Arhitekta Predrag Ristić: Pitam se šta je istina – kružni isečak ili trapez?

Datum objave: nedelja, mart 26, 2017
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Ili o tome kakso se ni danas nismo oslobodili straha od komiteta, iako komiteta nema, ali su držače straha preuzele strane sile; one danas i diktiraju istoriju u istoriji…

Arhitekta Predrag Ristić
Arhitekta Predrag Ristić

Pitam se, kako je to moglo da se desi da ljubopitljivo razborito dete prepoznaje geometrijske slike, a da „akademik“ ne ralikuje trapez od kružnog isečka, ni uvalu od grebena?

A još više, da je javnost tu genetski defektnu tezu prihvatio kao neoborivu naučnu istinu koja je već ušla duboko u sve svetske naučne tokove i izbacila kulturu Lepenskog vira iz naučne riznice u šarlatansku bez nade da bude prihvaćena u UNESKO.

Autor 1970. pokazuje gde je grotlo Lepenskog vira pre nego što upliva u njega da bi dokazao da vir koristan a ne opasan
Autor 1970. pokazuje gde je grotlo Lepenskog vira pre nego što upliva u njega da bi dokazao da vir koristan a ne opasan

Može da se desi jer se nemušta javnost još nije oprala od straha u kostima od komunističkog terorizma i vodeće uloge partije počev od 27. marta 1941. Ipak, niko ne može da dobije vozačku dozvolu ako ne prepoznaje geometrijske saobraćajne znake.

A u akademskim institucijama nema hrabrih koji bi uzviknuli: „Car je go“, odnosno pokojni akademik dr Srejović, koji je svojevremeno tvrdio odlučno da su njegove odluke naučne. Niko nije uzeo u obzir da iza njega stoji vodeća komunistička i avangarda u ime naroda koja je lansirala svoju novu zvezdu sa najdužom ulicom u Beogradu.

Pitam se, kako je to moguće da nam se dogodilo, a posledice su načinile ogromnu štetu ne samo nauci nego i kulturi jer LV posle 50 godina nije upisan u baštinu UNESKO-a! A glavne turističke ture ga obilaze. Kako nam je omanula jedna od velikih šansi da se dokopamo dostojnog mesta na pozornici naroda?

Ako se ovako nastavi, da se ne primećuje ono što je očigledno banalno, preti nam životno i duhovno istrebljenje i uništenje.

Ovde se ne raspravlja o tome zašto ne znamo sigurno ko je pobedio na Kosovu, ili odakle smo se pojavili na sceni civilizacije, jer su veličanstveni osvajači koji su nas gazili prilagođavali povest prema svom interesu. Ovde se samo bavimo banalnim osnovačkim tumačenjem geometrije onoga što je konkretno iskopano na videlo dana, a ne prilagođavamo se nikakvoj sumnjivoj trenutnoj političkoj potrebi.

Jedno od najvećih doprinosa hrišćanstva čovečanstvu je da su svi ljudi pred Bogom jednaki i to je čvrsto obeležilo današnju civilizaciju. Međutim, negde u zabiti zemaljskog šara dr Srboljub Živanović, forenzičar, istražujući jedno pleme na Papui koje se još nalazilo u svom razvoju u ranom kamenom dobu i ustanovio je da ono nema ugrađen genetski kod za pismenost. To uzrokuje da oni nikada ne mogu da nauče da čitaju i pišu.  Pitanje je da li su oni neka niža ljudska vrsta?

