PROŠAO KROZ LOGORE NA STAROM SAJMIŠTU: Preživeo ranjavanje, tifus, glad i bombe

Logoraš Rade Vlaisavljević (95) podržao inicijativu “Novosti” da se obeleže stratišta. Imao 20 godina i 40 kilograma, pogođen u obe ruke i nogu. Bio i na prinudnom radu.

RADE Vlaisavljević (95) jedan je od najstarijih, a možda i najstariji preživeli logoraš koji je prošao kroz logore na Starom sajmištu. Tu je doživeo savezničko bombardovanje, u aprilu 1944, pa je prebačen u Milišića ciglanu na Zvezdari. Mnogo njegove sabraće, logoraša, izginulo je ili umrlo od gladi i tifusa.

Upravo zato je ovaj vitalni devedesetpetogodišnjak pozdravio inicijativu “Novosti” da država dostojno obeleži masovne grobnice na Gardošu i Bežaniji, gde je pokopano između 11.000 i 14.000 srpskih žrtava. Istoričar Milan Koljanin iz Komisije za Staro sajmište sugerisao je i da kroz zakon o novom memorijalu budu obeleženi i logor “Topovske šupe” i onaj Organizacije Tot, na mestu Tržnog centra “Ušće”.

– Mesta stradanja i grobnice treba obeležiti, da se nikad ne zaboravi ono što smo preživeli – kaže Rade Vlaisavljević.

Imao je samo 20 godina kada su ga Nemci pokupili iz rodnog Banatskog Karađorđeva, na prinudni rad u švapska sela, kod Kovina, pa kod Vršca, na imanjima folksdojčera. Kad se vratio u Karađorđevo, u jesen 1943, sa grupom prijatelja odlučuje da pobegne u partizane. U Bosnu su prešli za Božić 1944. godine.

– Ranjen sam kod sela Koraj, na putu ka Brčkom, usred Sedme ofanzive, u obe ruke i desnu nogu. Metak mi je okrznuo i grudi. Prebačen sam u brigadnu bolnicu, gde je bio i Veljko Lukić Kurjak. Kad su se borbe zaoštrile, oko Uskrsa, svi smo dobili na raspolaganje po jednu bazu, da se sakrijemo.

Moja baza je prva otkrivena. Pohapsila nas je Handžar divizija i poterala ka Bijeljini, a zatim i ka Brčkom – seća se Rade.

Odmah su tražili da se jave tifusari i njih izdvojili ispred ostalih. Dok je Rade razmišljao da li da im se pridruži, naišao je jedan Nemac: “Kuda?!” Rade je odgovorio kratko: “Tifus.”

Nemac mu je pogledao grlo, počeo da viče i šutnuo ga nazad. Posle nepunih sat vremena, tifusare su pobili. Ostali su nastavili ka Brčkom bosi. Tamo su popisani, a Rade se predstavio kao Rade Ilić, iz Srema, radi bezbednosti svoje porodice. Odatle su poslati na Staro sajmište.

– Bio sam na Sajmištu kratko, jer je usledilo savezničko bombardovanje. Mnogo ljudi je izginulo, a nas preživele prebacili su u Milišića ciglanu. Sećam se jednog stražara, Poljaka, koji je naročito voleo da nas tuče štapom. Tu sam zaradio i tifus, pa su me poslali u zemunsku bolnicu, gde su nas negovali Italijani.

Mada je imao samo 40 kilograma, bio je radno sposoban za prinudni rad u Nemačkoj – prvo u Nirnbergu, a zatim u Grafenbergu, na seči šuma. Posle još jednog savezničkog bombardovanja, iz kog je jedva izvukao živu glavu, oslobodili su ih Amerikanci i poslali u Jugoslaviju.

STRADAO SVAKI TREĆI

TREĆINA svih logoraša sa Sajmišta ubijena je ili umrla od gladi i bolesti. Srpske žrtve, među kojima je bilo najviše civila sa Kozare, pokopane su na Jevrejskom groblju u Zemunu, i u Belanovića rupi, pored Starog bežanijskog groblja. Ove grobnice do danas nisu dostojno obeležene. Jevreji, najmanje njih 6.300, pokopani su u Jajincima i u Trostrukom Surduku.

Autor: V. Crnjanski Spasojević

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Dragan Popović: Staro sajmište je simbol sveopšteg stradanja …

Vesić: Staro sajmište biće centar za proučavanje Holokausta …

Nemanja Z. Stefanović: Šta bi sa memorijalizacijom Starog …