Припреме за обиљежавање страдања српских жртава 26/27. априла 1941.

Зима 1990. на 1991. годину пролази у све јачој психози страха и непредвидивој могућности иоле разумног рјешења насталог стања. Све више осјећам тежину живљења у тој некаквој новој држави која ме подсјећа на све најгоре из мога дјетињства.

Почетком марта 1991. године предао сам Грубишнопољском листу ширу информацију о догађајима у Грубишном Пољу априла 1941. године. Наслов је био „Свједочанства“, а велики поднаслов „Ноћ безумља и страха 26. и 27. априла 1941. године у Грубишном Пољу“. Рече ми Раде Малешевић, новинар у поменутом листу, да ремитенде није било! Било је то велико историјско сазнање о злочину који је готово заборављен, а тињао је као пригушена туга у свим српским породицама Билогоре и Грубишног Поља. Наведени су именом и презименом сви локални актери, злочинци. Сад су их сви имали прилике дозвати у сјећање. Поред страних презимена, који су повели то крваво априлско коло 1941. године, ту су и добро позната домаћа, аутохтона презимена. То је сада жуљало потомке, родбину и знанце тих злочинаца, а пет стотина монструозно убијених невиних комшија Срба, никад није дирнуло њихову савјест у прошлих педесет година.

Извршни одбор за изградњу спомен-обиљежја жртвама априлског терора 1941. године је у Грубишнопољском листу 29. марта 1991. године објавио сљедећи прилог:

У Грубишном Пољу је основан Клуб српских посланика на приједлог предсједника СДС-а опћине Бранка Поповића. За предсједника је изабран професор Миленко Пишчевић, а за потпредсједника Бранко Борота. Предложено је десетак точака како ријешити насталу политичку кризу са растућим међунационалним набојем.

„Грубишнопољски лист“: Основан клуб српских одборника

Бојкота није било

На иницијативу Општинског одбора СДС-а 6.4. је одржан заједнички састанак овог одбора и одборника српске народности опћине Грубишно Поље. Састанку су присуствовали и предсједник СО Г. Поље Чедомир Бубуљ и заступник у Сабору Раде Јовичић

У образложењу разлога за сазивање овог скупа, Бранко Поповић, предсједник СДС-а, је констатирао да је дошло до одређене блокаде рада Скупштине опћине, те се осјетила потреба „да видимо да ли смо ми одборници српске националности тај узрок, а ако јесмо, да утвдимо шта нам то смета, да покушамо дефинирати своје мјесто и захтјеве и постати тиме политички субјект, а не објект“. „Имамо легитимитет српског народа да га заступамо“, наставља даље Бранко Поповић, „јер смо скоро искључиво од тог народа и изабрани, те ако се договоримо да имамо заједничке циљеве, предлажем да се оснује и клуб српских заступника у Скупштини опћине Грубишно Поље“.

Са око три сата дискусије на овом скупу најкраћи резиме би био да је констатирано да је заиста дошло до избјегавања учествовања у раду на сједницама СО Г. Поље, иако то није било организирано да би се могло назвати бојкотом, а и одборници српске народности нису били искључиво они који се нису појављивали у опћинској вијећници. Разлог за ову појаву присутни су нашли у томе што, како је речено, СО Г. Поље рјешава маргиналне проблеме с обзиром на интересе свих који живе на овом простору, а маргинализирани су и специфични захтјеви постављени у интересу националних права српског народа на овом подручју.

Закључено је да се руководству опћине упути листа приједлога за рјешавање ове ситуације, као предувјет за учествовање рада одборника српске националности на сједницама Скупштине опћине, те да се оснује клуб одборника српске народности који би се састао прије сваке сједнице и кроз консултацију договорио заједнички наступ код тема везаних за интерес српског народа, без обзира на страначку припадност.

За предсједника клуба изабран је проф. Миленко Пишчевић, за потпредсједника Бранко Борота.

