Predsednička artiljerija za Tuđmanovog Srbina

Šta se to dogodilo da inače smireni i u svakoj komunikaciji krajnje uzdržani Ivo Josipović nasrne na Milorada Pupovca rečnikom koji prema lideru Srpske samostalne demokratske stranke nikada nije koristio ni Vladimir Šeks, na primer

Svi su zatečeni, a iznenađenje je
potpuno. Ivo Josipović, predsednik Hrvatske, nesporno kultivisana ličnost,
čovek koji je u novu hrvatsku politiku, u pojavnom obliku, uneo duh Vladimira
Bakarića, eksplodirao je kao kineska petarda i suprotno onome kako ga vide i
Hrvati i Srbi, napao jednog Srbina – Pupovca. Napad je bio brutalan. Očekivao
sam posle toga da iz Zagreba stigne informacija (srećom nije) kako je ispred
zgrade u kojoj stanuje, palicom za bejzbol, pretučen Milorad Pupovac, a da je
zagrebačka policija, kao napadača, privela Ivu Josipovića.

PUPOVAC – HRVATSKOJ SKUP
I NEPOTREBAN

 Predsednik Hrvatske je legitimnog
predstavnika Srba iz Hrvatske Milorada Pupovca – taj legitimitet dobio je na
parlamentarnim izborima i iskoristio da sebe promoviše u neupitnog lidera
tamošnjih Srba – nazvao reketašem hrvatske vlade, osobom koja se bavi
etnobiznisom, predstavnikom Srba „koji je za Srbe učinio veoma malo, a za sebe
iznimno puno“. Priznaćete da je ovo udarac ispod kaiša. Pupovac je ostao na
nogama, ali se, eno, još uvek presabira. Ni vajnim političkim analitičarima
hrvatskog i srpskog podneblja, ni Pupovcu samom, nije do kraja jasno šta je
navelo Josipovića na tako žestok napad. Svaka teorija, objašnjenje, ima slabu
tačku. Ako je ovo Josipovićeva reakcija na nešto, onda je ta reakcija
višestruko neprimerena. Topovski udar na kokošku. Ili se varam?

Ima u ovom slučaju nekoliko slojeva, dubinskih razloga i više mogućih tumačenja.
Znamo gde je petarda eksplodirala, ali ko je i zašto zagrejao sumpor… to baš i
nije najjasnije. Većina analiza svodi se na matricu po kojoj je Milorad Pupovac
Hrvatskoj postao skup i nepotreban. Naime, Pupovčeva partija (Srpska samostalna
demokratska stranka) dobija iz budžeta Hrvatske materijalna sredstva kao partija
koja je na parlamentarnim izborima osvojila mandate, u ovom slučaju tri
saborska mesta, i to je zakonski, normalno, nikome ne smeta, najmanje
Josipoviću, ali ovde je interesantan drugi jaz kojim se nemali državni novac
sliva prema Pupovčevoj kasi, prema Srpskom nacionalnom vijeću (SNV), organu
pretvorenom u neku vrstu Skupštine, krovne organizacije Srba iz Hrvatske,
kojom, pogađate, rukovodi Milorad Pupovac.

I Josipović i svi značajniji Srbi u Hrvatskoj, izuzev, razume se, Pupovčevih
saradnika, tvrde da Milorad taj novac ne troši na poboljšanje položaja Srba u
Hrvatskoj, već za lične potrebe i održavanje lojalnosti svojih najbližih
saradnika. Srpsko nacionalno vijeće ima i svoje glasilo, nedeljnik, zove se
„Novosti“, a o tom faktoru ćemo nešto kasnije.

Dakle, Pupovac raspolaže sa vrlo značajnim sredstvima, trošio ih kako hoće,
nikome ne podnosio račune, Skupštinu SNV-a nije sazvao evo već dve godine. Po
gornjoj teoriji nekome je to dozlogrdilo – hajde da kažemo Ivi Josipoviću – i
počeo je obračun na srpsko-hrvatskoj pseudolevici.

ZABORAV NEPROCENjIVIH
ZASLUGA

 Pupovac je za Hrvatsku, na njenom putu prema Evropskoj uniji, uradio više nego
pola hrvatske političke elite zajedno. Lično je u Briselu uveravao tamošnje
značajne ljude da je – Hrvatska demokratska zemlja koja poštuje sva manjinska
prava, uključujući prava Srba u Hrvatskoj; da je država koja vodi brigu o
kulturnoj baštini srpskog naroda, poštuje princip nepovredivosti privatnog
vlasništva i kao takva, van svake sumnje, zaslužuje članstvo u EU… Hrvatska je
pred upaljenim zelenim svetlom i u julu sledeće godine postaće punopravni član
Evropske unije. U ispunjavanju uslova koji stoje pred svakom zemljom kandidatom,
najveće probleme ova država imala je sa Poglavljem 23; Pravosuđe i osnovna
prava. I tu je posao završen, a pitanje je kako bi se sve okončalo, da li bi
Hrvatska uopšte dobila članstvo sada ili za, uzmimo, pet, šest godina, da nije
imala Pupovca koji je u Briselu rekao ono što je rekao.

Milorad Pupovac je Hrvatskoj uštedeo nekoliko milijardi evra, jer je pristao da
se problem stanarskih prava Srba proteranih iz Hrvatske rešava na način koji
Srbima faktički zauvek otima stanove. Uz Pupovčevu saglasnost Hrvatska je
donela nekakav Zakon o stambenom zbrinjavanju koji neće moći da iskoristi ni pet
odsto bivših vlasnika stanarskog prava, a oni koji ga iskoriste dobiće šansu da
stanove otkupe po skoro ekonomskoj ceni.

Na primer, nekom Dušanu iz Zagreba, koji se 1991. godine spasavajući glavu i
porodicu sklonio u Srbiju, Sloveniju, Nemačku, Bosnu… stan je uzurpirao neki
Hrvat i otkupio ga za nekoliko stotina maraka. Danas tom Dušanu, ako je živ i
ako dokaže (obratite pažnju na sledeće) da u Srbiji, Bosni, na Novom Zelandu…
nema nekretnine, a hoće da se vrati u Zagreb, država Hrvatska obezbeđuje stan
koji on može i da otkupi, ali po neznatno umanjenoj ekonomskoj ceni. Bez Pupovca
to nije moglo da se ozakoni, krene u provedbu i kao pozitivan dokaz u korist
Hrvatske dospe na briselske stolove. Sve ovo poznato je i Srbima i Hrvatima,
Josipoviću posebno, ali on u aktuelnom sukobu sa Pupovcem ne spominje šta je
Milorad uradio za Hrvatsku. Ne spominje, istina, a bilo bi mu za dušu, ni Borisa
Tadića koji se u potpunosti složio sa svim zagrebačkim odlukama na štetu Srba
iz Hrvatske. Ali, to je druga, ništa manje žalosna srpska priča.

Sada kad je sve okončano – mada neki Srbi veruju da se još može intervenisati
po osnovi Poglavlja 23 – Pupovac Hrvatskoj, ovakav kakav je, više nije potreban.
Da li je baš tako? U velikoj meri jeste, jer sve navedeno je tačno, ali nije to
jedini mogući ugao posmatranja u traženju odgovora zbog čega se prvi čovek
Hrvatske obrušio na prvog Srbina današnje Hrvatske. Neko će reći da je Josipović
pukao jer Pupovac ni ove godine nije hteo da dođe u Knin, na proslavu godišnjice
„Oluje“. Došao je Džakula, novi nadolazeći „službeni Srbin“ hrvatskog režima, pa
u budućem rasporedu figura Pupovac i nije neophodan u meri koja je doskora bila
na snazi. Može da bude, ali ne mora da znači. Svestan je Josipović da Džakula
zbog mnogo čega ne može da sedne u Pupovčevu fotelju. Različiti
su to gabariti.

AFERAŠKA PRIČA
„FERALOVOG“ DVOJNIKA

 Ali da se vratimo na gore spomenute „Novosti“. Rekoh, to je glasilo SNV-a,
pojavljuje se u prodaji svakih sedam dana, zanatski je solidno i postavljeno i
rađeno, ali ima jednu značajnu manu; neodoljivo podseća na pokojni „Feral“. U
„Novostima“ je zaposleno ili angažovano na saradničkoj osnovi nekoliko vrlo
značajnih imena iz pokojnog „Ferala“. Glavni urednik „Novosti“ je Ivica Đikić,
svojevremeno novinar i jedan od urednika u „Feralu“. Da ne bude zabune, o
„Feralu“ sam uvek imao visoko mišljenje, ali praviti od jedinog srpskog glasila u
Hrvatskoj novi „Feral“, prilično je budalasto. I štetno, po Srbe. „Novosti“ u
svakom broju značajan prostor posvećuju problematici Srba u Hrvatskoj, to je
istina, ali se sasvim nepotrebno bave nekim problemima hrvatskog društva koje
bi trebalo da isteruju ostali mediji – hrvatski. Tu nalazimo neposredan povod
Josipovićevog napada na Pupovca. Evo šta je bilo.

Pre određenog vremena, zimus ako se ne varam, najposećeniji informativni portal
na prostoru bivše Jugoslavije, index.hr, otvorio je aferu u čijem se središtu
našao Ivo Josipović. Indeksovci su otkrili da je i pre i posle dolaska na vlast
Josipović presudno uticao da firma „Emporijum“, vlasništvo njegovog prijatelja
Marka Vojkovića, dobije ekskluzivno pravo naplate „muzičkog novca“, a po osnovu
Zakona o zaštiti autorskih i muzičkih prava. Veliki novac je u pitanju. Na tu
priču nakačile su se „Novosti“ i Josipović je uradio njima, a posebno Pupovcu,
ono što nije mogao „Indeksu“, koji živi bez dotacija iz državnog budžeta.
Otvoreno je zapretio da će im zavrnuti budžetski ventil.

 Ova afera otkrila je još neke detalje koji su ako ne srušili, onda značajno
okrnjili sliku Ive Josipovića u hrvatskoj javnosti; miran porodični čovek,
beskrajno veran supruzi, brižan otac, u slobodno vreme kompozitor tzv.
alternativne muzike. Otkriveno je – preneću to uz sve ograde, jer se pomalo
gadim takvih stvari – da Josipović već duže vreme ima ljubavnicu. Ko je ona?
Rođena sestra Marka Vojkovića, inače direktor diskografske kuće „Cantus“ koja
izdaje albume sa muzikom kompozitora Ive Josipovića. Interesantan je i podatak
da je odmah posle smene vlasti u Hrvatskoj – poraza HDZ-a i pobede Kukuriku
koalicije, čiji je Josipović bio kandidat na predsedničkim izborima – ta žena,
zove se Sanda Vojković, imenovana na mesto ravnateljice muzičke proizvodnje
„Hrvatske televizije“. Istina, „Novosti“ se nisu bavile ljubavničkim
aktivnostima aktuelnog hrvatskog predsednika, nisu Josipovića gurale u krevet
Sande Vojković, ali su dotičnu u svojim tekstovima predstavljale kao
„Josipovićevu prijateljicu“.

Šta je od svega ovoga bilo presudno da Josipović onako nasrne na Pupovca… đavo
će ga znati. Možda nije ni važno. Kao što nije važno da su Srbi u Hrvatskoj
izgubili predstavnika od koga nisu imali nikakve koristi. Šta će sada Srbi, a
šta Pupovac? Prvima nema pomoći, oni već godinama prisustvuju sopstvenoj sahrani,
čak i bukvalno, a Pupovac će, kao i Džakula, na toj nesreći pokušati da uzme još
neku korist. On to zna, pekao se do sada na raznim vatrama, preturio je preko
glave Tuđmana, Račana, Sanadera i uvek ulazio kroz glavnu kapiju.

Piše Ratko Dmitrović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Piše: Ratko Dmitrović