Протести у Вуковару су демонстрација усташтва

Нису то екстремисти, повређени бранитељи, жртве српске агресиjе, не, у питању jе класично усташтво иза коjег jе, на велико изненађење, овога пута отворено стала Католичка црква, гураjући фратре у прве редове антисрпског оргиjања

Нема ту помоћи; каква црна помирења, разумевање, толеранциjа. Хрватском се ваља и вечно ће се ваљати мржња према Србима. На томе се ради, то се негуjе, одржава, преноси са колена на колено. Мржња према Србима, у Хрватскоj jе саставни део кућног одгоjа. Тако jе одваjкада, што каже народ. Могу да се мењаjу империjе, државе и државна уређења, границе, системи, идеолошки предзнаци, али ништа се у осећању према Србима променити неће, то jе неуништиви вирус, букти, па се смири, ћути у мраку и чека своjе време, севне као варница, устреми се попут муње, вређа, пали, убиjа, скида ћириличне табле.

САМО ЈЕДНА ДЕФИНИЦИЈА – УСТАШТВО Кад неко наиван и неупућен помисли да се та мржња заувек уморила, да више нема разлога да постоjи, да jе доста што jе више од 450.000 Срба протерано из Хрватске, да та земља после свега што jе учинила своjим суграђанима, Србима, и пошто jе постала чланица Европске униjе, заиста више нема разлога да прогања Србе, деси се ово у Вуковару. Сад им смета ћирилица. Не. Сметаjу им Срби и сметаће им док последњи буде живео у Хрватскоj. И после тога, кад остану само српска гробља, радиће се на њиховом затирању, затравњивању и пошумљавању. У Хрватскоj су књиге на ћирилици уништене, библиотеке jезички и по писму „чисте“, српски писци уклоњени из лектире хрватских ђака и студената.

Шта jе ово што се догађа у Вуковару првих дана септембра? Оправдани револт бранитеља? Немирење са траговима окупатора? Уклањање симбола агресиjе? Ништа од тога. Ово у Вуковару, и не само Вуковару, зове се усташтво. Мржња и нетрпељивост према Србима у Хрватскоj има само jедну дефинициjу, обjашњење – то jе усташтво.

Можемо да будемо политички коректни, извођачи радова на траси српско-хрватског помирења, одлучни да еуфемизмима затрпавамо бездане коjи се не могу затрпати, окрећемо главу, ћутимо, можемо да причамо шта нам воља да би се другоj страни свидело, да би нас похвалили, али тиме ништа променити нећемо; ово што се сада догађа у Вуковару и jош неким деловима Хрватске има само jедан одговараjући назив – усташтво. Уосталом, то jасно пише у графитима и натписима широм Хрватске, насталим у знак подршке домољубима у Вуковару.

НИЈЕДНОГ ГЛАСА РАЗУМА На улазу у Дубровник, древни туристички центар, дику Јадрана, понос хрватске културе, град древне хрватске властеле, повjесно jезгро хрватства (сматраjте ово цитатима) стоjе усташке пароле, међу њима и она „Србе на врбе“, истинабог непримерена Дубровнику, jербо тамо врбака нема на стотину километара. То, познато jе, ниjе сметало госпарима да у Другом светском рату, на Страдуну и около њега, прикољу што се приклати дало на српскоj, влашкоj, православноj страни. Гледали сте, претпостављам „Окупациjу у 26 слика“ Лордана Зафрановића. Данас у Дубровнику живе Огњеновићи, Богдановићи, Јоковићи, Стоjановићи и сви се изjашњаваjу као Хрвати. Онаj коjи jе у Вуковару разбио прву таблу са двоjним натписом, онаj кога су на раменима донели до станице милициjе презива се Живковић. Не знам колико у Дубровнику у овом часу живи Срба, у Сплиту их jе пре неку годину било девет. Ниjе грешка – девет. У Задру ни толико. И таj град jе дао подршку усташком дивљању у Вуковару. И тамо се испрсило потомство Анте Старчевића; „Србе на врбе“, „Убиj Србина“, са текстовима усташких корачница.

„Хрватска телевизиjа“ прва два дана давала jе безрезервну подршку усташком дивљању по Вуковару. Ниjедног гласа разума, осуде, резерве. Само дефилеи бранитеља коjи се заклињу да у Вуковар, док jе њих живих, ћирилица ући неће. Ми смо ћирилицу добили на тенковима агресорске ЈНА –урла jедан у камеру „Хрватске телевизиjе“ док напирлитана новинарка, држачица микрофона државне телевизиjе, непрестано клима главом у знак подршке. За неупућене: Југословенска народна армиjа никад ниjе користила ћирилицу, никад. У тоj армади jезик jе био српско-хрватски, екавског изговора, а писмо латиница.

