Преминула чекајући кости најдражих, страдалих у логорима муџахедина

Сахрањена Нада Матичић (62), симбол ратног страдања Возућана и Озренаца. Супруг Мирко и син Миодраг страдали у паклу логора муџахедина

Нa градском гробљу у Прњавору сахрањена је Нада Матичић (62), један од симбола страдања Возућана и Озренаца у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату, чији су супруг Мирко (1952) и син Миодраг (1975) страдали у паклу логора муџахедина на завидовићком подручју.

„Новости“ доносе детаље који сведоче да су Матичићи доспели живи у руке војника тзв. Армије БиХ и страних муџахедина. Тачније, били заробљени, те потом одведени у злогласни муџахедински камп у Каменици, код Завидовића. Ту су подвргнути стравичној тортури. Нагоњени су да се међусобно злостављају и муче, а пошто нису хтели да један другом прекрате живот, пресудила им је муџахединска кама.

– Добро је и издржала и уопште дочекала 62. годину живота, 21 годину живећи са болном надом да ће дочекати барем посмртне остатке свога детета и супруга, који су нестали по паду Возуће 10. септембра 1995. – чуло се на Надином последњем испраћају на православном гробљу, где су пристигли многобројни Возућани, расејани широм света.

Нажалост, ни ова Возућанка, попут више стотина других, није дочекала ни кости својих најближих.

– Мене и неколицину мојих сабораца Четврте озренско-возућке бригаде убрзо по паду Возуће, у рејону подозренског села Лозна, заробили су муслимански војници тзв. Другог (тузланског) корпуса. Међу заробљеним били су син и отац, Мирко и Миодраг. Иначе, Мирко је био мој зет, односно супруг моје сестре Наде. Имао сам срећу да, пре наиласка муџахедина, у првој групи будем пребачен у тузлански логор где сам у заробљеништву провео седам месеци. Одмах на путу ка Тузли, муслимански војници су нам рекли да су припадници Махмуљиновог Трећег корпуса и муџахедини преузели или преотели више од 50 заробљених возућких Срба и да им сигурно нема спаса. Одвезли су их у правцу Завидовића, а међу њима су били и Матичићи, који се и после две деценије воде као нестали – каже за „Новости“ Миленко Брацо Марковић.

Да су Матичићи окончали у муџахединском кампу код Завидовића изјавама су потврдиле и Милија Јовановић, Слободанка Јовић и Богдана Глигорић. Оне су провеле три дана пакла логора у Каменици.

– Путем разгласа, између осталих, чули смо и прозивање Мирка и Миодрага Матичића. Потом су се, уз повике „алаху егбер“ чули ланци, сабље, секире и моторне пиле. Муџахединским кампом су одјекивали језиви крици заробљених возућких Срба. Никада их више нико није ни чуо ни видео. Само њих неколицина су пронађени и покопане само главе, руке, ноге или само неки други њихови откривени посмртни остаци – сведоче за „Новости“ Милија Јовановић и Богдана Глигорић.

ТРАЖИЛИ ДА ЗЛОСТАВЉАЈУ РОЂАКЕ

НАШ брат Мирко и његов син Миодраг, пре бруталног смакнућа, били су изложени стравичној тортури. Поготово они, као и остали у родбинским везама, нагоњени су да злостављају једни друге. Пошто то нису чинили, одсецали су им делове тела. О томе нам је причао муслиман из Завидовића, нашег брата предратни колега, возач у „Криваји“. Сведочио нам је да је био немоћан да помогне Мирку, који га је молио да помогне његовом сину. Међутим, муџахедини су за Миркову или главу Миодрага, тражили да им он у замену доведе неког другог „четника“. То је наравно био само изговор – потресно је казивање за „Новости“ Раденка (56) и Миленка (55) Матичића.

Аутор: Нинко ЂУРИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

СВЈЕДОЧЕЊЕ СРПКИЊЕ ЗАРОБЉЕНЕ У МУЏАХЕДИНСКОМ ЛОГОРУ

ЦЕЉАР: БИЛО ЈЕ КАО У ПАРТИЗАНСКИМ ФИЛМОВИМА О НИЈЕМЦИМА

Возућа: И игуман на стази голготе

Возућа: „Стазама егзодуса“ (ВИДЕО)