Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава

Ово jе текст реферата припремљен за округли сто „Шеста међународна конференциjа о Јасеновцу“ чиjе jе почетак планиран за 19. маj 2014. године.

Нисам путовао jер сам проценио да у данима националне трагедиjе треба и таj скуп одложити.

Ако jе 1900. године на конгресу у Загребу Римокатоличка црква програмирала да на териториjама Балкана где су измешани припадници источног и западног дела хришћанства, да до краjа 20. века сви католици постану Хрвати а сви Хрвати католици, онда jе то и остварено!

Део тог програма остварила jе и усташка организациjа у Независноj Држави Хрватскоj 1941-1945. године кроз план коjи jе 31. маjа на скупу у селу поред Госпића обjаснио Миле Будак: jедну трећину побити, другу протерати а трећу прекрстити и од њих направити Хрвате.

За четири године Хрвати су и то остварили!

Шта jе српска историографиjа од тада до данас, у међувремену, разjаснила, утврдила, обjавила…

Да ли jе утврђено колико jе Срба протерано у Србиjу?

Да ли jе утврђено колико jе покатоличено Срба и колико их jе остало у новоj вери то jест у Хрватству?

Да ли jе утврђено колика jе Срба побиjено?

Можемо да тврдимо да jе политички систем у комунистичкоj Југославиjи био сметња да се приреди зборник наjважниjих законодавних аката Независне Државе Хрватске 1941-1945. године коjи би потврдили да jе држава планирала и учинила злочин над српским народом (и припадницима jевреjске и циганске/ромске заjеднице).

Иако jе од распада Југославиjе прошло готово две децениjе, у српскоj историографиjи, конкретниjе у институтима, музеjима и архивима, нема назнака да би требало систематски, кроз научноистраживачке проjекте истраживати злочинe геноцида над Србима у 20. веку, а у том склопу нарочито у Независноj Држави Хрватскоj.

Имаjући у виду ревизиjу новиjе историjе народа на Балкану, првенствено Срба и Хрвата, што показуjу обjављени радови (Холм Зундхаусен, група Хрвата са докторатима стеченим широм Аустралиjе и Америке, а то су, на пример, теолог Томислав Вуjева и Невенко Бартулин, наjновиjи рад Александра Корба итд), као и писаниjа неколицине римокатоличких свештеника са простора Босанске Краjине, на пример Велимира фра Блажевића, намеће се потреба реакциjе са српске стране. Остаjе отворено кључно питање: ко, како и шта да се ради?

***

Јасеновачки комплекс концентрационих логора jе наше, српско наjвеће гробље, наш библиjски Вавилон. Он jе и симбол српско-православног страдања од Хрвата и Римокатоличке цркве. Срби мораjу да се сећаjу Јасеновца на начин како су се прогнани Јевреjи сећали Јерусалима, а што jе описано у 17. псалму Давидовом: „На водама Вавилонским сjеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона… Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моjа. Нека прионе jезик моj за уста моjа, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља своjега“.

О Јасеновцу знамо много. Али само наизглед! Не знамо наjважниjе ствари: зашто баш Јасеновац, колико jе прогутао жртава, колико jе било злочинаца!

Коначне броjеве жртава никада нећемо сазнати. Приближне су могли да израчунаjу екипе стручњака различитих профила, историчари, статистичари и демографи али нису!

У међувремену, од 15. маjа 1945. године, то jест од завршетка рата у Југославиjи, до данас изречено jе безброj тврдњи о броjу страдалих у Јасеновцу. Хрвати су углавном минимизирали а Срби повећавали, па jе то изгледало као некаква лицитациjа. И то траjе до данашњих дана! За то време нико да се сети како да се дође до приближних броjева страдалника, да предложи конкретну методологиjу истраживања.

Моjа биографиjа и библиографиjа радова даjе ми за право на изговорим и ове речи: Немам намеру да наводим ко jе, када и шта обjавио о Јасеновцу.
Постоjе и такви аутори, интелектуалци високог образовања, коjи своjим радом, свесно или несвесно свеjедно, штете науци али и српском народу због тога. Таквих има и када jе реч о Јасеновцу! Они замагљуjу и прљаjу наша сазнања о прошлости. Остаjе питање да ли треба да очекуjемо од, на пример, Хрвата да нас сматраjу достоjним противником у евентуалноj стручноj полемици. Зато су квазинаучници у историографиjи гноjна рана коjоj нема лека осим простог игнорисања.

Желим да вас све овде присутне запитам:

Ко jе од вас у свом раду припремљеном за оваj скуп користио књигу Јована Мирковића Обjављени извори и литература о jасеновачким логорима штампану 2000. године и текст Владимира Гаjгера „Brojidbeni pokazatelji o žrtvama logora Jasenovac, 1941.-1945. (procjene, izračuni, popisi“, обjављен 2013. у часопису Хрватског института за повиjест. Ово питам зато што сматрам да су ти радови, сваки на своj начин, добри међаши у историографиjи када jе реч о истраживању система концентрационих логора Јасеновца.

Ако ми неко докаже да jесте, jа на овом месту прекидам своjе излагање!

^[1] Колико видим, нико ме ниjе уверио! Стога настављам своjе излагање:

Музеj жртава геноцида постоjи непуне две децениjе. Како jе од самог почетка постављен на нестабилне темеље, а то значи без одговараjућих канцелариjских и изложбених просториjа, музеjског депоа и више стручних радника, jасно jе да jе слабо развиjен.

Наш покушаj да са сличном институциjом заменимо канцелариjски простор и колико-толико побољшамо услове за рад, заустављен jе средином августа прошле године у Министарству културе и информисања, али нас о разлозима нико ниjе известио.

Наш покушаj да се сврстамо међу учеснике у мемориjализациjи Старог саjмишта, и покренемо таj процес отварањем сталне поставке у обjекту познатом по имену Кула, прекинут jе директивом из наjвиших државних структура на захтев челника jедне такозване Невладине организациjе! Познаваjући утицаj тих моћника из сенке, усуђуjем се рећи да ће нам, уместо српске, jевреjске и ромске приче о Старом саjмишту, од синова некадашњих злочинаца а посредством представника домаће политичке елите ускоро доћи сугестиjе шта можемо да радимо на том стратишту!

Ово изговарам jер сам убеђен да jе то одраниjе скроjен начин да се спречи прича о великоj вези Јасеновца и Старог саjмишта!

Но, без обзира на поменута два покушаjа, остаjе нам нада да ће државна власт имати разумевања за наш, српски, jевреjски и ромски проблем са Старим саjмиштем а потом и Јасеновцем!

А да се нешто значаjно може урадити када jе реч о стратиштима из Независне Државе Хрватске и своjеврсном вађењу из таме заборава, показуjе пример невладине организациjе „Јадовно1941“!

Краjем прошле године иницирао сам састанак представника архива, музеjа и невладиних организациjа како би договорили почетак великог посла. Наиме, расправљали смо о потреби рада на jединственоj електронскоj бази података о жртвама коjе jе поднео српски народ у 20. веку. Договорили су да радимо по два принципа: хронолошком и териториjалном.

Хронолошки принцип подразумева три целине: Први светски рат 1914-1918, Други светски рат 1941-1945, Распад Југославиjе 1991-1999. године. Териториjални принцип значи да ће свака институциjа коjа буде укључена у проjекат покривати териториjу своjе надлежности.

Када jе реч о подацима за Други светски рат, Музеj жртава геноцида ће свакоj институциjи и удружењу предати у штампаноj форми податке Пописа жртава рата коjи jе спроведен 1964, и чиjи су резултати потом били забрањени за jавност а постали доступним тек 1992. године. Саучесници у тако планираном послу требало би да исправљаjу и допуњуjу постоjеће податке и све то после извесног времена врате Музеjу жртава геноцида, где ће се све то сабирати.

Таj посао требало би издићи на државни ниво кроз посебне законе или законске уредбе како у Србиjи тако и у Српскоj.

Убеђен сам да jе то пут коjи би требало да буде исправниjи од свих досадашњих. Наравно, ни оваj проjекат, када се заврши jедан циклус од четири године, неће дати коначне податке. Сигуран сам да ће дати конкретниjе од свих досадашњих па ћемо моћи да кажемо доњу границу броjа страдалника. Зар ће и то бити безвредно?

А онда, ваљда ће се посао истраживања броjа жртава коjе jе поднео српски народ у 20. веку схватити озбиљно као што то чини, на пример, jевреjски народ.

^[1] Оваj текст понудио сам 21. маjа уредницима неколико Интернет саjтова, на дан када сам добио примерак одштампаног зборника реферата са поменутог округлог стола. Прегледом зборника нисам нашао да jе неко користио поменуте радове Јована Мирковића и Владимира Гаjгера!!!