Neverovatno je da se taj nedostatak u malom zanemarljivom procentu ipak poljavljuje tu i tamo i u današnjem svetu. Konkretno doktorka Gordana Ocić u kliničnom centru u Beogradu radi uspešno na rehabilitaciji takvih slučajeva, ali naravno ne na njihovom lečenju, jer je ono nemoguće. Ti slučajevi nisu baš toliko retki, jer i ja lično imam takvog prijatelja, svetski priznatog vajara  Milana Stanisavljevića, bar jednog koji sam priznaje da je nepismen. Da je pismen, on zna dobro da ne bi bio genijalan vajar. Poznato je da priroda neki put naknadno bogato nadoknađuje darove koje je previdela u prvom trenutku. Slepci, verovatno i nepismeni, utemeljili su svojim epovima mnoge narode; navešćemo nasumice epove o Gilgamešu, Odiseju Homera, Šotu Rustavelia….. pa i naš Filip Višnjić, pa Ramajana i Mahabharata…. Jednom me je upitala jedna slepa devojka: „Da li čovek može da se prepozna po tome kako izgleda“?

Darovi Pečata Duha Svetog su brojni, ali prebrojivi i deca se moraju u svom razvoju razvrstati prema svom talentu još u predškolskom uzrastu. Naročitu muku većine dece predstavlja pak matetematika ta „uobražena“ kraljica nauke. Nekoj deci je lakše da nauče napamet dugačku pesmicu, nego da recimo odmah prepoznaju neki očigledan oblik. Postoje brojne dečje igračke koje su manje ili više prosto i duhovito rešenje za prepoznavanje tog genetskog zapisa da li ga to dete ima ili ga nema, i dete onda treba usmeriti na takozvane društvene nauke inače će dete da se mnogo namuči. Od detinjstva me prate roditeljski sastanci koji traže da se ukine matematika – „da se deca ne muče“. Nušić je duhovito spevao takvu pesmicu jer je nekoj deci lakše da nauče Pitagorinu teoremu kao pesmicu nego da je vide kao crtež pravouglog trougla i uz neke formule! (Kvadrat nad hipotenuzom to zna svako dete, jednak je kvadratu nad obe katete.)

Sudbonosno opredeljenje za buduću profesiju počinje već u osnovnoj školi gde već počinje borba za prestiž i pravedan položaj u zdravom društvu. Ne treba svakog terati da svira violinu. Nažalost ona sluti i na ono što  će se događati u sveukupnom društvu jedne države i na akademskom nivou značajnom za povest bića jednog naroda i njegov opstanak.

U dečjim dušama je tragično da li će pasti na ispitu, ali tu postoji autorativni sudija od vaspitačice do učitelja koji će procenjivati da li je dete isti izrezan oblik ubacilo u isti inverzan urezan oblik, jer time dokazuje da raspoznaje razne osnovne proste geometrijske slike? Na akademskom nivou nema nekog višeg sudije te ovaj sistem ocenjivanja neki put zakazuje, ostaje samo protok vremena da se pokaže šta je ispravno.

Nažalost mi smo to vreme već proćerdali

Deca u školi, neki put doživljavaju ispite i ocene tragično, nekada su zbog loših ocena dobijali batine, a bilo je i samoubistava; a ko se usuđuje da bije akademike ako su zastranili? Zato što toga nema, cveta sujeta i zavist i korupcija. koja guše ono dobro i najbolje što čini jedan narod i snagu jedne države.

Revolucija koja je raskrstila sa prošlošću pogrešno je shvatila ono da su svi jednaki pred Bogom pa su zamenili Veru vernošću sa partijom ogrezlom revolucionarnoj krvi. Tako je svojevremeno, na tehničkom fakultetu u Beogradu došao, ne samo jedan pobednik partizan i postavio pištolj na katedru, te je od profesora Radivoja Kašanina tražio ocenu iz matematike. Prvi put se dogodilo da krvnik nije dobio prelaznu ocenu. Profesor starog kova spasao je čast Beogradskog universiteta.

I u mojoj Realnoj gimnaziji u četvrtom razredu kojeg smo završavali na brzinu 1944-45. Godine, to je bilo „normalno“.

Sećam se mog ispisnika, nekog Glišića iz mog razreda, koji je na pištolj dobio ocenu. Čak i poznati Bogdan Bogdanović koji je svojim spomenicima ovekovečio partizansku mitologiju, imao je poštenja i hrabrosti da prizna „pištolj diplome“. Dogodilo se to godinama posle, kada je u poznatoj kući porodice Karamata u Zemunu bio na moralnoj visini kada je priznao da je na ispitu kod profesora Deroka demonstrativno postavio svoj pitolj na crtaći sto. Druže Bogdanoviću položili ste, odgovorio mu je Deroko.

Bogdan Bogdanović
Bogdan Bogdanović

Posle Sremskog fronta ono što se ticalo našeg omladinskog stradanja, krenule su radne akcije kada se istina nije više pucalo u leđa, ali je bilo ne samo sramno pranje mozga već i ubeđivanja sa dodatnim premlaćivanjem ako je to bilo potrebno prevaspitavanju; da ne pominjemo prevaspitanja na Golom otoku.

Ta premlaćivanja koja je moj prijatelj Bora Pekić lepo opisao kakva su bila u III muškoj gimnaziji; ali su one bila svuda i pre i posle. U jednoj takvom premlaćivanju 1952. Godine, na tehničkom fakultetu u kojem sam i ja postradao, tako da sam imao iskustvo da kasnije prosuđujem kako se kroz takvo vreme provukao moj samo godinu mlađi vršnjak Dragoslav Srejović u Kragujevcu.

Svakako je „kočio“ matematiku, ali se priključio SKOJ-u i ugurao se sa izvanrednom političkom karakteristikom. Na fakultet si se tada mogao upisati samo ako si imao radne akcije i bio udarnik sa dobrom karakteristikom i uz to bio radničkog porekla. On je u tom smutnom vremenu bio ne samo saučesnik, nego i istaknuti odgovorni agitator i aktivista. Tako se glatko upisao na arheološki fakultet, ali je grabio i dalje što mu je lakše išlo, jer je bio: „organizovan“ pa i povezan sa vlašću (Udbom).

Kordinacija stručnih snaga u velikom poduhvatu kada se izgradnjom hidroelektrane Đerdap moralo pre potapanja arheološki istražiti teren, nije bila dovoljno sinhronizovana.

U toj euforiji, prvo što je preduzeo mladi asistent Srejović je bilo da raščisti moguću konkurenciju i da se predstavi da arheološka lokacija Lepenski vir još nije bila otkrivena.

akademik Dragoslav Srejović
akademik Dragoslav Srejović

Prvo, priča se da je nestala dokumentacija o istraživanju neke jugoslovensko-američke ekipe iz 1936. godine (sa naše strane bio je neumorni arheolog Miodrag  Grbić (1901-1968) koji je dao ime Starčevačkoj kulturi

Međutim, prvi zvanično dokumentovani pronalzači lokaliteta LV su bili 1960. godine. Tridesetog avgusta arheolog Obrad Kujović i arhitekta Ivica Kostić, koji su u ime Zavoda ostavili propisnu stručnu dokumentaciju koja je bila čudno „zaturena“.

Prilikom raspoređivanja i određivanja stručnih ekipa koje će biti ovlašćene na iskopavanju pojedinih lokaliteta, Lepenski vir je bio već obeležen, zacrtan i imenovan kao i ostali lokaliteti u konkurenciji.  Tom prilikom mladi „perspektivni“ doktor arheologije, dobio je lokalitet da se oproba. Za koji se „zvanično“ uopšte nije nešto bitnije znalo.

Otvoren je prostor da komunisti stvore novi kadar, tj. da dr Srejović dobije idealnu priliku da se dokaže svojim delom.

Izgleda da je i sam bio svestan da mu je elementarni genetski kod za geometriju nedostojao, pa je okupio ekipu sa istim takvim genetskim nedostakom.

Tako su crtači bili nesuđeni arhitekti, kao što je bio Đorđe Mitrović (nadimak mu je bio „Larus“, jer se pravio važan svojim enciklopedijskim znanjem, ali ne iz geometrije), koji nisu mogli da polože nacrtnu geometriju kod našeg profesora Petra Anagnostija, pa su kao „udbaši“ bili dodatno zaduženi da na lokaciji čuvaju stražu ko sme da uđe i istražuje.

U stvari, geslo komunista je bilo da su oni rukovodeća klasa u svakom važnom događaju.

Ništa u istoriji nije bilo, niti će biti bez njihove rukovodeće uloge. Međutim, Lepenski vir nije bilo neko sporedno arheološko nalazište, kakvu su lažnu vest u početku proneli komunisti, jer je prva vest o LV osnovano pretpostavljala da bi ono moglo biti epohalno.

Navodno, propagirali su da otkriće ove kulture nema ni prethodnike, ni naslednike, što je apsurd. Komunisti su i te kako bili sujetni i u svom revolucionarnom zanosu bili su spremni da urade sve da to otkriće bude pripisano kao i uvek njihovoj rukovodećoj ulozi.

Autorsko pravo bilo je pogaženo, jer da je poštovano, onda bi Kujović trebao da bude uključen u nastavak rada na svom otkriću. Međutim, Kujović je imao četničku prošlost, a i pokojni Ivica Kostić bio je moj politički istomišljenik sa kojim sam na fakltetu sedeo u istoj klupi

Obrad Kujović, oktobar 1941.
Obrad Kujović, oktobar 1941.

Arheologija je multidisplinarna nauka, zahvata gotovo sve grane dostignuća ljudske civilizacije. Istraživačka ekipa treba da obuhvati sve te posebne stručnjake koji moraju da se dopunjuju i međusobno kao ljudi da sarađaju. Prvo, na kraju se ispostavilo da se novootkrivena kultura ne rasprostire skučeno samo na ovom lokalitetu, već mnogo šire duž Dunava.

U strahu da mu neko ne preotme autorstvo otkrića, doktor Srejović je zatvorio lokalitet „neprobojnim kontrolisanim prstenom“.

Iz tog fizičkog okruženja nije izlazio ni stručno. Nije lično sarađivao sa dr Borislavom Jovanovićem koji je u ime SANU vršio iskopavanja na susednoj Padini. Nije bilo nikakve saradnje između SANU i Instituta arheološkog fakulteta, kao i između treće moguće nadležne institucije – Narodnog muzeja, mada je ona formalno koordinisala sva istraživanja na Đerdapu.

Uošte, u narodu slovi da je kultura LV samo na ovom lokalitetu i svi istraživači svoje hipoteze zasnivaju samo po doktoru Srejoviću i na njegovoj pogrešnoj diletantskoj dokumentaciji 1969.

Recimo da je i u njegovoj knjizi  naselje u jednoj razmeri, dok su obale u drugoj. Vrh grebena se na jednoj karti završava sa dve stene, a u drugoj sa tri?

Sve fantazije se osnivaju na upadljivoj „trapezastoj“ steni preko puta, iako se ona ne vidi sa brojnih drugih naselja iste kulture.

Srećom, blagodareći dr Lazaru Trifunoviću direktoru, dobio sam nalog da izradim model rekonstrukcije arhitekture LV u razmeri 1:5, kao i propusnicu za ulazak na lokalitet. Kad sam se pojavio na lokalitetu, onda mi je Đorđe Mitrović rekao pred dr Srejovićem: „Znamo mi kakva je arhitektura LV“

Bojeći se da im ne preotmem slavu, samim tim što su zaposleni u Zavodu, smatrali su da su samo oni predodređeni, odnosno da po ondašnjem pisanom i nepisanom zakonu jer su postavljeni po partijskoj liniji.

Bio sam ubedljivo fizički jači i bilo mi je urezano u skorom sećanju da su me oni lično obeležili da budem premlaćen od Udbe 1952. god (u slučaju Jurišić Bujla).

Posle poznatog događaja, baš glavni komunista – moj dodeljeni „dušebrižnik“ Dušan Milenković, koji je inače pisao nama karakteristike, izvinio mi se da on nema veze sa mojim premlaćivanjem, ali mi je dao sva imena unutrašnjih udbaša koji su me označili specijalcima. Čak nam je Ranko Findrik, na pitanje studenta Predraga Pede Petrovića da li možemo da uđemo, dao dozvolu („išao“ je feljton u Večernjim Novostima o ovim batinaškim događajima) na fakultetu, pa me se verovatno bojao da ću da mu se svetim. (Jedan pak pošten iz te grupe „udbaša“ cinkaroša sa fakulteta, ali talentovan crtač i arhitekta Ranko Findrik, mnogo godina posle poslao mi je kao posmrtnu poruku svoju knjigu (Vajati) i molio me je „da mu na onom svetu oprostim“

Mnogo gore je prošao dr Džon Nandris (John Nandris) profesor sa Oksforda, koga su brutalno agenti crtači izbacili sa lokaliteta tako da je on malo dalje u gustom šipražju podigao šator. Prof Živanović dolazio je da ga teši. Kad je došao naručen čaamac da se provozamo Dunavom, ušlo je celo ilegalno društvo, a Srejović nije smeo da uđe u čamac, jer nije znao ni da pliva ni peca, a i ni strane  jezike. Dr Živanović svedoči kada je u Engleskoj dr Srejović držao predavanje preko prevodioca, da ga niko nije ni razumeo ni slušao, jer nije umeo da uspostavi dijalog.

Još na samom terenu 1968., ja sam izradio model i sve crteže i obrazloženje svoje rekonstrukcije i odmah sa povratka, iste godine objavio u reprezentativnom časopisu „Umetnost 16“.

Dr Srejović je izjavio da samo on može da naučno tumači otkriće. I on se „odlučio“ da je oblik osnova Lepenskog vira trapez!

A svako dete bi reklo kružni isečak, jer  samo taj oblik bi mogao da uturi u svoje pedagoško učilo-igračku i da dobije pohvalu od svoje vaspitačice. I kao učenik ne bi mogao da dobije prelaznu ocenu ako nije tačno prepoznao geometrijski oblik.

Međutim, kao učenik bi već trebao da bude sposoban da geometrijski oblik i sam konstruiše šestarom i lenjirom, kredom na tabli i olovkom na papiru. Tek onda bi mogao da razume kako je preistorijski čovek to mogao da konstruiše kocem i konopcem na pesku kao što je to činio Arhimed. „Noli tangere cirkulos meos“ kad su mu bezobzirni Rimljani gazili njegove geometrijske probleme ucrtane u pesku

U višem akademskom, ovo znanje se smatra kao podrazumevano. Srejović nije znao značaj centra krivine u konstruisanju, odnosno šestarenju kružnog isečka, pa pošto nije znao za nju nije ju ni tražio kao što je svedočio arhitekta Siniša Temerinski.

Pošto je dr Srejović uništio tu tačku na svih 56 glavnih objekata što je bilo kobno za bilo kakvo dalje tumačenje rekonstrukcije arhitekture. Naime, zbog pada terena ta tačka se nije nalazila u ravni poda već nešto srazmerno iznad. Dr Srejović možda je bio talentovan za ovu drugu „neracionalnu“ stranicu genetskog koda, ali je tu postradao od samoga sebe, kao i brojni drugi istraživači, jer njihove teze o kulturi nisu stojale na nikakvim temeljima, pa se  mogu svrstati u prazne fantazije

Da bi razrešio ovu apsurdnu dilemu hteo sam da angažujem komisiju proslavljenih đaka Matematičke gimnazije, međutim, nisam uspeo

Da su postojali profesionalni geodetski snimci, naselje LV bi trebalo prirodno da prilegne na premešteni teren ako je on greben bez značajnih zemljanih radova. Ovako su morali da budu podignuti mamutski potporni zidovi koji su u dolini presekli tokove podzemnih voda, a ti potporni zidovi su bili rak rana na planini; klizali su se 40 godina jer nadgradnja nije bila moguća.

Na moju primedbu da je očigledno da je naselje podignuto na grebenu, a ne u uvali, on je odgovarao, jeste u uvali samo sa uzdignutim dnom? Tako su nastali ogromni troškovi „korekcijom terena“ masivnim zidovima, koje su jedno lako preistorijsko naselje okovali u monumentalnu antičku tvrđavu.

Međutim, u našoj sredini niko se nije smeo usuditi da sudi rukovodećoj partiji i sva vrata su mi bila zatvorena zbog mog oca, narodnog neprijatelja, a i sam sam bio više puta privođen i ponižavan.

Na svojoj velikoj izložbi u SKC 1973. Godine, gde sam izgradio rekonstruisanu šator i izdao obimnu brošuru „Lepenski vir –rekonstrukcija“, dr Srejović je na izložbi izjavio da: „Peđin šator može da posluži samo kao dodatna turistička atrakcija, a samo on lično može da dâ naučno rešenje, ali se u tome nije još odlučio šta će da usvoji“.

Međutim, zato je „usvojio“ moje glavne crteže (kostur nad osnovom LV) i neka rešenja, ali bez aparature kako se do njih došlo jer ih nije razumeo.

Film koji sam snimio 1970. God, sa RTB-om* dobio je te godine prvu nagradu u svim kategorijama na opštejugoslovenskom TV festivalu na Bledu, ali su mu promenili naslov. Mesto Sa geometrijom na LV“, stavili su „Sa maštom u LV“.

Time me su me udostojili da budem manje opasan maštar, a ne naučnik, a pošto je i sam dr Srejović uvideo da osnove nisu „trapezi“ politički je ublažio da su „trapezoidi“.

Predavanja i izložbe držao sam svuda po Jugoslaviji: Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu i drugde, pisao za mnoge časopise i novine snimao filmove, ali kao i mnogi drugi, pronašao sam srećnu mogućnost tek u inostranstvu da svoju tezu odbranim na renomiranom universitetu u Gracu gde sam ju „izvanredno“ (mit Auszeichen) odbranio bez ičije, naročito naše državne pomoći. Samo je NIN objavio vest: „Peđa Ristić doktorirao je u pedesetoj godini zbog svoje mame.“

Izgleda da su komunisti ostavili mnogo više tragova nego što smo svesni, a njihovi potomci žive u odnosima prema ljudima još  tom vremenu.

Kada sam učestvovao 1972. godine na festivalu u Arpinu kod Rima, organizatori su me molili da ne držim predavanje o Lepenskom viru već o samoupravljanju?

A mnogi naši ljudi nesvesno žive u tom duhu, a to nije Duh Sveti. Ni danas se nismo oslobodili straha od komiteta, iako komiteta nema, ali su držače straha preuzele strane sile, one danas i diktiraju istoriju u istoriji

Peđa Ristić i Ilja Slani
Peđa Ristić i Ilja Slani

Ipak ima nade da mit o trapezu i njegov trpeznik počinje da puca. Poslednji intervju trapezniku uzeo je poznati filmski dugogodišnji urednik Ilja Slani. Jednom 2004. Godine, sedeći opušteni u bifeu kafane „kod Orača“, rekao mi je da je dr Srejović priznao: „Onaj Peđa izgleda da je ipak bio u pravu“ ali Ilja mi je to u strahu poverljivo kukavički prošaptao, sa molbom da tu bruku ne iznosim u javnost.

Međutim tu ili tamo ipak se nešto pokreće..

prof. dr Predrag Ristić, dipl. inž. arh.

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

I Beograd vapi za jasenovačkim memorijalom: Srpska tela su rekom stizala iz Hrvatske

Pomozimo izgradnju gostoprijemnice Hrama Hristovog Vaskresenja

Dr Predrag Ristić: Programska idejna skica za spomen obeležje Jasenovca

Dr Predrag Ristić – Duh i atmosfera hrama Hristovog Groba iz Jerusalima u Prebilovcima

Prebilovci na jubilarnoj izložbi ULUPUDSA u Beogradu

Predrag Ristić: Hram nikne i za devet dana | Kultura …

Protest prof. dr Predraga Ristića – Izložba ULUPUDS-a 15.10.- 15.11. 2010. godine


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top