Priče iz Vojvodine: I Bunjevci sinci majke Jugovića

Šta je u čuvenom govoru 10. novembra 1918. Blaško Rajić poručio Srbima. Odstupio od instrukcija iz Zagreba i glasao da se Bačka, Banat i Baranja prisajedine Srbiji, a ne Kraljevini SHS.

NOVEMBAR 1918. godine. Na samom jugu poklekle Austrougarske monarhije s nestrpljenjem su se čekale vesti o oslobođenju Srbije i kraju mađarske vlasti severno od Save i Dunava.

Ali, svesni da će sloboda za njih značiti mnogo više nego u drugim krajevima, subotički nacionalni prvaci, predvodnici Bunjevaca i Srba, nisu želeli da je dočekaju nespremni. Prvih novembarskih dana, na inicijativu katoličkog sveštenika Blaška Rajića, u stanu advokata Vladislava Manojlovića održan je sastanak, na kom je odlučeno da se osnuje Bunjevačko-srpski narodni odbor. Kasnije, 10. novembra, u hotelu “Hungarija”, pred oko 10.000 oduševljenih Subotičana, to je i sprovedeno u delo.

– Rat je svršen. Ko je dobio a ko li je izgubio u tom ratu? Izgubile su rat središnje vlasti, Nemačka i bivša Austrougarska. A mi? Mi smo dobili! – poručio je okupljenom narodu sveštenik i predvodnik Bunjevaca Blaško Rajić. – Naš jezik je jugoslovenski, kojim govore naročito Srbi, Bunjevci i Hrvati. Mi smo svi jedan narod, sinci Majke Jugovića. Mi ćemo zajednički, jer smo mi Srbi i Bunjevci jedno.

Ne sme da nas rastavlja način kako se ko krsti, da li šakom ili sa tri prsta. Dakle, mi Jugoslaveni, Bunjevci i Srbi, mi smo dobili, jer od sada nas neće psovati, ako kod varoške kuće progovorimo našim jezikom, neće nam šibati decu ako ne znadu u školi rešiti zadatke na tuđem jeziku, neće nas istiskivati iz crkve koju su naši oci gradili…

Govor sveštenika Rajića je više puta prekidan klicanjem. Bio je to prvi put, te prelomne 1918. godine, da je katolički župnik crkve Svetog Roka u Subotici izašao pred svoj narod i javno pozvao na jedinstvo Srba i Bunjevaca.

Posle završene bogoslovije u Kaloči 1911, Blaško se vratio u Suboticu i ostatak života posvetio crkvi i borbi za prava Bunjevaca, koji su ga gledali kao narodnog vođu.

Samo dva dana posle proglašenja primirja u Prvom svetskom ratu, dugo očekivana sloboda, 13. novembra 1918, stigla je u Suboticu. Donela ju je, tačno u 10.15 srpska vojska, odnosno Osmi pešadijski puk Dunavske divizije, predvođen potpukovnikom Antom Živulovićem.

Umorne ratnike, očeličene borbom, mahom u opancima u kojima su prošli albansku golgotu i solunsku pobedu dočekali su narodni tribuni. Ispred crkve, na Beogradskom putu, vojsku je dočekao pop Blaško, blagosiljajući svetom vodicom komandante, vojnike, pa i srpske topove.

– U ime 70.000 Srba i Bunjevaca koji ovde stanuju, čast mi je pozdraviti vas, kao vođe pobedonosne srpske vojske, kao osloboditelje potlačenih naroda ispod tuđinskog režima. Zveket vašeg oružja to je glas zvona, što najavljuje vaskrsenje naše – poručio je župnik.

Posle oslobođenja, Bunjevačko-srpski narodni odbor počeo je pripreme za održavanje Velike narodne skupštine, na kojoj su Subotičani, predvođeni sveštenikom Blaškom Rajićem, odigrali veliku ulogu.

Velika narodna skupština, održana 25. novembra u Novom Sadu, proglasila je prisajedinjenje Bačke, Banata i Baranje Kraljevini Srbiji.

I dok se i ovih dana proslavlja dan kada je Vojvodina postala ono što je danas, retko se govori o razmimoilaženju u političkoj misli koje je tada vladalo.

Naime, dok je radikalska struja, predvođena Jašom Tomićem, bila za direktno spajanje sa Srbijom, demokratska, koju su predvodili Vasa Stajić, Petar Konjović i Ignjat Pavlas, zagovarala je da se najpre obavi ujedinjenje bivših austrougarskih zemalja sa Kraljevinom SHS i da se onda ona ujedini sa Srbijom. Zbog toga je u Zagreb na sednicu Hrvatskog sabora bio poslat pop Blaško Rajić, a dan uoči Velike narodne skupštine, prvaci slovenskog življa okupili su se u Subotici i izabrali 75 delegata, a odlučeno je da se do ujedinjenja ide putem “zagrebačke opcije”.