ПРИЈЕДЛОЗИ ЗА РЈЕШЕЊА

Новоосновани Клуб одборника прихватио је иницијативу СДС-а да се предсједнику Скупштине опћине и Извршног вијећа упуте сљедећи приједлози:

Поштована господо!

Наши приједлози су познати и Вама и јавности. Због тога што нису ријешени, овај пут их поново наводимо.

1. Тражимо да се на Скупштини опћине, као и на осталим јавним зградама извјесе и југославенске заставе као и застава српског народа.

2. Тражимо демилитаризацију опћине Груб. Поље и враћање састава бројности и националне структуре полиције на стање од 30.5.1990. године.

3. Тражимо постављање ћириличног натписа на свим јавним зградама у самом мјесту Грубишно Поље и у свим мјестима гдје је српски народ већински.

4. Тражимо српскохрватски језик у основним и средњим школама или посебна српска одјељења.

5. Тражимо да се скупштински материјали пишу на српскохрватском језику.

6. Тражимо да се прекине са једнонационалним истрагама и привођењем само српског живља.

7. Тражимо да се Скупштина општине јавно одреди према декларацији Републике Хрватске о раздруживању.

8. Тражимо да се Скупштина општине такођер јавно одреди према закону о принудној управи у непослушним опћинама.

9. Тражимо да извршно вијеће СО изради концепт ревитализације билогорског дијела опћине Груб. Поље (развој пољопривреде, мале привреде, водоопскрбе и телефоније).

10. Тражимо да Скупштина опћине распише нове изборе јер је због велике преваре СДП-а, који је постао прирепак владајуће странке, већина одборника као и њихови бирачи прешла у друге странке.

Тражимо да ова скупштина коначно почне рјешавати битне и виталне ствари, а ако се то ипак не деси, онда вјерујемо да одборници српске националности немају шта тражити у раду овог тијела.

Са професором Ивицом Жулецом, који је члан Одбора за изградњу актуалног спомен-обиљежја, ангажиран сам на идеји о изради макете спомен-обиљежја. Посјетили смо село Кујник код Воћина. Тамо је постојало нешто слично. Замишљено је то као позорница на отвореном у коју би се уградили и уклопили детаљи адекватни намјени. Професор је то лијепо скицирао и послије више обављених консултација, које су биле позитивне, одлучено је да та скица у адекватној величини буде позивни плакат за комеморативни скуп 27. априла 1991. године у једанаест сати. Продискутиран је програм скупа и укомпониран је на плакат у чијој је основи била, и визуелно је доминирала, скица будућег спомен-обиљежја.

Плакат је био објављен у Грубишнопољском листу.

По предложеном програму који је усвојио Одбор СУБНОР-а, било је предвиђено и полагање камена-темељца за спомен-обиљежје. Требало је пронаћи клесара који ће по нацрту професора Жулеца обликовати и израдити мраморну плочу и на њој написати одређени текст. Плоча је причвршћена за повелики камен који ће се укопати у земљу и плочи обезбиједити стабилност.

Преко Грубишнопољског листа обавјештавали смо о раду Одбора за изградњу. Објавили смо Списак жртава од 26. и 27. априла 1941. године и молили за евентуалне допуне. На наш позив, писмено нам се обратила једино Душанка Босиочић, рођена Векић:

ОДБОРУ ЗА ИГРАДЊУ СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈА ЖРТВАМА ОД 26/27. АПРИЛА 1941. ГОДИНЕ

Дана 27. априла 1991. године присуствовала сам парастосу жртвама од 26/27. априла 1941. године у цркви у Винчи код Београда и том приликом од организатора добила „Грубишнопољски лист“ бр. 86 са списком имена настрадалих Срба, одведених у сабирни логор у Копривници.

У том списку је изостављен мој отац Раде Векић из Грубишног Поља, рођен 1901. године од оца Луке и мајке Насте, рођене Грба.

Такође Вам шаљем једну фотографију из логора у Копривници (која је преснимљена), на којој је мој покојни ујак Босанац (Митра) Милан, берберин из Грубишног Поља, и седи трећи са лева удесно, док остале са фотографије не знам који су. Могуће је да неко од старијих особа неког препозна.

