fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Миљенко Јерговић: Почаст човјеку који је видио лице геноцида

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/1941-The-Year-That-Keeps-Ret.jpg

Еванс мисли да се Голдштаjн, ипак, недовољно бавио одговорношћу Католичке цркве, како за усташки фашистички злочин, тако и за спашавање поглавника НДХ Анте Павелића из антифашистичке Еуропе и за његов транспорт у Аргентину. Друга примjедба jе да показуjе можда и превелику “љубазност” према надбискупу загребачком Алоjзиjу Степинцу.

Све што jе баш овога тренутка обjављено у лондонском Гврдиану, у сљедећих неколико минута, сати или дана, бит ће преведено, препричано или препjевано у хрватским дневним и тjедним новинама, на државноj телевизиjи и интернетским порталима. Напримjер, ако се Гврдианов хуморист нашали, па наjави да ће сљедећу Нобелову награду за књижевност добити мушкарац плавих очиjу, у биjелом одиjелу и црвеним ципелама, хрватски ће књижевни критичари, да ли зато што не осjећаjу ниjансе у енглескоме jезику или због специфичне тупости коjа их приjечи да разумиjу о чему се ту уствари ради, сасвим озбиљно наjавити своме хрватском читатељству како ће Нобелову награду за књижевност према предвиђању добро упућених британских књижевних теоретичара и кладионичара добити плавооки мушкарац у биjелом одиjелу, са црвеним ципелама на ногама. По своj прилици лауреат ће бити Јосеф Рацингер, бивши папа. Без икакве шале, што год да jе обjављено у Гвардиану, бит ће копирано и умножено по хрватским медиjима. Изузетак jе, наравно, импресум британскога листа, премда се прича да су jедне наше дневне новине приjе неколико година повлачиле своjе прво вечерње издање jер су, ваљда грешком, обjавили да им jе едитор-ин-шиф Алан Русбридгер. А изузетак jе, говорили смо о томе већ, и Гуардианов чланак о Хрватскоj по уласку у Еуропску Униjу, након коjег jе Горан Радман укинуо Срећку Хорвату емисиjу на телевизиjи коjом равна, умjесто да уредницима у Информативном програму наложи да извиjесте што jе то Хорват писао у Гвардиану. Бива, побринуо се да младићу остане више времена за писање, умjесто да дангуби по Хрватскоj телевизиjи и своjом емисиjицом чини украс њезину посвемашњем усташлуку и кара-мраку.

Али, ево, поjавио се и други изузетак, jош и занимљивиjи од претходнога. Наиме, тискана jе у Гвардиану опсежна критика енглескога приjевода књиге Славка Голдштаjна (Slavka Goldstein) “1941, година коjа се враћа”, обjављенога у издању  Њуjорк ривjу оф букс(The New York Review of Books). Аутор чланка Ричард Ј. Еванс (The New York Review of Books)познат jе свакоме, али доиста свакоме, тко се бави повиjешћу Другога свjетског рата, као и случаjевима и кампањама повиjесног ревизионизма у протеклих петнаестак година. Да, то jе исти онаj Еванс, коjи jе демонтирао антисемитску и неонацистичку бомбу, коjу jе 1993. под Еуропу и еуропску живу културу поставио Давид Ирвинг, негираjући у своjоj књизи повиjесну утемељеност сваке тврдње о постоjању Холокауста. Наступивши као вjештак у jедноме судском процесу, Еванс jе разоткрио да се Ирвинг бавио кривотворењем и измишљањем докумената, селективним цитирањем и другим, за хрватске прилике посве нормалним и уобичаjеним облицима накнадног прилагођавања стварности потребама властитих знанствених закључака. У Великоj Британиjи се такво што, напросто, не смиjе радити, и зато у тоj земљи и ниjе било довољно за Давида Ирвинга рећи да jе неонацист, него jе његову тезу требало оспорити, бомбу jе требало стручно демонтирати да она не би експлодирала. Да jе Горан Радман на ББЦ-у укинуо емисиjу Срећка Хорвата, морали бисмо се врло озбиљно бавити његовим мотивима. На ХТВ-у то ниjе потребно, jер су мотиви толико очигледни да се већ и подразумиjеваjу.

