Priča o zvezdašima u ratu: „Ne pucaj, mi smo naši!“

Put sa koga se najveći broj Delija nikada više nije vratio, put sa koga su zauvek otišli u večnost i tamo ostali.

Toga dana, zlokobne ratne zime 1993. godine, u jeku najžešće neprijateljske ofanzive, mehanizovano-oklopna brigada krenula je iz Benkovca, da bi preko snegom zavejanog Velebita stigla u Gračac i u direktnom okršaju sa neprijateljskom vojskom, sprečila njeno napredovanje, pustoš koju je ostavljala iza sebe, zločine bez presedana i zauzimanje dominantnih visova Velebita (1758), Velikog Alana (1411m), Malog Alana (1044m), Ćelavca (1207m), Bobije (1059m) i Prezida (768m), a samim tim i zauzimanje najvećeg dela Republike Srpske Krajine.

Put nas je vodio uz obalu Karinskog mora, prvo kroz Karin Donji, a nakon toga i kroz Karin Gornji. Kolona se kretala relativno brzo, obzirom na broj i vrstu vozila u njoj.

U našoj neposrednoj blizini odjekivale su snažne detonacije, kao upozorenje na neprijateljsku tešku artiljeriju, koja je konstantno iz pravca Novigrada i Masleničkog mosta pokušavala da nas uspori i uništi. Najkritičnija tačka, a ujedno i najopasniji deo puta, bio je most preko reke Bijele, koja se zajedno sa rekom Karišnicom uliva u Karinsko more.

Izlazeći iz jedne oštre krivine, pred nama se ukazao brisani prostor i na kraju njega sablasno pust most, mesto idealno za diverziju i zasedu. Pošto sam se nalazio u vozilu na čelu kolone, vozaču sam rekao da uspori, a nakon toga i da stane, potom sam kroz prozor izbacio ruku i dao znak ostalim da urade isto. Izašao sam iz vozila i polako krenuo ivicom mosta prema drugoj strani, pokušavajući da na nosivoj konstrunciji ispod mene primetim eventualno postavljen eksploziv, ili zasedu u kanjonu. Vladala je jeziva tišina i osim orla kliktavca i njegovih krikova, koji su odzvanjali kamenim liticama kanjona, mogao sam da čujem samo vlastite korake.

Upravo u trenutku, kada sam mislio da je prošlo ono najgore, na nekih desetak metara pre nego što sam stigao na sam kraj mosta, iz grma sa moje leve strane, nalik aveti, koja se pojavljuje, da ni sam nisam znao odakle, iskočio je golobradi dečak u ručno sašivenoj maskirnoj uniformi i sa vojničkom M-48 puškom u ruci, uperenom u mene.

Odsečno i samouvereno mi je rekao da stanem, ili će pucati. Sa druge strane mosta, brzinom svetlosti začulo se energično repetiranje oružja i zaleganje u vatrene položaje. Sve je nagoveštavalo ono najgore, delići sekunde postajali su večnost, a večnost mikron delića.

Digao sam ruku visoko iznad glave, dajući im na znanje da ne pucaju, ni sam ne verujući da će me poslušati i obratio se dečaku…

– Ne pucaj, mi smo naši…

– Čiji naši?!

– Mi smo srpska vojska…

– A, đe ti je trobojka?!

– Nemam trobojku, imam ovo…

Pokazao sam kažiprstom na svoj rever, na kome se nalazila mala značka Fudbalskog kluba Crvena Zvezda, inače moje jedino obeležje koje sam nosio na svojoj uniformi. Zagledao se onako namrgođeno i nepoverljivo, ali i poprilično studiozno pokušavajući da svojim malim okicama i sam primeti ono što sam mu pokazivao, a onda…

Bio je to najlepši osmeh, osmeh koji ću pamtiti do kraja svoga života, bio je to osmeh pun bezgranične ljubavi i sreće, osmeh deteta kome je Crvena Zvezda predstavljala isto ono što i dan – danas predstavlja meni, osmeh koji je i više od ovozemaljskog života.

Prišao sam mu i zagrlio ga onako snažno, muški, gotovo i zaboravivši da je svega par trenutaka pre toga bio spreman da me ubije, a verovatno pod kišom smrtonosnih kuršuma i sam okonča svoj tek započeti život. Poljubio sam ga u glavu, sklanjajući pogled negde u stranu, jer sam osećao da su mi oči bile pune suza. Upitao me tiho, gotovo šapatom:

– Jesu li i ovo sve Zvjezdaši?

Okrenuo sam se iza svojih leđe, pošto sam za trenutak zaboravio na ostatak kolone, još jednom visoko podigao ruku, a kada je kolona krenula, odgovorio mu isto tako tihim glasom:

– Da, sve do jednoga. Mi smo Delije…

– Matere ti?

– Časne mi Zvezdaške reči…

– Vauuuuu…! Niko mi neće vjerovati!

U tom trenutku iz istog onog grma, iz koga je i sam izašao, izašle su i dve devojčice, dva mala Anđela, i same nesvesne svega onoga što se dogodilo par trenutaka pre toga. Rekao mi je onako malo postiđeno, da su mu to seke i da mu one čuvaju leđa, ali da nemaju puške. Rekao mi je i to, da je tata sa karabinom na brdu iznad, pošto od tamo puca pogled sve do Italije. Pitao sam ga kako se zove.

– Ja se zovem Mimo, a kako se ti zoveš?

– Ja sam Miroslav…

– A, kako ti je prezime Mimo?

– Mi smo ođe svi Mlinari, a kako se ti prezivaš?

Eh, tada su suze krenule same i nije bilo te sile koja bi ih zaustavila. Emocije sreće, neverovatan obrt situacije, jednom rečju život, pa i više od života. Zagrlio sam ih još jednom onako sve zajedno i rekao im da su i svi moji preci iz Karina Gornjeg i da smo sigurno bliska familija, pošto se i ja prezivam kao oni. U tom trenutku su stigli i ostali, Žika je već uveliko pisao, Mile po običaju škljocao sa svojim foto-aparatom.

Pre nego što sam i sam ušao u vozilo, pokušao sam da sa revera skinem Zvezdinu značku i da mu je ostavim za uspomenu, ali nisam uspeo, bila mi je to najveća i najvrednija dragocenost, zaboravio sam u trenutku, da joj je igla bila tako zavrnuta, da bi je samo polomio. Zato sam mu obećao, da ću ga jednoga dana ako preživim sigurno pronaći i da ću mu pokloni još veću i lepšu.

Morali smo da krenemo dalje, na put sa koga se najveći broj Delija nikada više nije vratio na karinski most, na put sa koga su zauvek otišli u večnost i tamo ostali.

Mnogo godina nakon toga taj mali dvanaestogodišnji dečačić u liku odrastlog čoveka je pronašao mene, a ja sam pronašao njega, bila je to sudbina. Bili smo živi, a živi ljudi moraju da održe svoje obećanje i datu reč. Bio je bez posla, suočen sa još jednom bitkom, u tom trenutku za njega neuporedivo težom i važnijom od one predhodne, bez obzira što je u njoj izgubio apsolutno sve. Toga dana odveo sam ga na Mali Kalemegdan i zaposlio u košarkaškom klubu Crvena zvezda.

Bio je srećan, a bio sam i ja

Autor Miroslav Mlinar

Izvor: Crvene beretke