Проституција за јефтине паре

Када просечна холивудска махнитура забаса,
са својом филмском лимунадом (“У земљи крви и меда”) на Балкан, добијемо Анђелину Џоли. Када натпросечна “српска” глумица, са својим природно надареним мањком образовања, запиње из петних жила да се уметнички курва за јефтине паре, а на рачун земље којој номинално етнички припада, онда добијемо Мирјану Карановић.

Да би одржала цену блуда тамо где год се ружење Србије и Срба још добро плаћа, Мирјана
Карановић, напросто, нема границу у подавању. За ситну парицу Мирјана ће, то смо
већ видели (у филму “Грбавица”, на пример), радо да буде силована муслиманка из
босанског грађанског рата. Али само ако је, обавезно, силује Србин. То јевтино
подавање ситној парици има за Мирјану оргазмички, полит-еротски доживљај.

Није Мирјани Карановић било доста што
је срамотила “своју” земљу у “Грбавици” – џихадистичком антисрпском филму сарајке
Јасмине Жгабић. Јок. Ево Мирјане поново како готови, овај пут и у улози корежисера,
нови филм о “српским злочинима” над мирољубивим живљем из нашег окружења.
У том филму Мирјана – како са ентузијазмом објашњава у енглеском порталу Вајлд ростер,
нема другог посла него да се инспирише Наташом Кандић и њеним снимком о Шкорпионима
који убијају групу Орићевих војника из Сребренице. Па нам Мирјана још једном поручује
да још једном паднемо ничице и “суочимо се са прошлошћу”. Јер у појмовној збрци
главице природно надарене мањком образовања, суочавање са прошлошћу значи клекнути
у Сребреници, а попишати се на српско гробље у Братунцу.

Да Мирјана Карановић тако простачки не
маркетира свој мали, природно надарени его за мањак образовања, могла је – бар да
промени рад и – да уместо сажвакане приче о Шкорпионима узме као богомдану тему
за узбудљив филм видео снимак који су снимили сами муџахедини у Санском Мосту. Па
би на снимку чула како муџахедин, на сломљеном српском језику, псује и малтретира
заробљеног српског мајора Рогића; како му испаљује неколико метака у главу и како,
час касније, држи у руци одсечену главу нестретног човека. О тој глави сведочила
је својевремено чак и Кристијан Аманпур.
Јок. Таквим филмом Миријана Карановић не би могла да уновчи своју проституцију на
тржишту оних којима се тако злочиначки подаје.

И зато, ваљда, Мирјана, у поменутом интервјуу,
од кога ми се преврћу црева док га читам, каже и за лимунаду Анђе Џоли да је, истина,
не баш филмско ремек-дело, али да је Анђа погодила право у истину наше балканске
приче. Суштина је, дакако: српски злочинци против остатака богољубивог, недужног
Балкана. И шире.
Иде наша глумица природно надарена мањком образовања и даље од филма. “Под новом
владом Србије уметност нема шансе”, мудрује Мирјана у Вајлд ростеру. Нова влада
ич не ваља – зна Мирјана унапред – а Томислав Николић је још гори. Он је “сиров,
неспособан и необразован”. Зато у Србији, категорична је Мирјана, уметност – и шире
– немају никакве шансе. (Дубок уздах).
Прилика је да, заиста, шансе не буде. Али да је не буде, надам се, за уметност простачког
блуда са сваким ко се намерачи да исуканим инструментом за одржавање врсте заскочи
на Србију. Па отуда, ваљда, Мирјанин страх од нове власти у Србији и жал за бившом
владом и, нарочито, бившим председником, поред којих је могла да пиша по Србији
и подаје се светским и регионалним србофобима, од Јенкија до Вехабија. До миле воље
и за јефтине паре.

Пише: Дејан Лукић

Извор: БИГ