Пресуда Шешељу темељ за укидање Ефбиха?

Здраворазумски и праведно, ништа друго др Војиславу и нијесу могли, него да га ослободе. И одштету исплате. Али има времена за жалбу и робију. Хаг је то.

Шешељев случај је можда најочигледнији доказ да је тзв. Међународни суд за злочине у бившој Југославији политички и естрадни. Нити пресуда Воји војводи долази случајно седам дана након оне Радовану. Тако и главна сврха данашњег читања пресуде, спада у домен индустрије забаве.

У Ефбиху и Загребачкој губернији намјерава изазвати вал згражавања и незадовољства, који путујући медијском магистралом у Српској и Србији треба узроковати индуковану психозу, по којој је овај суд ипак суд. А суд је колико је и тута суд. Из којег се пије млијеко.

Ништа од налаза тих злих лицемјера се не треба прихватати. Па ни ослобађајуће пресуде.

Лијева рука бога

За сада, представа је успјела у својој накани. Коментарише се пресуда, досадашња пракса квазисуда, прогнозира жалба, утицај на друге процесе… Све као да је НАТО-ова инквизиција из Ден Хага нека хуманистичка константа. Датост произашла из смислености, а не силеџијске неправде первертиране у испирање мозга.

Државе НАТО су од завршетка Хладног рата (не рачунајући раније) извршиле неколико класичних агресија (нпр. на Србију или Ирак), изазвале десетине грађанских ратова (нпр. Сирија и Украјина), намјерно гађале цивиле, рушиле мирнодопску инфраструктуру, убијале дјецу, користиле касетне бомбе и осиромашени уранијум.

Хаг суди другима, да се не би судило њима. Прави злочинци се скривају иза ове слатке представице, у којој се самопромовишу у десну руку Бога Свемогућег.

Воју за Рашу

Након четрдесетгодишње пресуде првом, од парламента именованом предсједнику Републике Српске, у Сарајеву и Неовисној Републици Хрватској је ишиштала очекивана хистерија националне недораслости.

Павелићевизована Радио-телевизија Загреб, одмах је спаковала емисију у којој је Звонимир Чичак најгласнији и најјаснији у захтјевима да се укине Република Српска. У том заносу одбија чак и инстант-оријентални, донирани плачипизам загребачког имама, који је у студио дошао са мало бијело-зеленог, сребреничког хеклераја за ревером.

И то је све.

Ваља нам још дотрпити жалбу на Караџића, плус осуда и жалба за Младића. Њима неће додијати, али ће додијати нама да их слушамо и нервирамо се.

Покидаше, колико укидоше

Дакле, личности чији су еквиваленти у Београду Соње Бисерко или Лихт, у Загребу се хелсиншки залажу за уздрмавање мировних споразума и предано раде на условима за нестабилност и рат. Није тако давно, пред крај мандата Месић пријетио слањем своја три мига из Јемена на Брчко.

У емисији нам је још Тонино Пицула демонстрирао да нема благе везе како се зове Додикова партија, а најреалнији је био некакав адвокат, који је тврдио да Хаг суди појединцима и да, нажалост, нема ефекта по Дејтонски мировни споразум и РС.

Било би стога, да РТРС није скуп фанова ХРТ, било заиста занимљиво организовати сличну емисију након пресуде Шешељу. Бавити се небулозама како је ослобађајућа пресуда јасан знак да се треба кренути ка укидању Ефбиха. Успостави Српске Републике Босне и Херцеговине, како смо и зацртали 09.01.1992.

Чињеница да се то неће десити, а таква расправа је бесмислена таман колико и укидање Српске, указује да је у медијско-менталном смислу овај шупљи суд ипак одрадио своје заглупљивање српства.

Загребу вечерас неће сметати да кроз етер тражи 28 година за вербални деликт, чак ни поред живе Руже Томашић и њених свјежих еуропарламентарских пријетњи Србима протјеривањем.

Офуцани кадилук и излизана неправда

По неколико ставки се да видјети да се ауторитет овог квазисуда руши и код њега самог. Односно, да његови финансијери желе покупити каблове и одвући сателитске антене на друго мјесто.

Само пуштање Шешеља је било мртви шоубизнис, којим се припремао терен за овакву пресуду. Чињеница да их предсједник Српске радикалне странке данас није удостојио ни сједењем пред камером и екраном видеолинка, а камо ли да му Србија плати карту до Холандије, указује на благу излапјелост ове колонијалне институције, од које су се некад тресле гаће свим друштвенополитичким руководиоцима српског националног поријекла.

Војвода је склоњен да не би сметао Ђинђићу и екипи у постмилошевићевској ери изборне Србије. Па су иза одсјечене главе нарасли Николић и Вучић. Данас га избори на којим се очекује да ће његов некадашњи мали од палубе помести конкуренцију, не враћају назад у Хаг. Изузимајући Николићеву недржавнички личну изјаву да је на исход пресуде „равнодушан“ (Као да Шешељ није грађанин земље чији је предсједник?!), Србија се, не изручујући три радикала стазама Флоренс Артман, понијела прилично достојанствено у овом случају.

Цијена коју је Војислав платио у рату са Хагом је велика, али он је побиједио. Без обзира на исход жалбеног и изборног процеса, чињеница је да се Хаг обрукао чак и у својој кући. И да га врате у затвор на више деценија, Шешељ је опет побиједио. И сви ми који смо за њега навијали, јер је имао најбоље изгледе међу указамаћеним у Низоземској.

Србија Шешеља данас није чекала да се врати и да свој лик Мештровићевој скулптури на Калемегдану.

Ослободили су га слободног.

Пише: Дани(ј)ел Симић, ФРОНТАЛ.рс