Председниче, џаба сте се извињавали

Пише Ратко Дмитровић

Ниjе требало више од месец дана,
па да будемо начисто какву ће политику нова влада Хрватске да води према
Србиjи. Као и ХДЗ? Не, гору од хадезеовске. Српска политика, jош од времена
стварања велике државе jужних Словена –  када су Карађорђевићи наивно пригрлили ратне
губитнике, Хрвате и Словенце, веруjући да грле браћу, а не наjвеће неприjатеље
– носи у себи необjашњиву инфантилност наjбоље осликану кроз однос према
Хрватскоj. То jе одавно кроатофилиjа. Упркос свему што се догодило и што се
догађа.

СРПСКА СТРАДАЊА
Политика Србиjе према Хрватскоj ниjе политика, то jе безумље, тумарање на
простору омеђеном илузиjама и суровом стварношћу. Шта год да направи службени
Загреб према Србима и Србиjи, службени Београд ће реаговати супротно здравоj
памети, логици, међународном праву, традициjи односа међу народима и државама.
То, ваљда, наjбоље илуструjе чувени инцидент, забележен почетком jула 1968.
године у Јасеновцу, а децениjама строго чуван, када jе Стево Краjачић, човек од
наjвећег поверења Јосипа Броза, на свечаности поводом откривања Маузолеjа
видевши масу окупљених Срба, људима из делегациjе Србиjе рекао: „Изгледа да смо
вас овде премало побили“.
Убрзо потом, после Титове интервенциjе, Краjачић jе поднео оставку на функциjу
председника Сабора. Али, суштински, ништа се ниjе променило на хрватску штету.
Напротив, уследио jе Маспок, национални покрет Хрвата са циљем да се Хрватска
потпуно осамостали, покрет коjи jе у своjоj моторици имао, а шта би друго,
мржњу према Србима, уобличену у тезу о српскоj доминациjи и српском
хегемонизму. Покрет бива поражен, али само на персоналном нивоу, сменом челних
људи хрватског сепаратизма (Трипало и Савка Дапчевић), а све што су маспоковци
тражили 1971. године унето jе у Устав СФРЈ 1974. године коjи jе федеративну
Југославиjу претворио у конфедерациjу, а Србиjу у инвалида чиjе су развоj и
свака активност били условљени ставом Приштине и Новог Сада. Креатори Устава
били су Хрвати и Словенци, а подржали су га српски комунисти.
Било би неозбиљно, готово сулудо, за српска страдања у Титовоj Југославиjи
окривљивати само хрватску политику. Та политика, утемељена jош у 19 веку, била
jе препознатљива, ниjе се мењала већ прилагођавала новим околностима и заиста
треба минимум политичке и сваке друге памети да се види куда води толерисање
такве политике. То ниjе, нажалост, видео (или ниjе хтео да види) Александар
Карађорђевић; такву политику подржавали су и проводили српски комунисти, што jе
разумљиво ако имамо у виду програм КПЈ из 1928. године (донет на Четвртом
конгресу одржаном у Дрездену), али ниjе разумљиво због чега досадашњи и данашњи
службени Београд, оваj досовски, све чини да се хрватска политика о коjоj jе
реч несметано проводи. Штавише, уз прећутну или отворену помоћ Београда.

ОДУЗЕТА ПРАВА

Када jе из Хрватске протерано око
400 хиљада Срба – претходно им jе одузета уставом загарантована конститутивност
– после отимања имовине тих људи коjа се мери милиjардама евра, ниjедна влада у
Београду ту и такву политику ниjе назвала правим именом. Никада. Уместо тога из
Београда су долазила извињења. Џаба. Ништа се ниjе променило у корист Срба.
На последњим парламентарним изборима у Хрватскоj смењени су „десничари“, а
власт jе преузела „левица“. То би могло да значи, према некоj општоj логици,
промену политике Хрватске према Србиjи и Србима. Могло би, али не значи. Прво
право тестирање нових односа на линиjи Хрватска-Србиjа имали смо ових дана. И
шта смо видели? Нове људе и стару политику.
Србиjа jе, знате већ, била домаћин управо првенства Европе у рукомету. Хрвати
су у првоj фази такмичења играли у Вршцу, били су смештени у наjбољем хотелу,
извештачи загребачких медиjа такмичили су се ко ће више да нахвали однос
локалног српског становништва према хрватскоj репрезентациjи и уопште гостима
из Хрватске. А онда jе дошла новосадска срамота са разбиjањем аутомобила из
Хрватске. То jе свињариjа коjа се ни са чим не може оправдати. Може се разумети
и обjашњавати, али оправдања нема. То што су Хрвати исто урадили Србима на
такмичењу у Загребу, што им сваког лета уништаваjу кола дуж jадранске обале,
буше гуме, разбиjаjу стакла… ниjе оправдање. Може да буде обjашњење, али ниjе
оправдање ни то што су хрватски навиjачи у Новом Саду узвикивали „Вуковар,
Вуковар“ и провоцирали на друге начине.
То дивљање на колима хрватских регистарских таблица и навиjање Срба у
„Београдскоj арени“, у полуфиналноj утакмици Србиjа-Хрватска, извукло jе на
површину слику политике коjу ће нова левичарска Хрватска да води према Србиjи.
Хрватска телевизиjа имала jе специjалну емисиjу, главни гост био jе Антун
Врдољак. Ту се ишло чак до Гарашанина. Као, Хрватима све ово ниjе ништа ново;
Србима jе разбиjање и паљење у крви, они би да убиjаjу, осваjаjу, пљачкаjу,
ствараjу „велику Србиjу“. Они то раде – казао jе Врдољак –  jош од Илиjе Гарашанина. Чудо како jе
заборавио Меморандум САНУ.
Они коjи добро познаjу хрватску политику знали су да jе таj наступ Антуна
Врдољака –  своjевремено
потпредседника Хрватске, Туђмановог заменика и директора „Хрватске телевизиjе“
– само почетак антисрпске кампање коjа ће, у краjњем случаjу, показати
генерални однос „нове Хрватске“ према Србиjи. И било jе тако. Наjгрубљи напада
дошао jе са адресе „Вечерњег листа“, натиражниjег и наjутицаjниjег дневника у
Хрватскоj.
Текст jе насловљен са „Изљеви фашизма у Србиjи“, а прва реченица гласи:
„Фашистичка Србиjа опет jе на дjелу“. Нема ту: поjединци, групе, хулигани… не.
Цела Србиjа оквалификована jе као фашистичка држава. Цео текст jе такав.
Написан jе са циљем да се докаже како jе фашизам кроз хисториjу био саставни
део сваке српске политике, да jе, пазите сада, фашизам у Србиjи константа за
разлику од Хрватске где jе фашизам, чак и за време Анте Павелића, био „широко
одбачен“. Знам да се сада хватате за главу и псуjете, али на овом месту
„Вечерњак“ мудро пребацуjе лоптицу у терен jедног Американца коjи jе о српском
фашизму и хрватском антифашизму написао књигу.

ХРВАТСКА ПОЛИТИКА
То сочињениjе у Хрватскоj обjављено jе jош 1996. године, под насловом „Таjни
рат Србиjе, пропаганда и манипулирање повиjешћу“, а аутор се зове Филип Коен.
Свеучилишни jе професор. Књига jе у Хрватскоj промовисана звучниjе него
обновљено издање „Сабраних дела“ усташког министра Миле Будака, а на
промоциjама jе безброj пута поновљено да jе Филип Коен пореклом Јевреjин. То jе
требало да потенцира исправност његових ставова, jер, боже моj, ваљда припадник
народа коjи jе доживео холокауст (само у Јасеновцу убиjено jе тридесетак хиљада
Јевреjа) зна шта jе фашизам и ко jе за време Другог светског рата био фашиста.
Коен и његова књига припадаjу самом врху антисрпског бесмисла коjе пуне две
децениjе опстаjе у већем делу jавности многих европских земаља и Америке,
хранећи нетрпељивост и мржњу према Србима као народу. Због чега jе тако? –мање
више знамо. Због чега у томе учествуjу и Јевреjи, углавном амерички, коjи
савршено добро познаjу генезе настаjања и примену у пракси идеологиjа фашизма,
нацизма и усташтва, тешко jе обjаснити. Ниjе ту само у питању новац.
Ова књига фалсификат садржи, очекивано, и тврдњу: „наjвећи део српског
политичког, интелектуалног и верског водства широко jе сарађивао са Немцима и
учествовао у холокаусту против жидовске заjеднице у Србиjи“. Један други
Јевреjин, Јаша Алмули, коjи jе за разлику од Коена све то доживео и преживео,
тврди да jе ово лаж, да су холокауст у Србиjи проводили Немци, а Срби су,
напомиње Алмули, ризикуjући живот своjих породица помагали Јевреjима где год jе
било могућности.
„Вечерњи лист“ своj текст завршава поруком да Србиjа мора проћи процес
дефашизациjе.
„Хрватска државна телевизиjа“ ниjе стала на Врдољаку; дан после окончања
Европског првенства у рукомету, у централну информативну емисиjу, „Дневник“,
позвали су Славка Голужу, тренера хрватске рукометне репрезентациjе. Он jе,
вели, титулу првака наjвише желео због тога да би се у центру Београда чула
хрватска химна, а у славу оних коjи су патили и страдали у рату. Причао jе
Голужа о невероватноj атмосфери у Арени, урлању навиjача, о силноj мржњи коjу
jе, тако рече, видео у очима навиjача Србиjе. Иначе, као што се зна, на
спортским утакмицама влада позоришна атмосфера, нема викања, вређања, псовки,
гађања упаљачима… то jе први пут виђено у полуфиналу Србиjа-Хрватска, одиграном
у Београду.
Причу о фашистичкоj, националистичкоj, дивљачкоj Србиjи „Хрватска телевизиjа“
jе окончала згражавањем над чињеницом да су се српски рукометаши на победничком
постољу поjавили са шаjкачама на глави. Хрватима jе и то симбол „српског
фашизма“.
Овакво представљања Србиjе на ударним хрватским медиjима у Загребу нико ниjе
осудио. За утеху, у Београд jе допутовала Весна Пусић, нови министар иностраних
послова, и рекла Тадићу да њена земља неће подржати кандидатуру Вука Јеремића
за председаваjућег Генералне скупштине УН.
Уместо закључка подсећам на чињеницу да jе у свим медиjима коjе власнички или
на друге начине контролише Влада Србиjе, у садеjству са Кабинетом председника
државе, и даље на снази забрана спомињања Хрватске у ружном, лошем, негативном
светлу. Без обзира на истину. И ту лежи прича о вековноj хрватскоj политици
према Србима и Србиjи коjа никада ниjе имала прави одговор из Београда.

Извор: pecat