Пребирући по успоменама

Имао сам баш толико, дванаест, када сам први пут отишао на нешто што се зове терен, бележећи у жутоj свесци податке – што би се звало истраживање.

 Данашње поподне било jе посвећено пребирању по успоменама.Премного беше папира и књига, а нешто мање простора у моjоj радноj соби. И тако, после дуго времена, отворио сам све кутиjе… пуне и прашњаве. И вратио се уназад, неких 12-ак година. Имао сам баш толико, дванаест, када сам први пут отишао на нешто што се зове терен, бележећи у жутоj свесци податке – што би се звало истраживање.

Прелистао сам опет сва изворна казивања стараца, коjи су задубљени над реком успомена препричавали своjе доживљаjе из Другог светског рата. Разговарао сам тада и са идеалистима и са убицама, и са хероjима и са кукавицама. Из тих казивања, из ходања каљавим сокацима, из доцниjег рада у архиву – настала jе, када сам jош био гимназиjалац – моjа прва књига.

Због историjе сам доспео у медиjе, градио лични интегритет; само због историjе добио стипендиjе од коjих се могло фино живети у студентском дому, пропутовао сам поприлично, стекао многа вечита приjатељства, напослетку и велику љубав. Од хобиjа она jе постаjала посао, из посла прерастала у страст, па затим почела, што рече моj професор Димић, да личи на порок.Кад год ишчитавам старе преписке са емигрантима, враћам се на те разговоре и прегледам слике од пре 5-10 година, целог сам дана, некада и по неколико дана – сетан. Сетим се сjаjних људи коjих више нема. И мислим о онима коjи долазе, у будућности наше садашњости.

Кроз прошлост изгледа да волим да путуjем, али не кроз сопствену. Не зато што jе лоша, него зато што jе прошлост. Увек сам, уз тежњу да будем што обjективниjи, желео само да досегнем истину. Сада ми некада у памет дође мисао владике Николаjа… да бих радо заборавио све прочитано, све научено, па отрчао на пољану да свирам фрулу и чувам овце.

Пише: Немања Девић

Везане виjести :

Место српског васкрса – Jadovno 1941.

РИЈЕКЕ НЕ СМИЈУ БИТИ ГРАНИЦА ИЗМЕЂУ СРБА