У овом списку из Грубишнопољског листа видим да је мој покојни ујак Босанац уписан под редним бројем 102.

Молим Одбор да у списак на спомен-обележју уведе мог покојног оца Раду.

Унапред хвала!

Душанка Босиочић, рођена Векић

Добили смо један податак из Београда и фотографију на којој је брицо Милан Босанац. Он је, са групом мајстора, пребачен из Копривнице у љето 1941. године да граде Јасеновац. Тако он није убијен у Јадовну, него касније у Јасеновцу.

Објавили смо дијелове интервјуа двојице преживјелих и очевидаца тих догађања. Једног дана позван сам у СУБНОР на сједницу опћинског одбора. Предсједник одбора Милан Бубан обратио ми се и лијепо рекао: „Знаш, докторе, ово са каменом-темељцом неће ићи. То су за нас велики трошкови, а пара нема“. „Осим тога“, додаде он, „и мјесто полагања није добро одабрано. То је сувише близу бисте Звонка Бркића“. „Па, Милане“, кажем ја, „једно и друго смо договорили и сложили се. Камен-темељац постављамо, а спомен-обиљежје долази касније, овисно од могућноси друштвено-политичке заједнице и тко зна којих и каквих донатора. Па то све стоји у записнику. Дај записник“! „Ма, остави записник“, сад се упетља у разговор извјесни Владо Јовић. Нека два човјека, Пемци, били су на мојој страни. Даље их нисам штедио: „Камен-темељац ће се поставити како је договорено. Никаквих пара не требате дати. Сад их не бих ни узео. Дат ће народ или нетко умјесто њега. Будите без бриге, али не ометајте! Ако вам више не требам, ја бих отишао“. Устао сам и отишао.

У Грубишнопољском листу о томе је информативни чланак под насловом „Изглађене несугласице“ написао новинар Раде Малешевић.

Сједница предсједништва СУБНОР-а

ИЗГЛАЂЕНЕ НЕСУГЛАСИЦЕ

У Грубишном Пољу је 22. травња одржана сједница Предсједништва опћинске организације СУБНОР-а, проширена с члановима Одбора за обиљежавање 50 година жртава усташког терора.

Ово обиљежавање била је и једина тема скупа, пошто је у посљедњих мјесец дана дошло до извјесних несугласица између Предсједништва СУБНОР-а, Одбора за обиљежавање, те неких политичких скупина на подручју опћине Грубишно Поље. Како се у дискусији установило, све несугласице произашле су из неспоразума који су изглађени оног тренутка кад је Предсједништву СУБНОР-а експлицитно речено да подршка подизању спомен-обиљежја не значи и његову обавезу да исти финансира.

На крају, усвојен је заједнички став да се ово обиљежавање не користи у дневно-политичке сврхе, да је ово заједнички чин читавог народа опћине Грубишно Поље, а не појединих политика. Исто тако, прихваћен је став да се изгладе све несугласице, да се обави посао око обиљежавања, а потом на основу финанцијске конструкције за споменик ангажују све структуре у његовој изградњи.

Негдје у то вријеме основано је, боље рећи, обновљен је рад Српског просвјетног друштва „Просвјета“. Присутан је био предсједник „Просвјете“ из Загреба Станко Кораћ, а за предсједника грубишнопољске организације изабран је професор Миленко Пишчевић из Великог Грђевца. На томе скупу сам се пожалио на однос другова бораца и замолио све, који су у могућности, да на било који начин помогну. Тим поводом објављен је мој чланак о „Просвјети“ у опћини Грубишно Поље и критички став о увјетима у којима се сад налази:

Поводом оснивања пододбора Српског културног друштва „Просвјета“ у Грубишном Пољу

Сви су говорили о заједништву

Листам помало оштећену књигу са илустрацијом весеља и заједништва. На врху насловне стране (ћирилицом) пише КАЛЕНДАР 1948, а доље ПРОСВЈЕТА. Ради се о народном календару кога је издала „Просвјета“, српско културно друштво, Загреб 1947, а штампала Задружна штампарија у Загребу, Прерадовићева 21. Угодно је видјети међу деведесетак пододборника „Просвјете“ и она три у опћини грубишнопољској. Наводим имена одборника, да се подсјетимо – да са живима, ако их има, и поразговарамо.