Прошле године, писали смо о томе, у Загребу jе одржан симпозиjум, уз високо покровитељство Хрватске академиjе знаности и умjетности, на тему ћирилице као „старог хрватског писма“. Нема jедног академика, учесника реченог саветовања, да се ових дана jавно огласи, да упозори оне у Вуковару да им jе работа атак на хрватску културу. Зашто ћуте? Плаше се? Дража им jе мржња према Србима него древна хрватска култура, споменици на глагољици, босанчици, „староj хрватскоj ћирилици“? О чему се овде ћути? Где jе хрватска интелигенциjа, либерални делови политичког спектра државе коjа се хвали стољетном културом и коначним повратком у заjедницу европских народа? Борис Дежуловић ће против усташтва у Вуковару написати текст у „Глобусу“, можда на неком од портала у Региону, Јелена Ловрић у „Јутарњем“, Луцић ће склепати неку риму и на томе ће се окончати.

Зашто jе то тако? Зато што се мржња према Србима у Хрватскоj подразумева. То jе нормална поjава. У Хрватскоj jе чудан, сумњив, недовољно националан, онаj коjи не исказуjе мржњу или макар нетолеранциjу према Србима. Керум jе то обjаснио у jедноj реченици:„Тако смо одгоjени.“

ГЛАВНИ ИГРАЧИ ИЗРОНИЛИ ИЗ МРАКА Усташко дивљање по Вуковару извукло jе из мрака главне играче, и то jе што се мене тиче, наjвеће изненађење антићириличног оргиjања у вароши на Вуки. Онаj Јосић или како се већ зове вођа „Стожера за одбрану Вуковара од ћирилице“, то jе локална замлата, лутка на концу, нема дубински са тим ништа ни ХДЗ, ни удруге бранитеља, сви они су извођачи радова, бораниjа. Иза свега стоjи институциjа коjа jе у прве редове другог дана протеста послала пет своjих играча. Да, говорим о Католичкоj цркви и фратрима. Избегавали су последњих двадесетак година да се прикључуjу оваквим и сличним протестима, али сада jе, изгледа, ситуациjа промењена. Не знам због чега. Могуће обjашњење, бар покушаj обjашњења, захтева неупоредиво шири простор од овога. Сачекаjмо. До тада само чуђење над чињеницом да jе организациjа настала на вековном стрпљењу улетела у терен за време утакмице. Неуобичаjено за Католичку цркву. Шта jе то у игри што ми jош увек не видимо?

У време вуковарских догађања, среда, на загребачком Мирогоjу, у Алеjи бранитеља, сахрањен jе Звонко Бушић. Три дана раниjе пуцао jе себи у главу, у сопственоj кући недалеко Задра. Нашла га жена, иначе Американка, у купатилу. Бушић jе jедан од наjпознатиjих хрватских терориста, усташки ориjентисан, коjи jе 1976. године, са jош неколико хрватских политичких емиграната, отео амерички путнички авион, на линиjи Њуjорк-Чикаго, са намером да га преусмере ка Паризу и Лондону, да изнад тих градова бацаjу летке на коjима jе писало да су Хрвати у Југославиjи угњетени од стране Срба. После тога намеравали су да слете у Загреб. Постигнут jе договор са ФБИ, у наjпознатиjим америчким листовима добили су простор за ружење Срба и Југославиjе и после слетања у Париз завршили у затвору.

Не би таj боравак иза браве траjао дуго да се у међувремену ниjе догодило нешто друго; Бушић jе пре отмице авиона у гардероби подземне железнице Њуjорка оставио темпирну бомбу коjа jе приликом демонтаже експлодирала и убила jедног полицаjца. Осуђен jе на доживотну робиjу. После многих интервенциjа, жалби, апела хрватске диjаспоре, а на краjу и отвореног залагања Владе Хрватске, Бушић jе 2008. године пуштен на слободу, депортован у Хрватску, без права да икада више стане на тло САД-а. По доласку у Загреб обjавио jе да ће се бавити политиком и на таj начин покушати да оствари снове о Хрватскоj. Учланио се у Хрватску странку права (а где би другде), краjње десну, проусташку групациjу коjа jе и основана на идеjи обнове усташке државе. Убрзо jе почео да даjе изjаве како jе веома разочаран стањем у Хрватскоj, да то ниjе држава о коjоj jе маштао и све jе окончао пре неки дан, метком у сопствену слепоочницу.

Бушићева смрт изазвала jе талас разочарања међу екстремним десничарима Хрватске, да не кажем, усташама. Они таj потез тумаче као доказ да jе њихова земља поново у канџама комуниста и jугоносталгичара, jербо, кажу, Звонко ниjе могао да гледа ко и како влада његовом домовином и одлучио jе да се убиjе. За Бушићем jавно jе наjвише плакао Дражен Будиша, своjевремено jедан од омладинских лидера Маспока, политички активан првих 15-ак година Туђманове Хрватске, а у последње време потпуно маргинализован, по сопственом избору. За њега jе Бушић велики домољуб и хероj. Јавно, нико ниjе рекао да jе Бушић био убица и терориста, као што нико у Хрватскоj ниjе jавно рекао оно што мора да се каже; ово у Вуковару jе усташтво.

Пише Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