Протосинђел Јован Ћулибрк: Нема већег блага ни среће од свога ближњега

Важно је да млад човјек сада схвати да ако жели да успије да то мора да оствари успркос тешкоћама и борећи се и да нема већег блага ни среће од свога ближњега, коме ваља праштати и за кога се ваља жртвовати.

Рекао је то у интервјуу „Гласу Српске“ надстојатељ манастира Морачник протосинђел Јован Ћулибрк.

– Порука Васкрсења, да сила Божија још исцјељује наше боли и недостатке, да исцјељује наше срце у односима једног човјека према другом и мири нас са самима собом и међусобно, драгоцјена је поготово за генерацију рођену педесетих, која је трагична у томе што јој је много тога био олако обећано и испрва дато па узето – каже отац Ћулибрк.

* ГЛAС: У недјељу прослављамо највећи хришћански празник – Васкрс. У односу на прошла времена, колико се промијенио начин обиљежавања овог великог дана?

ЋУЛИБРК: Тешко да се гдје другдје као у Јерусалиму може доживјети не само празник Васкрсења сам него и путовање овог празника кроз историју: пошто по правилу Првог васељенског сабора Васкрс може да падне тек послије јеврејског Песаха, онда се у Светој земљи на лицу мјеста доживи и старозавјетни праобраз и новозавјетно испуњење. Наиме, Песах је празник установљен у сјећање на излазак јеврејског народа из Египта у коме је робовао, да би се затим запутио ка Обећаној земљи. У том смислу, Песах је праобраз Васкрсења Христовог, којим је Богочовјек изашао из гроба – из ропства смрти – а сви ми који смо у Христа повјеровали кренули смо за Њим као свеопштем Васкрсењу, како и пјева тропар Цвјетне недјеље. Тако се на улицама Јерусалима и данас прво виде Јевреји како славе Песах, да би послије неколико дана хришћански поклоници истим тим улицама пронијели Часни крст и Благодатни огањ. То је знак да „наше живљење јесте на Небесима“, да стремимо небесима, али да се наш живот збива овдје и сада, на улици и у додиру са другим човјеком; иако идемо ка Васкрсењу, то је знак да нам је свакодневица много сличнија Страсној седмици, јер носи помијешану и бол и утјеху, и радост и жалост. Отац Макарије Мавројанакис, јерусалимски монах и велики пријатељ наше Цркве и народа, управо је написао велику студију о томе како се развијало богослужење у Храму Васкрсења од апостолског времена до данас и он потврђује да је у темељним елементима, богослужење Страсне и Свијетле седмице описано у Етеријином рукопису истовјетно са данашњим богослужењем Православне цркве.

* ГЛAС: Које су вјечне вриједности овог празника? Колико се данас хришћани тих вриједности придржавају?

ЋУЛИБРК: Чини се да је данас јако важно обратити пажњу на васкршњи поздрав – „Христос васкрсе!“ – и на његову форму. Не каже се у овом поздраву да је Христа нешто васкрсло нити да Га је неко васкрсао, него да се Он сам подигао из мртвих. Христос је дакле сам устао, Он је био активан у свом васкрсењу које је и спасење свијета. Одатле долази изрека да „прегаоцу Бог даје махове“ и то се чини можда највећом вриједношћу празника Пасхе – нити је неко пренио јеврејски народ преко Црвеног мора, нити је Христа неко подигао из мртвих, него се пројавила воља, крепост и ријешеност. Јесте Бог садејствовао силом у Египту и јесте Богочовјек „силом Очевом“ устао из гроба, али је лични покрет, двиг, труд овдје најважнији: он је призвао силу Божију у Египту и показао Сина једносилног Оцу у недјељу васкрсења. Тај труд захтијева и храброст и усредсређеност: није један колебљивац био међу Јеврејима када су стали пред Црвеним морем и са фараоном иза себе који их је гонио са египатском војском, али је један човјек – Нахшон из племена Јудиног, по предању – ступио напријед и повео народ. Та порука Васкрсења, да сила Божија још исцјељује наше боли и недостатке, да исцјељује наше срце у односима једног човјека према другом и мири нас са самима собом и међусобно, драгоцјена је поготово за генерацију рођену педесетих, која сада достиже своје зреле године, која је трагична у томе што јој је много тога био олако обећано и испрва дато па узето, у коју су била усађена велика очекивања а која се грдно разочарала и чији један дио сада, понекад и несвјесно, тражи кривца. Важно је да млад човјек сада схвати да ако жели да успије да то мора да оствари успркос тешкоћама и борећи се и да нема већег блага ни среће од свога ближњега, коме ваља праштати и за кога се ваља жртвовати. „Млад човјек који се не труди мора бити песимиста“, говорио је владика Николај некада, али данас у добу свеопште опсједнутости младошћу, то изгледа важи за све.

* ГЛAС: Рекли сте једном приликом да је веза Срба са Светом земљом вишеструка. Колико данас често Срби посјећују Свету земљу и како је доживљавају?

ЋУЛИБРК: Срби, хвала Богу, с обзиром на наш број и на економске прилике, посвећени су поклоници Јерусалима, по чему се види да у њему имају дубоке коријене. Aко су Руси широка ријека која повремено облије обале Свете земље па се повуче, Срби су поток који не пресушује. По Светим мјестима Срба има непрекидно, некад мање, а о празницима – Крстовдану, Божићу, Васкрсу – и много, понекад по више стотина. Обично се наше приповиједање о Србима у Светој земљи завршава са губљењем старешинства у задужбини Краља Милутина, манастиру Светих архангела, крајем седамнаестог вијека, али то оставља много неисписаних страница. Ријетко ко зна, рецимо, да је Иван Грозни био велики добротвор српског манастира, да је манастирски параклис био посвећен Преподобном Ивану Рилском због тога (по њему је Иван Грозни био добио име) и да су Руси у нашем манастиру свили своје прво гнијездо у Светој земљи? Да не говоримо о записима и натписима које су наши поклоници остављали (најмлађи који знам је из 1888. године) и из којих се види да су Срби у Јерусалиму и Светим архангелима били присутни непрестано.

* ГЛAС: Како ту везу очувати и очврснути?

ЋУЛИБРК: Тим се питањем мучио још цар Душан. У нашем народу, поготово међу поклоницима, постоји јака жеља да се на неки начин и формално обнови српско присуство у Јерусалиму. Слично је и са Грузинима. Од памтивијека се сваки народ трудио да има свој кров над главом у Јерусалиму, као да тиме обезбјеђује себи вјечно име. Још је Етерија у свом путопису побројала колико монаха из разних народа живи на Маслинској гори и „чита молитве на свом језику“. Данас Швеђани имају свој теолошки институт, Пољаци свој дом, Шкоти манастир Светог Aндреја, Етиопљани чак и улицу. Природна је жеља и нас Срба, који још од Светог Саве и од прије њега имамо удио у Светој земљи, да обновимо своје присуство и да наш поклоник у Јерусалиму има капију на коју може да закуца. Дубоко сам увјерен да је обнова духовног предања Свете земље међу нама – онако како је то предање васкрснуто на Скадарском језеру – прави корак ка нашем повратку у Јерусалим. Међутим, шта ће нам капија у Јерусалиму ако не можемо да закуцамо на срце свога ближњег и комшије? Или они на наше? Зато ће нам се пут за Јерусалим отворити тек када нам се отворе и срца међусобно.

Јасеновац и Доња Градина

* ГЛAС: Неколико година, као координатор Одбора Српске православне цркве за Јасеновац, у Јерусалиму проучавате холокауст у Спомен–установи Јад Вашем?

ЋУЛИБРК: О Јад Вашему говоримо углавном као о меморијалу страдања једног народа. Међутим, Јад Вашем је више споменик васкрсења обнове једног народа, који је и послије такве катастрофе смогао снаге да се обнови. Свако засађено дрво у Јад Вашему и у Јерусалимској шуми, која га окружује, споменик је те побједе. Нешто потпуно различито видите када посјетите наше меморијале Другог свјетског рата настале у социјалистичком периоду: сивило, тама, скученост могу да породе у посјетиоцима само песимизам, јад и горчину, нипошто будућност и наду. Зашто би млад човјек долазио тамо, да се бремени жалом и безизлазношћу? На Велики петак обиљежавамо страдање Христово, али се загледати само у страдање без Васкрсења, као што то на Западу често бива, је погубно. Зато је Достојевски, говорећи о Холбајновој слици измученог и од бола изобличеног мртвог Христа рекао: „Гледајући ово човјек може изгубити вјеру!“ – а насупрот Холбајну је Христос са фреске из Нереза, који је уснуо на Крсту и на чијем лицу се већ осјећа предукус васкрсења које ће услиједити. Тако је исто и са Јасеновцем и Доњом Градином, тим нашим свенародним Великим петком: онај ко жели да гради тамо, мора да зида из оног што баштини наш народ и – зашто да не – да узме баш Нерезе за своју мјеру. Тада ће тишину Доње Градине да схвати као тишину Великог петка која наговјештава обнову и Васкрсење.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