Пододбор Велика Барна, основан 13. априла 1947. – Митар Шукић, предсједник, Милош Јузбаша, потпредсједник, Милан Сударевић, секретар, Сава Рудић, благајник, Бошко Грубић и Васо Вујић, чланови.

Пододбор Велики Зденци, основан 13. јануара 1946. – Урош Гавран, предсједник, Ката Добријевић, секретар, Никола Вучковић, благајник, Сава Каралија, Павао Вучковић, Миле Вучковић, Пела Маричић, Никола Ћопорда, Јован Добријевић мл. Урош Лалић, Миле Босанац, чланови.

Подоодбор Мали Зденци, основан 1. марта 1946. – Љубан Вурдеља, предсједник, Марко Трбојевић, потпредсједник Петар Грдинић, секретар, Ђуро Глумбић, благајник Владо Немец, члан.

Говори се ту о сурадњи са хрватском „Сељачком слогом“, истиче се заједнички програм на селу ове двије културно-просвјетне организације, друштва и констатира: „Нарочито у селима гдје живе измијешани Хрвати и Срби, организације ‘Сељачке слоге’ и ‘Просвјете’ могу знатно помоћи и допринијети заједничким радом, заједничким примједбама и културном успону и обнови наше земље и учвршћењу братства и јединства Срба и Хрвата“. Ваљда је онда тако требало!

У томе календару налазе се фотографије предсједника Југославије, предсједника Сабора НР Хрватске, предсједника владе НР Хрватске, предсједника Главног одбора Срба у Хрватској, секретара Главног одбора Срба и потпредсједника владе НР Хрватске, министра индустрије и рударства НР Хрватске, потпредсједника президијума Сабора НР Хрватске. Ту је скупна фотографија испод које пише (ћирилицом): „Представници народне власти, ХСС омладинских и фронтовских организација на годишњој скупштини Главног одбора Срба и ‘Просвјете’, српског културно-просвјетног друштва у НР Хрватској, у Загребу, марта 1947. године“. И коначно, слика предсједника „Просвјете“. Вриједно је рећи да се ту налази и фотографија предсједништва и секретаријата Првог српског народног конгреса одржаног 31. августа и 1. септембра 1947. године у Загребу, те она испод које пише: „Српкиње, Хрватице и Словенке окићене и у народним ношњама, које су у Питсбургу на ‘Југославенски дан’ скупљале прилоге и дарове за југославенску сирочад чији су родитељи пали као жртве фашизма“.

Тако је то било 1947. године на овим просторима. Сви су говорили о заједништву, о братству и јединству, о заједничким бригама, обавезама и тегобама. Људи су се уважавали, представници народа се уважавали и званично сурађивали, из иностранства се помоћ слала за све и овдје се дијелила свима који су били у стању потребе, без других критерија.

Данас кажу да је то била демагогија, лаж и превара па су на цијени нове вриједности. За разлику од тих „лажи“ данас имамо истину: проповиједа се мржња међу народима, помоћ извана претвара се у оружје заједничког зла, страх је заједничко добро. Суверенитет, институције, некад заједничка добра и права су једнонационални.

Ваљда то данас тако треба. Ето, утврдисмо што је била лаж, а што истина, само још да утврдимо што је боље!

Др Милан Басташић

Грубишно Поље, 18.6.1991.

Са православним свештеником цркве Светог Ђурђа, протојерејским намјесником Маринком Јуретићем, уговорено је да нас у Загребу прими Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански Јован. Примио нас је и уважио нашу молбу да служи парастос у цркви Светог Ђурђа у Грубишном Пољу и да освешта камен-темељац будућег спомен-обиљежја. У том разговору учествовао је и представник „Просвјете“ из Загреба са којим је раније договаран сценски дио по приједлогу Момира Лукшића. На локалном нивоу, Одбор има значајну помоћ „Просвјете“, која је ангажирана око учешћа локалног аматерског позоришта Коцка. У Грубишнопољском листу објављено је Посебно издање Извршног одбора за изградњу Спомен-обиљежја. Наслов Посебног издања је написан великим словима: „Априлске жртве ’41“. и „Прије педесет година“.

