку!

Пошао сам с Ђидом у Ливно, до куће Митровића (ради се о кући др Душана Митровића, jедне од првих усташких жртава у Ливну, прим. Б. С.). И ми се гурамо кроз ходник. Настаjе гужва. Сељак Радета, темељит човек четрдесетих година, из села Губера, чуо да су усташе похватане, па дошао да препозна своjе крвнике. Међу првима jе препознао Смаjа Чакара, коjи jе 450 Срба везао приликом бацања у jаму и коjи jе и њега везивао, али се Радета извукао.

— Даjте мени да га свежем. Он jе мене везивао!

Стражар му jе дозволио, али му jе рекао да не сме тући усташу. Радета добро притегао усташу, па га онда звизнуо свом снагом. Тако се гужва направила…

Свратио сам пред вече у суд. Водопиjа, Смаjо Чакар и остале усташе осуђени су на смрт. Читаво Ливањско поље дошло да сведочи. Докази — десетак jама у коjе су бацали Србе…“

Од споменика у Прологу ниjе остао ни камен на камену, а шта се спрема било jе и слиjепцу jасно jош деведесетих година кад jе спомен-плоча на овом стратишту почела да освиће „украшена“ овим  злокобним порукама.

Накнадним провjерама, захваљуjући приjе свега Мићу Радети, установио сам да се оваj запис Владимира Дедиjера ипак односи на другог Илиjу Радету, званог Куриљ, коjи jе такође преживио праву голготу и самим чудом остао жив, а кољач Смаjо Чакар jе и њега жестоко задужио…

Заjедно са великом групом комшиjа и рођака из Губера и таj Илиjа Радета (и оцу му jе било име Илиjа) обрео сеу ливањскоj школи коjу су усташе у љето 1941. године претвориле у казамат. Стрпали су их у просториjе на спрату и онда одатле изводили по двоjицу, тврдо их везивали и потом трпали у учионице у приземљу.

Илиjу jе запало да га веже Смаjо Чакар. Трудио се своjски да га ваљано притегне, али jе Илиjа био изузетно jак човjек и ниjе допустио да му крвник стегне руке како jе наумио па jе ипак, колико-толико, могао да их покреће како му не би претрнуле и крв стала у шакама.

Илиjа jе успио некако да се прогура до прозора и одатле jе почео мjеркати како би искочио и побjегао. Поред њега су били његове комшиjе из Губера Ђорђе Рацо и син му Спасоjе. Илиjа jе почео и њих наговарати да бjеже и да не чекаjу смрт као овце нож. Спасоjе jе, изгледа, пристао, али његов отац ниjе дао ни проговорити — надао се ипак да jе све то некаква велика грешка и забуна и да их неће побити.

Кад jе схватио да други неће, Илиjа jе сам скочио. Леђима jе провалио стакло и главачке испао кроз прозор. Док се старжа снашла и схватила шта се догађа, он jе, иако везан, успио да одмакне кроз баште пут планине.

Кад jе довољно одмакао и увидио да jе потjера одустала, пронашао jе jедан оштар камен и на њему пререзао везе на рукама. Наумио jе одатле да се пребаци пут Гламоча, али jе залутао и избио у планину Хрбине. Већ исцрпљен и малаксао, jавио се групи косача на jедноj ливади, убиjеђен да су Срби. Испоставило се, међутим, да су Хрвати и то из Злосела, наjозлоглашениjег усташког гниjезда у купрешкоj општини из коjега су, кажу, Павелићу поручивали да дође да га они чуваjу ако му у Загребу ниjе сасвим сигурно и безбjедно…

Почели су одмах да га туку и мрцваре, али га ниjесу убили већ су одлучили да га одведу у Купрес и добиjу заслужену награду каква се добиjала за сваког „четника“. Довели су га увече у катун и смjестили у jедан аjат. Везали су му ту руке на леђа, спутили ноге, намакли омчу на врат и свезали га за греду како не би могао у току ноћи лећи да почине.

Изређало се потом све живо у катуну, од старца до дjетета посљедњег,  да га види, да га шутне, пљуне или на било коjи други начин понизи. Тукао га ко jе стигао и чим jе стигао, а жалио се касниjе да му jе наjтежи био ћутек некакве бабе коjа га jе распалила право по глави jедном буковом мачугом да га jе крв свога залила.

Оставили су га на миру тек кад су кренули на вечеру. Илиjа jе знао да им вечера дуго траjе, да ће проћи доста времена дик изређаjу све молитве, па jе почео очаjнички трзати да се некако курталише веза. Прво jе успио распутити ноге. Смакао jе некако и омчу са врата, али руке никако ниjе могао ослободити. Ипак, и тако везан jе успио некако да помjери дрвену кључаницу на вратима и неопажен се извуче у кишну и карамлучну ноћ.

Ниjе био далеко одмакао кад jе код куће чуо стрку и галаму. Онда су се огласили и пси и схватио jе да су за њим пустили псе. Покушао jе да бjежи, али jе знао да нема никаквих шанси да умакне тако претучен, измрцварен, очаjан и изгладнио. У задњем часу jе назрео поред пута жито дозрело за жетву и у магновењу се сjетио да пас неће кроз велику росу. Бацио се у жито и притаjио и заиста се догодило да су пси проjурили без задржавања.

Тако га поново разминула сигурна смрт.

Путуjући даље, Илиjа ипак стигне у Гламоч, међу Србе. Јави се jедном чобанчету, Нинковићу. Тек ту искрсле невоље.

Прича коjу jе Илиjа испричао била jе толико невjероватна да су Срби посумњали да се ради о убаченом усташи па су почели да га провjераваjу и испитуjу. Поред осталог, питали су га и коjу славу слави. Илиjа одговорио: „Свети Стеван“.