И што пише таj страшни Рицхард Ј. Еванс о Голдштаjновоj књизи? Наjприjе, он своjим читатељима пружа нужан повиjесни контекст Другога свjетског рата у Југославиjи и Хрватскоj, и чини то на бесприjекоран начин. Књигу разлаже с разумиjевањем, а онда и с поштовањем, налазећи у Голдштаjновом повиjесном и мемоарском увиду jедну важну, али и изнимно риjетку квалитету. Он не пише искључиво из перспективе жртве, нити анализираjући мотиве злочинаца, него о геноциду у Хрватскоj Голдштаjн пише покушаваjући разумjети мотиве и жртава и злочинаца. Писац jе упознао jедне и друге, живио jе и одрастао међу њима, тако да, пише Еванс, он и “геноциду даjе људско лице”. И да, читаjући Голдштаjна, могли смо и сами видjети колико jе страхотно то људско лице, коjе препознаjемо разумиjеваjући мотиве убоjица.

Много боље од броjних хрватских читатеља, нарочито оних коjи су о књизи Славка Голдштаjна погрдно говорили а да jе нису ни прочитали, Еванс разумиjева приjелаз на рат из 1991, и понављање злочина у два кордунска села. На краjу, међутим, критичар исписуjе и двиjе врло занимљиве и знаковите примjедбе писцу коjему jе претходно исказао поштовање: Еванс мисли да се Голдштаjн, ипак, недовољно бавио одговорношћу Католичке цркве, како за усташки фашистички злочин, тако и за спашавање поглавника НДХ Анте Павелића из антифашистичке Еуропе и за његов транспорт у Аргентину. Друга примjедба jе да показуjе можда и превелику “љубазност” према надбискупу загребачком Алоjзиjу Степинцу.

Је ли критичар Гвардиана, повjесничар с Кембриџа (Cambridge), ту погриjешио? Је ли то, можда, како би казали наши експерти за хрватомрсце и хрватомржњу, ароганциjа Гордог Албиона и вjековно енглеско неприjатељство према недужноме, невином и малом роду Хрвата, омиљеном народу Богомаjке Мариjе, коjи jу jе, премда републикански у души, прогласио своjом краљицом? И зашто, уопће, Енглези тако жарко мрзе Хрвате? Наjприjе, Ричард Ј. Еванс ниjе Енглез, него jе Велшанин. Онда, он о повиjести Другога свjетског рата говори и пише с експертског становишта и хладно, али преузимаjући риjечи Иана Кершава да jе пут према Аушвицу изграђен мржњом, а поплочан равнодушношћу. Како су му добро познати механизми њемачке мржње и равнодушности, тако Еванс добро познаjе, и наслућуjе ширину улоге Католичке цркве у усташкоj држави.

За разлику од њега, Славко Голдштаjн  ниjе хладни експерт. Пишући повиjест своjе земље и свог нараштаjа, он пише о себи и своjоj обитељи. Али jош нешто, од тога важниjе, пишући о прошлоj Хрватскоj, оноj из 1941. и 1991, он пише о властитоj садашњости и будућности, о своjоj земљи и земљи своjих унука. На наjузорниjи начин, Голдштајн наступа као патриот, макар и посљедњи хрватски патриот, коjи Хрватскоj отвара пут према катарзи и искупљењу. Не заборавимо ни то – што Р. Ј. Евансу срећом ниjе познато – Голдштајн jе, замало, успио довести велечасног бискупа Бозанића у Јасеновац. Али на пола пута се господар у гримизу предомислио, па се окренуо и пожурио назад на неки састанак. Нисмо то тада хтjели тако интерпретирати, али бискуп jе окренуо стражњицу и jасеновачком цвиjету и крипти с мртвим логорашима. Дошао jе само да би показао да не жели доћи. Је ли то био Голдштајнов пораз? Јесу ли Евансове примjедбе у Гвардиану поразне по човjека и писца? У оба случаjа, одговор jе: не.

Славко Голдштаjн велики jе хрватски писац. Његова књига обjављена jе на jедноj од наjугледниjих интелектуалних адреса англосаксонскога свиjета. Је ли поразно по писца што Хрвати све то сами од себе скриваjу? Ниjе, него jе поразно по њих. Али и то ће се jедном промиjенити, и доћи ће дан када ћемо из Гвардиана преписати и оно што нас се заиста тиче.

Извор: Jergovic.com

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: