Predrag Ristić: O Rusima u Beogradu

Datum objave: utorak, april 24, 2018
Veličina slova: A- A+

Iz rukopisa „Slovo o Igoru“

Dr Predrag Ristić
Dr Predrag Ristić

Beograd je imao 100.000 stanovnika od kojih su 20.000 bili Rusi, znači, svaki peti stanovnik

Beograd je otvoren grad ne zato što su njegove kapije otvorene, nego zato što su razvaljene, što nikada nije mogao da zatvori rupe da bi kapije imale smisla. Iako je imao mnogo utemeljivača i graditelja, mi ih u svojoj svesti ne pominjemo jer postoji ogromna neravnoteža s njegovim rušiteljima. Jedno pleme, jedan narod koji smo (namerno) zaboravili, jedan puk (polk), to su Rusi. Pred Prvi svetski rat Beograd je imao 50.000 stanovnika, u toku rata bio je desetkovan i teško rušen, zavladala je glad, a narod je u ritama izašao na ruševine. Posle rata, i bez parole „obnova”, grunuo je silan polet i sloboda je došla u prestonicu. S uzvikom na usnama „isten polion!” (hajdemo u grad) graditelji su pohrlili sa svih strana. U Beograd se vratio i moj otac posle Solunskog fronta, s diplomom inženjera iz Mančestera. S tom diplomom mogao je da se zaposli bilo gde u svetu, ali nigde ne bi imao tako dobru platu i tolike mogućnosti kao u svom Beogradu, u koji su se, prema proleterskoj paroli „Tamo gde mi je dobro – tamo mi je otadžbina”, sjatili mnogi vavilonski narodi. Moj otac je imao priliku da bude pionir projektovanja grejanja i ventilacije, a izvođači njegovih radova bili su Elzašani, Česi, Jermeni, Jevreji, Nemci i, naravno, Rusi, i opet Rusi. Svi tehnički crtači bili su Rusi, nekoliko puta precizniji nego Nemci. Rusi su bili svuda, i već dvadesetih godina Beograd je imao 100.000 stanovnika od kojih su 20.000 bili Rusi, znači, svaki peti stanovnik (Beograd su obnovili školovani Solunci i Rusi). Nije bilo oblasti koju nisu prekrili. Ne samo što su bili kočijaši i obezbeđivali snabdevanje brašnom i drvima, što na železnici nije bilo zakašnjenja, nego su nam digli kulturu i nauku. U operi je Holotkov, mnogo godina posle Drugog svetskog rata kada je bio penzionisan, ozvučavao svaki aplauz svojim gromkim „bravo” iz basa sa dna. Koliko su oduševljenja unosili u gradnju nove države! Nina Kirsanova, balerina. Aleksej Papkov, arhitekta, Hlitčijev, građevinski inženjer, vizantolog Georgije Ostrogorski i vizantolog i lingvist Vladimir Mošin, prepoznali su trase našeg kulturnog porekla i jednom za svagda prevazišli godinama građeni austrougarski uticaj. Rusi, arhitekti i građevinari, zidali su nam dvorove i crkve u autentičnom stilu, kao, na primer, građevinar Krasilnikov. Bili su i nezamenljivi učitelji sporta i igranja, kao Davidov. I moje studije arhitekture posle rata obeležili su Rusi – Petar Anagnosti, koji nas je suvorovski drilovao iz nacrtne geometrije (tek kasnije, kao profesor na Univerzitetu u Gracu, shvatio sam koliko smo u našoj školi bili nadmoćni zbog strogog Anagnostija), i Grigorije Samojlov, pored ostalog projektant palate bioskopa „Beograd”, čiji je saradnik godinama bio upravo otac Igorov, arhitekta Aleksej Vasiljev. Koliko su se naši ljudi srcem i kesom otvarali prema Rusima, bez ikakve zavisti, osećajući ih kao svoje, pokazuje primer srpskog kapitaliste Teokarevića, koji je za Samojlova rezervisao vilu i fijaker u Leskovcu. Samojlov je u fijakeru, na kolenima, držao lipovu dasku za crtanje vozeći se od jednog gradilišta do drugog, i tako je bio nazidan „srpski Mančester” koji je proizvodio, bez gubitaka, štofove svetskog kvaliteta. Ovo su moja sporadična ali, opet, velika lična sećanja velikih ljudi ruskog porekla u našoj sredini; ali, i mali, i dragi Rusi su bili svuda oko nas. Opštepoznato je da smo mi, Srbi, bolećivi prema Rusima (,pa makar nas sve poje****”, kao što je to svojevremeno rekao knjaz Miloš).

Nama, klincima, najpristupačniji su bili ruski prosjaci – jurodivi, na primer Grigorij Vasiljevič Pečenij, koji nas je učio kako se napolju spava na mrazu. Kada bi mu neko u crkvi, pošto je bio u dronjcima, dao milostinju, bacio bi novac i uzviknuo: „Fariseji, ja prišol Bogu molitsja!”. I, uopšte, neizbrisiva su sećanja na ruske prosjake i propalice koji su zakrčivali ulaze crkve. Još od pre rata bilo je u modi da se ide na rusko Vaskrsenje, gde su nas bukvalno obarali ruska liturgija, ruski basovi profundum, rasklimatani; razluđeni horovi, metanija, sveće i, iznad svega, celivanje, pa „Hristos vaskrese iz mjertvih”, pa celivanje, pa opet „Hristos vaskrese”. Ljubili su se tada i plemići, i prosjaci, i „patpalkovnici”, i to sve zaista „do daske”, bez ikakvog pretvaranja.

U drugom razredu osnovne škole dobri đaci dobijali su poklone za Svetog Nikolu. Profesor gimnastike preoblačio se u sveca i nosio punu vreću poklona i lance. Naš učitelj, her Šice (bilo je to u beogradskoj nemačko-srpskoj školi), sa strahom je otvarao vrata i pred nama zabezeknutim pojavljivao se Sveti Nikola. Poneki od nas su pomalo sumnjali da je to pravi svetac, ali veliki knjaz ruski Saša Kugušev ne samo da u to nije sumnjao, nego je to za njega bio lično Sveti Nikola. Na njegovo pitanje: „Ko je ovde bio dobar?” bile su to Svetlana Zabolotna, Katarina Vamlekina, Irina Lebedeva, Andrej Lobačev, a na pitanje „Ko je bio nevaljao?”, e, to je bio Saša Kugušev. Onda ga je Sveti Nikola uhvatio, vezao lancem i strpao u vreću, a siromah Saša zamalo nije presvisao, jer je to za njega bio pravi Sveti Nikola, kao što je za odrasle Ruse, za vreme svake liturgije, Hristos zaista bio svojim telom prisutan, a to su osećali celim svojim bićem, i tome su se tako podavali da ne samo što su metanisali, nego su, stvarno obeznanjeni, u zanosu, padali na zemlju.

Bila je to nemačka pedagogija koju su hitlerovci podsticali, ali ubrzo ih je upravo Saša pregazio. Čim su Nemci zločinački ušli u Poljsku, odmah su poslali novu kartu Nemačkog Carstva, i her Šice izvede baš velikog ruskog knjaza da mu pokaže novoosvojene granice, obojene crveno. Saša pokaza, a onda upita: „A šta je ovo zeleno?” „To je Rusija”, odgovori mu her Šice. Saša razmahne rukom po karti gde se Rusija raširila po Merkatorovoj projekciji, digne ruke uvis, raširi i uzvikne: „Koliko je velika Rusija!” Her Šice je kao hitlerovac kasnije poginuo na krimskom frontu. Od Rusa se moglo steći njihovo (možda najjače) osećanje za „baljšoje”, za ogromne dimenzije u prostoru i vremenu, bez čega se oni ne mogu razumeti. No, pre svega, Rusi su imali veliko strpljenje, bili su pored ostalog, i najbolji obućari, jedan je pravio čizme za kralja koje su bile „kao rukavice”, a devojčice su kupovale prekrasne lutke „Kod male Olge” (radnja na mestu današnje palate „Albanija”), Rusi su propagirali i mnoge hobije, Igor Šajkovič je bio prvi akvarista, a bilo je mnogo osobenjaka koji su sve bolesti lečili gladovanjem, kupali su se goli na današnjoj Adi Međici, koja se zbog toga dugo zvala Ruska ada. Naravno, sve nije išlo glatko. Svake večeri bile su igranke u Oficirskom domu (današnji SKC), gde su se bivši carski oficiri opijali i potom, u ponoć, igrali, pevali i treskali od ulice kralja Milana do Kalemegdana. Mnoge kafane su imale rusku hranu i muziku, i možda od tada potiče običaj u nas da se na vrhuncu razdraganosti i pijanstva pevaju ruske kafanske pesme, na primer „Oči čornije” i dr. Slušali smo hor „Žarov”, išli smo u kozačke cirkuse i slušali liturgiju koju su kozaci pevali na konjima. U našu sredinu bio je presađen vrhunac ruske inteligencije, od koje smo sigurno imali veliku korist u isplivavanju na nivo pozornice naroda.

(Sloboda, 19/20. 4. 2018)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Dr Predrag Ristić: Programska idejna skica za spomen …

Arhitekta Predrag Ristić: Pitam se šta je istina – kružni …

Dr Predrag Ristić – Duh i atmosfera hrama Hristovog Groba iz Jerusalima u Prebilovcima




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top