То jе, међутим, био сигнал за нове батине и приjетње: откуд код Срба Стеван кад jе Стефан…

Бог сами зна како би се све и окончало да се близу ниjе затекао Раде Ждеро коjи jе Илиjу добро познавао и потврдио ко jе и откуд jе. Тек тада jе успио да се избави и спаси мука.

Е послиjе jе било како jе Дедиjер описао. Након ослобођења Ливна, група окорелих усташких кољача, међу коjима jе био и злогласни Смаjо Чакар, пала jе у руке партизанима.

— Смаjа даjте мени — рекао Илиjа. Де, Смаjо, стани да jа тебе свежем.

— Како ћу — почео се зликовац нећкати.

— Баш као оно што си ти мене гонио да станем и како си ме крвнички припремао за губилиште, ма се у бога надам да ти нећеш успjети да се развежеш као што сам jа…

*   *   *

Илиjа Радета, звани Илука, из Губера ипак ниjе био jедини коjи jе умакао са губилишта у Прологу, већ jе то, изгледа, пошло за руком  jош неком његовом рођаку, али, нажалост за кратко. Мићо Радета jе, наиме, 1991. године, у jеку акциjе вађења посмртних остатака из jама и са губилишта, у Чапразлиjама записао  причу Милице Гарић, удовице Петра Гарића, коjи jе скончао у jами Самоград:

– Некако почетком осмога мjесеца 1941. године ето  jеднога дана група усташа на челу са Јурем Гранићем  одавде из Чапразлиjа, воде на ланцу jедног свезаног младића. Рекоше да jе Радета из Губера. Црн младић, лиjеп ко златна jабука – имао jе око двадесет година. Сав нагрђен, изгребен и поциjепан – на jедноj нози  му нема пола ногавице, подерао jе, зар, бjежећи кроз грмље.

          Моли и куми да му донесемо воде. Дозволи неким чудом Јуре и jа му донесем пун сић. Он нагну, не умиjе престати.

           Немоj jадан много, шкодиће ти, зборим му jа, а он, жалостан, каже: нека, дабогда да одмах цркнем…

          И попио jе, мислим, пола сића – сjећала се, даље, Милица Гарић. –  Јуре и дружина су га одатле повели и послиjе смо чули да су га убили код Јуретине косе и бацили у Билину jаму. Сазнали смо онда да jе таj младић, иако свезан, некако побjегао са стрелишта у Прологу и данима лутао и злопатио се по планинама. Ту изнад Чапразлиjа jе наишао на чобанина Мирка Стоjића коjи jе чувао козе. Како су му руке биле везане жицом, Мирко му jе помогао да се курталише  жице, а онда га упутио према Губину. Он несрећник ниjе погодио  него се  приjе спуштио са планине и умjесто у Губин избио у Чапразлиjе. Ту jе  налетио на усташку патролу са Гранићем на челу и сигурно одмах зажалио што ниjе завршио у Прологу…

Ова прича се у потпуности поклапа са оним што сам своjевремено чуо и записао од Јанка Стоjића из Чапразлиjа:

– Мнозина су се спасавали и избављали са губилишта – вели Стоjић, говорећи о страдањима оних коjима jе полазило за руком да се истргну из руку усташких џелата – али jе било џаба кад ти ниjеси имао куд побjећи него опет њима у канџе.

          Памтим добро jедног несрећног младића. Умакао са губилишта у Прологу, и то свезан, па куд ће, шта ће, те опет усташама у руке. Доведе га Јуре Гранић у Чапразлиjе. Ми му ту дадни воде и мало га окриjепи, али му то била предсмртна.

          Повели су га некуд пут Руjана да га тамо убиjу и баце у неку jаму или вртачу. Он злосрећник, по прилици, опет покушао да утекне, али како jе био свезан ниjе могао далеко. Стигли га, убили на мjесту и онда натоварили на некакве циваре и таман га онако са циварама и бацили у jедну jаму – ми би jе звали Голубњача. Мислим да су му кости и данас тамо — видио сам их приjе двадесетак година кад сам се спуштао у ту jаму за голубовима.  А таквих jама у коjима jе завршило по jедно, двоjе, по неколико људи, нико жив не зна ни колико има  подно Динаре и по планинама око Ливањског поља и никад се, нажалост, то неће ни сазнати – немоћно шири руке Јанко Стоjић.

          (Послиjе рата Јуре Гранић ипак ниjе одговарао нити га jе стигла заслужена казна – ниjе му се, веле, могла доказати кривица и злочин, да jе убио тога младића, jер ниjе било оних коjи су то лично видjели и могли посвjедочили, прим.Б.С.)

          Никоме од преживjелих Радета, чак ни упорном и неуморном Мићу Радети никада ниjе пошло за руком да утврде ко jе и одакле jе  био таj  младић и да ли се баш презивао Радета, а никада нико ниjе завирио ни у ту jаму да извади његове посмртне остатке и ту евентуалнио покуша наћи какав траг коjи би помогао да се риjеши ова загонетка.

          Дуго се, иначе, говоркало да jе из Пролога побjегао и неки Илиjа Пажин, родом из Голињева, да jе успио да се пробиjе до Гламоча и да jе негдjе тамо касниjе током рата и погинуо. И то jе до данас остало недоказано и непотврђено, а у списку страдалих Голињеваца стоjе и имена двоjице Пажина по имену Илиjа – и оба су убиjени у Прологу – Пажин Артениjа Иле, рођен 1893. и Пажин Ђорђа Илиjа, рођрн 1918. године

Поп МИРКО ЈАМЕЏИЈА држи опело у Прологу пред почетак вађе костиjу 1991. године

Стравична слика припремања костиjу жртава из Пролога за сахрану послиjе педесет година

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци