Prenosimo: Boško Obradović – Ko voli Broza, ili kako je titoizam postao religija?

Datum objave: sreda, 2 februara, 2011
Veličina slova: A- A+

Boško Obradović, sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri.

Nezamislivo je i spada u oblast ozbiljne nacionalne patologije da se u srpskom narodu mogu pronaći ljubitelji lika i dela „najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, koji se krio pod maskom Josipa Broza Tita. Međutim, nesumnjivo je da njih u određenom broju ipak ima. Ko su oni koji uprkos svemu i posle svega što je titoizam učinio srpskom narodu – i dalje vole Broza?

Ne smatram ikakvom hrabrošću danas govoriti istinu o Titu i njegovom totalitarnom režimu. Može se reći da je takvo junačenje čak ispod časti, u vremenu kada se zbog slobodno izražene misli o Brozu neće otići na Goli Otok ili u Sremsku Mitrovicu, a posebno jer te zbog slobode govora i organizovanja neće stići udbaški egzekutori ma gde bio širom planete. Voleti Tita, priznajem, moguće je – kao što je moguće voleti svakog prevaranta, ubicu, dželata i zločinca. Međutim, postoje najmanje dva veoma bitna razloga zašto je to u slučaju srpskog naroda umobolno, pa je zato neophodno još jednom ispričati, pa i što češće ponavljati, ovu nikada do kraja ispričanu priču o Velikoj Laži.

Prvi razlog je taj što sve tajne ovog totalitarnog režima još uvek nisu rasvetljene: niti su u Srbiji otkopane masovne grobnice žrtava komunističkog terora, niti obelodanjena imena masovnih ubica, cinkaroša i islednika, niti poznato mesto pogubljenja đenerala Mihailovića. Pa zašto i toliko decenija posle da ne upoznamo sve lepote ovoga režima? Zamislite otkriće da je, recimo, na visokoj državnoj funkciji neki islednik sa Golog otoka? Ili je poznati medijski urednik nekadašnji udbaški doušnik? A šta ako se masovne ubice slobodno šetaju Beogradom? Ili su njihova ideološka i fizička deca na svim najznačajnijim društvenim pozicijama?

Možemo li sebi dozvoliti ovakvu vapijuću nepravdu i dug koji imamo prema svim žrtvama komunizma? Ovde nije u pitanju samo Broz već i Brozovići. Njih ne bi bilo bez njega, ali ni njega bez njih. Danas možda nema Broza, ali Brozovići su i dalje među nama i ne odustaju od vlasti ni posle 65 godina.

I posle Broza – Brozovići

Drugi i još važniji motiv za naše sećanje na Broza jeste nasleđeni pogubni nacionalni karakter formiran u to vreme, a danas toliko dominantan da bi se naše vreme slobodno moglo nazvati novim titoizmom. Ko su neizlečivi titoisti i jugonostalgičari?

Oni koji neće slobodno da misle, već prepuštaju Vođi, Partiji i Državi da misle umesto njih.

Oni koji neće da rade i sanjaju strane kredite pomoću kojih misle ugodno da žive bez mnogo rada.

Oni kojima je svejedno kojeg su porekla, vere, jezika, pisma, nacionalnog identiteta u celini.

Oni koji bi prodali dušu za bolji materijalni status.

To su oni koji vole i poštuju Broza i nije ih malo, iz prostog razloga što su više od pola veka čitava naša prosveta, kultura, politika i mediji stvarali upravo ovakve građane.

Nemam problem sa tim da je u Socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji bilo elemenata društvenog života koji su bili kvalitetni i na koje bi se čak danas mogli ugledati. Takvih elemenata je bilo i u drugim totalitarnim režimima širom sveta. Zašto ne slavimo onda sve te režime?

Imam problem sa tim što je Jugoslavija bila virtuelna država zasnovana na ograničavanju srpske državnosti, tamnica jedino za srpski narod, a oslobodilačka prolazna stanica za sve druge, i što su avnojevske granice koje su i danas važeće državne granice zapravo najvažnije Titovo istorijsko delo, nametnute veštačke granice između srpskog naroda na Balkanu koje je povukla jedna teroristička organizacija.

Religija titoizma

Osnovno pitanje za svakog Srbina jeste: kakav je to učinak Brozov režim imao po njegov narod i državu? Partijski terorizam između dva svetska rata, bratoubilački građanski rat za vreme Drugog svetskog rata, masovne likvidacije, strahovlada i otimanje privatne imovine po završetku Drugog svetskog rata, čerečenje srpskog jezika, Crkve, nacije, teritorija – sve za vreme njegove vladavine… Saradnja sa ustašama, Pasja groblja, neoslobođeni Jasenovac, Sremski front, Kočevski rog, Ustav 1974 – to su njegovi politički rezultati.

Sve što je u poslednjih 20 godina prilikom raspada bivše Jugoslavije urađeno na štetu srpskih nacionalnih interesa skuvano je već u Brozovo doba. Onaj kome su važnija sećanja na crveni pasoš, farmerke iz Trsta, kozaračko kolo i letovanje u Hrvatskoj – od neotkopanog dede iz masovne grobnice, otete porodične imovine, proteranih Srba sa Kosova i Metohije i Makedonije, desetina hiljada pobijenih, saslušavanih i prebijanih, nepravično osuđivanih, emigriralih, najbolje govori sam o sebi i prirodno je što voli onoga kome po svojoj duhovnoj suštini definitivno i pripada. Voleti Broza znači biti operisan od bilo kakve nacionalne svesti i odgovornosti, biti rob sebičnosti i samodovoljnosti po bilo koju cenu.

Oni koji vole Broza i njegovo vreme zapravo su nesvesni vernici jedne nove religije: veroispovesti udobnog, bezbrižnog, neradničkog i lagodnog života koji ne postoji, ili je delimično postojao po cenu velikih zločina i nepravdi. Pošto naša država garantuje slobodu veroispovesti, neka postoji i ova religija, ali je naš problem u tome što je titoizam iznova postao zvanična državna politika i to u više unutrašnjih i spoljnih pravaca.

Jer šta je drugo novi statut Vojvodine i novo regionalno cepanje Srbije nego nastavljanje Titovim putem sa koga nema skretanja?

Šta je drugo evrounijatski san nego jugonostalgija za vremenom u kome se neće ništa raditi a lepo će se živeti na stranim fondovima i u poslušnosti novom Centralnom komitetu?

Tito je življi nego ikad, jer je njegovo delo očito besmrtno i živo prisutno u našim životima. Zar je onda bitno iz koje su belosvetske kuhinje poslali ovog likvidatora i terorističkog eksperta, kad se radi o tek nekoliko mogućih, i to naravno sa Zapada, koje i danas ne odustaju da se bave biografijom srpskog naroda? Ono što je za nas bitno jeste da je on svoj posao perfektno obavio i da su mu u tome zdušno pomagali mnogi Srbi, a da se tom njegovom katastrofalnom delu po srpske nacionalne interese mnogi i danas dive, a određeni ga nastavljaju kako bi on samo poželeti mogao.

Zato je sveprisutna medijska i politička rehabilitacija Broza prirodna stvar u vremenu u kome su njegovi pioniri i dalje na vlasti, a čitava društvena atmosfera i sistem vrednosti nadahnuti duhom titoizma.

Mi smo Broz

Pesnik je davno zabeležio: „Tito je Vaš, a Vi ste Titovi i ja Vam nisam zato kriv!” Zašto nam danas ne bi poslali još jednog Lažnog Cara i zašto ga iznova ne bismo slavili na svoju maksimalnu nacionalnu štetu? Ili to već 20 godina i radimo? Mi smo Broz, jer nismo spremni da se odreknemo svojih političkih iluzija, istorijskih zabluda, neradničkih navika i praznih snova i okrenemo svojoj veri, duhovnosti, moralu, tradiciji, istoriji, radnoj etici, socijalnoj solidarnosti, nacionalnom identitetu i nacionalnim interesima u kompletu. Za to nam zaista ne može biti kriv Tito.

Autor je jedan od urednika časopisa „Dveri srpske”.

Srpski sabor Dveri

 

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top