Припреме за наставу

Кренут ћемо послије доручка, тротоаром. Ићи ћемо слободно, без неке колоне, да не сметамо пролазницима. Вратит ћемо се истом страном. Он ће ићи на челу.

За вечеру је било кухано јаје, млијеко и крух. На креветима смо нашли по два пешкира – један за лице, други за ноге. Легли смо прилично рано. Неко вријеме смо разговарали и причали вицеве на свој рачун – Живка треба ставити на зачеље, а Николу Витаса на чело, да се колона не распада. Милана треба ставити напријед да сви изгледамо испеглани. Треба пребројити греде да упамтимо што смо сањали итд. Ујутро смо устали кад је већ био дан. Брзо смо обавили умивање, равнање кревета и доручак. У веранди је било топло, сједили смо за столовима док нисмо кренули у школу. Видимо да излазе и Даруварчани, а доље, низ пут, видимо још двије групе. Они су, ваљда, исто из неких интерната. Успут гледамо те велике куће са хаусторима. Скоро да ниђе нема плота до улице. Све високи зидови, на многима се види црта докле је дошла влага, на некима је отпао креч па се види земља (нису зидани циглом). Пут је врло широк. Са обје стране уз ногоступ су стабла дудова и још неког дрвећа. Идемо полако, али и прилично дуго. Значи, школа је доста далеко од нашег интерната. Онда се пронесе глас: „Ено, она жута, велика зграда! То је школа“. Ишли смо још подоста док смо дошли до ње, а онда опет уз њу до главног улаза. Зграда је стварно велика – има је тамо десно, уз улицу, али и овамо, куд сад идемо, уз њу до главног улаза. Пред нама је пуно ђака. Ваљда су то други интернати. Ето ме пред улазом – широк је, хаустор дугачак, али дупке пун. Пуно ђака настоји да уђе, а мало их излази. По зидовима се виде неки рамови, пред њима стоје ђаци. Ту су ваљда спискови. Тротоар дуж школе и сав простор испред школе је пун. Има ту двије-три стотине ђака. У гужви видим Перу Кашића. Иде натраг и пребројава нас неколико, који смо, како каже, у истом комбинираном разреду. „У разреду их има пуно које не познам“, вели он. Каже да због велике гужве није видио гдје, односно у којој просторији ће бити тај разред. Улазим у хаустор миц, по миц. Неки се тешко пробијају назад. Коначно се појавише два човјека из хаустора. Стадоше на неко узвишење и вичу да нитко не може улазити док сви не изађу. Рекоше да ће нас они тада почети пуштати. Ићи ћемо у колони, по један са обје стране, да не буде гужве. Тако ће, кажу, и брже ићи. Сад почеше брже излазити и успоставио се ред па сам се и ја нашао у колони међу неколико наших. Читају наше на глас. Ту сам и ја. Крста нам прочита гдје је просторија у којој ће бити наш разред. Не напуштамо колону. Идемо уз степенице и човјек нас упућује гдје су комбинирани први и други, а гдје редовни разреди. Брзо смо нашли наш комбинирани – први и други Б – и у колони се без гужве вратили, уједно враћајући наше из истог разреда. На повратку успут видимо да на неким хаусторима пишу имена интерната – Слатински, Пакрачки, Осјечки… Кад смо стигли у интернат, видимо да су Стана и Анка већ поставиле све за ручак. Стево нам је за ручком рекао да није очекивао онакву гужву, али мисли да смо се на крају снашли и да сутра неће бити већих проблема до почетка наставе. Ипак је питао да ли сви знамо гдје су нам разреди, на што смо хорски одговорили да знамо. „Има ли нетко да не зна? Добро, видим да нема“, рече он задовољно.

„Кад ручате, одмарајте, а прије вечере добит ћете сватко по четири теке и оловку, коју сами треба да зашиљите. Устајање је у шест, а доручак ће бити на столу у пола седам. Водите рачуна да на вријеме кренете и стигнете на наставу“, још нам је рекао. Опет смо рано легли, али није било пуно приче и зафркавања – слиједио је наш први радни дан и сватко се забавио собом и тако заспао. На устајање нас је гласно подсјетила Стана. Поче жамор – једни одмах праве кревете, други одоше у купатило, трећи у заход… Има и гужве и сударања, али се спаваоница празни и већ неки сједају за стол. Тако је и са другим спаваоницама. Цуре сједе све заједно на почетку стола, па је највише мјеста тамо уз њих. Доручак је негдје постављен и неки већ једу, а Стана храну доноси и на друге столове. Какао није био врућ тако да сам га брзо попио уз повелик комад круха. Почеше излазити ван, спремни за школу. Скоро сви носе оне теке у рукама јер немају торби. Тако и ја покупим моје јер ташка је велика као некакав кофер, превелика за четири теке и оловку. Сустижем оне испред себе и видим да су неки ставили теке у њедра, а други под пазух. Руке им у џеповима. Почеше и мене зепсти руке па за теке нађем рјешење под пазухом. Снијег шкрипи. Пред неким кућама је тротоар очишћен па се сигурније хода. Идемо нешто брже него обично. Важно је да не зебу руке, а од хода смо се већ угријали. Сад је тротоар већ пун ђака. Изашли су и из других интерната. То је читава ријека ученика. Неке престижемо, углавном нема гурања, а граја је повелика јер се прича на глас. Та широка и згуснута колона, ево, стиже до школе и угурава се у хаустор. Ради тога је цијела колона успорила. Крећемо се полако и згуснути, али ипак напредујемо. Запиткују једни друге из кога су интерната, када су дошли, да ли су били у „сврабари“, у који су разред распоређени… Један причљиви мали испред мене, у енглеској блузи, са титовком, каже да је из Осјечког интерната, а распоређен је у комбинирани први и други Б. „Да ли знаш гдје нам је разред“, умијешам се ја. „Знам, знам. Био сам јучер послије подне. Водили су нас да видимо“, рече он. Значи, јучер прије подне нису сви интернати били ту као што смо ми били. Па, вјеројатно да неки разреди иду и послије подне. Да није тако, била би још већа гужва. Пратим ја сада то униформирано чељаде и безбрижно стигох у тај мој комбинирани први и други Б. Уобичајена ђачка граја, али углавном сви сједе или стојећи чувају своја мјеста. У другој половици реда до прозора има празних клупа, па позовем Митра Торбицу и питам га хоће ли са мном сједити. „’Оћу“, одговори Мито и ми заузесмо своја мјеста. Одмах, као и остали, стависмо све четири теке на клупу. Посједаше ту још неки наши. Видимо да их има и напријед у клупама. Поче да гласно клепеће школско звоно, као оно у Грубишном, а онда висок човјек, без лијеве руке до половице надлактице, уђе и затвори за собом врата. Обучен је у уредну енглеску униформу. Рукав лијеве руке пресавијен му је на раме. Одмах за њим уђе старији човјек и остави му на стол велику дебелу књигу, ваљда дневник. Мало је постајао шутећи, а онда нас је поздравио. Каже да је он наш разредник и да се зове Љубомир Чич. Он ће нам, како је рекао, предавати руски језик. Послије још неколико уводних ријечи, почео нас је прозивати. Сваки је морао устати и рећи гдје је рођен и гдје му живе родитељи.

Остатак часа употријебио је говорећи о важности руског језика, о снази Совјетског Савеза и славној Црвеној армији. Наше скромно познавање руског језика провјерио је пишући на плочи нека слова којих нема у српском језику. Ми смо их читали углас, па пошто нас је похвалио, предложио нам је да нас одмах научи дане у седмици. Распоред сати био је извјешен на зиду па смо га на одмору преписали. Смјењивали су се професори. Сви су нас прозивали и на исти начин упознавали. Нека упознавања смо обавили сутрадан.

< Опоравак у кућама Бајмочана                                                      Садржај                                            Дошле су мама и Јованка >