АПРИЛСКЕ ЖРТВЕ ’41.

ПОСЕБНО ИЗДАЊЕ ИЗВРШНОГ ОДБОРА ЗА ИЗГРАДЊУ СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈА ЖРТАВА АПРИЛСКОГ ТЕРОРА 1941. ГОДИНЕ, СУБНОР ГРУБИШНО ПОЉЕ

ПРИЈЕ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА

Прве кораке геноцид је направио у Грубишном Пољу априла 1941. године.

Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима био је планиран, а ликвидација свега што је антифашистичко и протуусташко, без обзира на нацију и вјеру, био је његов саставни дио. По томе плану, први сабирни логор на територији НДХ формиран је у Дрњу код Копривнице, у згради творнице „Даница“ одлуком од 20. априла 1941. године. Први заточеници у њему били су Срби са подручја Грубишног Поља, затим Крижеваца и Пакраца.

Кроз логор је прошло око 5.000 заточеника, а од глади, злостављања и убистава, живот у логору је изгубило око 200 људи.

Логор је расформиран половином јула 1941. године. Посљедњих 1.600 заточеника транспортирано је за Госпић и С. Градишку.

У Госпић су заточеници довожени у сточним вагонима, по 50-60 људи у сваком. Без обзира на то колико дана су путовали по јулској жеги, вагони се до Госпића нису отварали. Жеђ, жега и смрад одузимали су и снагу и разум тим јадницима.

Крајем априла 1941. године казнионица у Госпићу постаје логор транзитног карактера у коме се монструозно и у свијету беспримјерно масакрирало заточенике. Као масовно губилиште предвиђено је Јадовно, јаме и бездани Велебита. Кроз транзитни логор у Госпићу од 20.7.1941. до 19.8.1941. прошло је око 25.000 људи, но треба напоменути да се ликвидације на Јадовну врше плански од маја 1941. године. Како транзитни логор у Госпићу не би остао „уско грло“ у планираном геноциду, 24. јуна оснива се, неколико километара од тзв. Шаранове јаме, у Чачић Драги на Велебиту логор под ведрим небом.

Концем јуна 1941. године доведена је већа група Срба (око 400) с подручја Бјеловара, Грубишног Поља и Пакраца. Касније, након укидања логора „Даница“, доведени су и други Срби с овог подручја. Ликвидације су вршене и на Пагу (котар Госпић у НОБ-у). Од 24.6.1941. није више била никаква тајна да се на Јадовну врше масовне ликвидације.

Са жељезничке станице Госпић ти несретни људи ишли су повезани два по два или по четири у колони која је још и уздуж била повезана ланцем или конопом. Често су били тако густо повезани да су се морали кретати у корак, у противном не би могли ходати. Колоне су имале 100, 200, 300 људи, било их је неколико прије и неколике послије подне. Ишле су једна за другом којих стотињак метара. Тако су изнемогли, жедни, гладни и послије разних физичких и психичких тортура у тим колонама стизали до „транзитног логора“ (око 2,5 км), до логора у Чачић Драги (око 12 км) или, што је било у већини случајева, изравно на губилиште (око 8 км). То губилиште се користило укупно 80 дана, до 20. августа 1941. године. Број побијених на овом губилишту према једним подацима, износи 35.000, а по упрошћеној анализи познаваоца, преко 37.000 жртава.

Ето, толико, ради кратке опће информације о геноциду, који је, како видимо, у својим првим корацима закрочио у подручје опћине Грубишно Поље.

У ноћи 26/27. априла 1941. године усташе су покупиле из кревета 504 Србина од 14 до 60 година, без обзира на занимање, политичку припадност или увјерење, односно вјеровање. Одмах су везани син са оцем, брат са братом, а потом у колони уздужно са осталима. Тај планом предвиђени поступак, како смо информирани, пратио их је до мјеста уморства. По расположивим подацима од 504 ухапшена човјека, 15 онемоћалих стараца и два младића враћени су кући. Од ових 15 један је довезен кући мртав из „Данице“ и сахрањен је на мјесном гробљу.

Послије готово пола вијека, тек посљедњих година направљен је коначан списак оних који се нису вратили. Он износи 487 и овом приликом дајемо могућност породицама, родбини и знанцима да даду евентуалне примједбе на овај коначни списак жртава од 26. и 27. априла 1941. То се може односити на евентуално изостављене или на тачност имена и презимена, те мјесто становања. Тако би за обиљежавање 50. годишњице страдања ових невиних жртава имали сва њихова имена и презимена, те им могли свима одати дужну људску пошту, вјерски помен и благослов.

Молимо чланове породица, рођаке, сусједе и знанце да сваки податак, који у вези са овим садржајем сматрају корисним, доставе СУБНОР-у у Грубишном Пољу, Одбору за изградњу спомен-обиљежја жртвама од 26/27. априла 1941. године. Радо ћемо примити и сваки писмени материјал од свједока тих догађаја од прије пола стољећа. Посебну важност имају и сви тада писани материјали, дописнице, потврде, слике и сјећања оних који су били у посјети заточеницима у „Даници“.

Контактирамо са све више добровољних активиста, како жена, тако и мушкараца. Успјешно рјешавамо питање постављања конструкције позорнице, њезине декорације и озвучења. Из сигурносних разлога, одлучили смо да већ у раним јутарњим сатима поставимо позорницу, декорирамо је и поставимо озвучење. Договорено је да све мора бити готово у десет сати. Све ове послове усмјеравао је и координирао професор Жулец. Моја главна преокупација била је састављање некролога, педесет година туге и сјећања. Прикупљао сам податке, сређивао сјећања, брижљиво пратио телевизију и дневну штампу. Уско сам сурађивао са новинарима и „Просвјетом“ из Загреба. Приједлог њиховог сценског програма толико ме је импресионирао да сам стално био у страху да он не дође у питање.

Тешко сам подносио ратна чаркања широм Хрватске. Није то било ништа неочекивано, али је за Србе врло пријетеће. То потврђују све чешће вијести са разних страна и извора. Срби пружају отпор у Пакрацу, те око Винковаца и Осијека. Народ из тих подручја бјежи за Србију. Све то освјежава крвава сјећања из 1941. до 1945. године – злочине које су над Србима извршиле хрватске усташе. Сва хрватска средства информирања, нарочито телевизија, френетично понављају да је Србија агресор на Хрватску. У агресора се убрајају и Срби који пружају отпор разулареној новоусташији самопроглашене и још од никога признате Хрватске. Ствара се психоза о наводној интервенцији Запада, који треба да заштити хрватску и словенску, наводну, демокрацију. Книнска скупштина донијела је Указ о отцјепљењу из Хрватске, они признају савезну власт. Туђман је поводом Ускрса својим и Кухарићевим вјерницима одржао говор на Тргу Републике о демокрацији у Хрватској и о наоружању и способностима нове хрватске милиције. У Титовој Кореници суспендирали су органе управљања и директора Плитвичких језера. Загреб захтијева да се успостави првобитно стање. Српски специјалци из Книна долазе у помоћ Кореници. Ускоро је дошло до борбе книнских полицајаца и специјалаца из Загреба. ЈНА је остала пасивна. Приједлог Предсједништва СФРЈ да се Бољковичева полиција повуче из Плитвица, Туђман је одбио. Борбе различитог интензитета, али ипак борбе, воде се око Книна, Пакраца, Винковаца, Коренице. Книнска пруга не ради, наводно не ради ни она код Белог Манастира.

< Реализација политике ХДЗ-а у Грубишном Пољу                                  Садржај                          „Срби су агресори“ >