Достоjна сахрана усташких жртава након пола века
1991. година, броj 573, страна 5>
„Ко у jаму ниjе силазио и у њоjзи примио нафору, обгрлио сени своjе деце целивао брата без удова и познао маjку по осмеху, таj се ниjе из нишчих дигао ни поjмио нашу литургиjу“… Милан Комненић (Јаловница)
Протекле jесени, пред педесету горишњицу од страдања у Независноj Држави Хрватскоj, српски народ jе почео да са херцеговачких jама скида бетонске оклопе, коjе jе почетком шездесетих година поставила титовска власт, у намери да прикриjе хрватске злочине. Тако су се после пет децениjа стекли услови за хришћанску и цивилизовану сахрану жртава коjе страдаше у неописивим мукама само зато што су били православни Срби.
Мештани села Пребиловаца код Чапљине су од децембра 1989. године водили рат нерава са државним и политичким властима, не би ли добили дозволу да се отвори Шурманачка jама код Међугорjа, и из ње изваде земни остаци великог броjа српских новомученика, међу њима и 500 пребиловачких жена, девоjака и деце. Од општине Чапљина су добили дозволу тек 12. октобра 1990. године, када су запретили да ће сви ступити у штраjк и да децу неће давати у школе.
Пре овога, претежно српске општине Требиње и Љубиње, дозволиле су да се отворе jаме Ржани до (Јагодњача), Пандурица и Капавица, у коjе jе у jуну 1941. бачен велики броj Срба из Попова Поља, Љубиња са околином и других места. Јаме су отворили и из њих мошти страдалих изнели требињски спелеолози на челу са Мирославом Куртовићем, човеком коjи се сав посветио овом послу.
Миленко Јахура
Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ Новине Српске Патриjаршиjе