Po svedočenju pravoslavnog sveštenika Marka Protića, Subotičani su u Novi Sad otišli pomešanih osećaja, njihovo “lomljenje” podgrejali su Banaćani, delegati koji su na rukama nosili prišivenu srpsku trobojku i natpise “Živela Velika Srbija”.

Neposredno pred početak Velike narodne skupštine Jaša Tomić izašao je sa aktom da se Bačka, Banat i Baranja odmah priključe Kraljevini Srbiji, što je izazvalo negodovanje subotičkih delegata, koji su imali drugačije instrukcije.

Sednica je bila veoma burna sve dok na govornicu nije stupio sveštenik Blaško Rajić i potpuno neočekivano, ovladan glasom očevidne većine, podržao rezoluciju Jaše Tomića – objašnjava bunjevački književnik Mijo Mandić.

– Šta se zaista desilo u Zagrebu i zbog čega je Blaško Rajić promenio stav, ostalo je nedorečeno. Pretpostavljamo da je smatrao da je sudbina Bačke, Banata i Baranje sigurnija ukoliko se one priključe direktno Srbiji, koja je od samog početka rata bila na strani članica Antante.

Iznenadni preokret pratio je i čuveni govor sveštenika, koji je nosio oreol otpora mađarskoj vlasti, posle čega je postao omiljena ličnost ovog dela Vojvodine.

– Izjavljujem da ja ovaj način rešenja našeg pitanja, kako je maločas izvršen, sa svim srcem pozdravljam i uz njega pristajem. A sada dozvolite da vam prostim pučkim jezikom kažem kako ja sve to posmatram.

Naša buduća jugoslavenska država je kao jaje, iz koga će se izleći orao, koji će se dići nebu pod oblake.

No kao što jaje, ako je u njemu samo belance ne vredi ništa, tako ni jugoslovenstvo samo za sebe ne vredi ništa.

Ono bi bilo samo belance u jajetu, a sadržaj jajeta ovoga je srpski narod u Srbiji – poručio je u istorijskom govoru Blaško Rajić.

– Neću ovde razlagati šta je Srbija uradila, jer o tome govori danas sav veliki svet, nego ću u ime mojega potlačenog, pritisnutog, dosad na uništenje osuđenog naroda, javno pred skupštinom da zahvalim Srbiji što nas je svojom neprispodobivom vojskom oslobodila jarma i smrti.

Tako je bunjevački sveštenik otvorio novu stranicu istorije srpskog naroda na ovim prostorima.

Ubrzo, dve godine kasnije, došao je Trijanonski sporazum u Versaju, kojim su verifikovane odluke Velike narodne skupštine i kojim su iscrtane nove granice u Jugoistočnoj Evropi.

Među onima koji su se borili za interese nove države, pored Jovana Cvijića, koji je predvodio delegaciju, bio je i sveštenik Blaško Rajić.

– Idem u Pariz kao izaslanik Bunjevaca i Šokaca, jer sam iz Subotice, severozapadnog mesta naše otadžbine, prilike dobro poznajem i stoga biću u stanju da odbijem napade Mađara koji se tiču narodnosnih odnošaja tih krajeva – izjavio je župnik, koji se posebno zalagao da veliki deo “Bajskog trougla” pripadne novoj državi.

Život u Kraljevini Jugoslaviji, međutim, nije bio onakav kakvim ga je pop Blaško očekivao. “Nebratska” politika, koja je vođena prema Bunjevcima, koji nisu imali status naroda, iako su tu državu stvorili, bila je razlog da se sve više njih okreće ka Zagrebu, a kao pastir svog naroda “ćurak naopako” okrenuo je i župnik Rajić.

IZ LOGORA U FRANjEVAČKI SAMOSTAN

NA samom početku Drugog svetskog rata, okupatorske mađarske vlasti nisu zaboravile antimađarsko delovanje Rajića. Uhapšen je 12. aprila 1941. i odveden u jedan od subotičkih logora.

Iako je bio na spisku za streljanje, zalaganjem Vatikana, izbavljen je iz logora i poslat u franjevački samostan.

VELIKA NARODNA SKUPŠTINA

ODLUKU o prisajedinjenju Bačke, Banata, Baranje Srbiji donelo je 757 poslanika, i to 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin, tri Šokca, dva Hrvata, šest Nemaca i jedan Mađar. Zanimljivo je da je subotička delegacija imala najviše dama, a među delegatima bile su Katica Rajčić, Olga Stanković, Anastazija Manojlović, Mara Malagurski i Manda Skenderović. Srem je, podsetimo, istu odluku doneo dan ranije, 24. novembra 1918.

Autor: Jelena Lemajić

Izvor: Večernje novosti